Foto: Medija centar

Ovo nije glupa šala, neuspeli haiku, mozgalica, filozofska postavka, već naše „praznično“ prepodne. No krenimo redom:

Šta moj Pavle, učenik osmog razreda specijalne škole, traži u kući u ponedeljak u 10 sati pre podne? Na raspustu je kao i svi njegovi vršnjaci širom Srbije. Ali Pavle ide u specijalnu školu i opšte je poznato koliko svi svetski i domaći autoriteti insistiraju na značaju kontinuiteta u radu sa autističnim osobama, kako ne bi dolazilo do „praznog hoda“, zastoja ili regresije. Međutim, kod nas specijalne škole rade po kalendaru redovnih škola. To konkretno znači da (za školsku 2017/18) đaci specijalnih škola u njima provedu 180 dana (101 u prvom i 79 u drugom polugodištu), a 185 dana van škole. O kakvom kontinuitetu onda govorimo i kakvom boljitku se možemo nadati u postojećem ritmu rada – korak napred pa korak nazad.

Već odavno svikli (da ne kažem oguglali), mi roditelji se trudimo da tu „praznu polovinu godine“ popunimo tzv. vannastavnim aktivnostima. Jedna od mnogih Pavlovih aktivnosti, možda i najdraža, jeste članstvo u glumačko-pevačkoj trupi Udruženja svitac i učestvovanje u predstavama Alisa, Crvene cipelice, Čarobna šerpa… Tako i RTS (inače medijski partner u pomenutim projektima) reši da Dan osoba sa autizmom obeleži prikazivanjem filma o pregalaštvu i posvećenosti malih glumaca „Čarobnjaci“ i to baš na II programu sa početkom u 10,00.

Danima se u viber grupi Udruženja podsećalo na termin i na to kako treba obavestiti svu rodbinu i prijatelje. I sede moj Pavle u 10,00 ispred televizora, poče film, dete poče da se smeje od sreće, kad posle nekoliko minuta – hop – prekinuše film zbog prenosa skupštinskog zasedanja. Pavle je još jedan sat sedeo ispred televizora i gledao prenos iz skupštine nadajući se nastavku filma. Onda je tužan odustao.

Prošle godine 2. april se poklopio sa izborima pa su se mediji utrkivali u pokrivanju događaja, a nadležna ministarstva postaviše binu ispred Skupštine, pa plavi baloni, pa Leontina i sve što već u sličnim prilikama ide. Ove godine su izbori netom završeni pa je i pokrivanje događaja mnogo skromnije. Albanija, Skupština i fontana svetleće plavo. Uzgred fontana ionako uveče svetli uglavnom plavo dok „peva“ Billie Jean (ali to je neka druga priča – više estetska ali ne manje etička).

Elem, dok ovo pišem po nekim TV kanalima gostuju roditelji autistične dece, slobodni strelci „neudruženi“, ponavljajući već odavno ispričano. Pričaju uglavnom o sebi, smeše se, nisu ljuti, rado pomažu novinarima da otaljaju zadatak i umire savest. Ono što upada u oči je da su to roditelji mlađe dece, tek zakoračili u naš lavirint. A i mlađa deca su nekako zgodnija za „pokrivalicu“, slađi su mali autisti, ovi naši već postaju ljudi, medijski su prezreli – uzeće ih neko za ozbiljno.

Međutim, danas se desila i jedna važna stvar. Mislili smo da smo unesrećeni prvo intimno, zatim lokalno jer našu muku sistem/vlast ne razume i ne prepoznaje, a od danas znamo da smo ga nagrabusili i globalno. Danas se porukom oglasio i generalni sekretar UN Antonio Gutereš. „On je istakao da ovogodišnje obeležavanje ovog dana treba da skrene posebnu pažnju na važnost osnaživanja žena i devojčica sa autizmom. One se susreću sa brojnim preprekama, između ostalog u ostvarivanju prava na obrazovanje i zapošljavanje na ravnopravnoj osnovi sa drugima, prava na porodicu i majčinstvo, kao i prava da samostalno donose odluke i da budu uključene u kreiranje politika koje ih se tiču. Napori koje ulažemo u ostvarivanje ciljeva održivog razvoja moraju da podrže ispunjenje ključnog obećanja datog u Agendi održivog razvoja do 2030. godine, a to je da niko ne bude izostavljen“, zaključio je Gutereš.

Ovom izjavom je Vrhovni Tumač Svih Agendi pokazao flagrantno nepoznavanje materije stavljajući akcenat na žene u autizmu (kojih po svetskim pokazateljima ima 4 puta manje od muškaraca), neutemeljeno zagrebao naročito bolne i teško rešive teme porodice i majčinstva, nametnuo sumnju u rodnu i polnu neravnopravnost i seksizam u oblast u kojoj toga apriori nema. U svoj toj gluposti donekle pošteno je bahato priznanje da to radi u želji da nabaca i „nikog ne izostavi“ od onih koji će njemu i njegovom aparatu produžiti rok trajanja.

Dakle, dragi sapatnici roditelji (sumnjam da ikog drugog ovo zanima), doviđenja do sledećeg 2. aprila. Pa ko živ, ko mrtav.

Udruženje „Autizam – pravo na život“