Kako su tabloidi izveštavali o osobama koje su preživele silovanje u Srbiji? 1Foto: Pixabay/Pexels

Zašto je osoba ćutala do sada? Šta je nosila? Kako se ponašala? Da li je bila u alkoholisanom stanju kada je silovana?

Ovakva pitanja postala su svakodnevnica kada je u pitanju izveštavanje o osobama koje su preživele seksualno nasilje, ali pitanje je kako ovakvo izveštavanje utiče na njih?

„Osnovno što treba shvatiti, razumeti i poštovati je sa kojim osećanjima se suočava osoba koja je preživela seksualno nasilje“, ističe za Danas psihološkinja Ana Vlajković.

Osoba je bila žrtva tokom samog čina, dodaje psihološkinja, a danas je ona preživela i kao takva može da se izvuče iz pozicije bespomoćnosti i povrati kontrolu nad svojim životom.

„Opisi ponašanja i izgleda preživele osobe – šta je nosila ili da li je bila pod dejstvom alkohola prouzrokuju da osoba ostane „zaglavljena“ u osećanju stida i krivice. Jer nema osobe koja je preživela seksualno nasilje koja nije u jednom trenutku mislila „čime sam ovo izazvala“?“, objašnjava sagovornica Danasa.

Pitanjima poput zašto je osoba ćutala do sada mediji dodatno traumatizuju preživelu osobu i ne prepoznaju da postoje faze oporavka tokom kojih osoba nije sposobna ni da poveruje šta se dogodilo, a kamoli da govori o tome.

Osobe koje su preživele seksualno nasilje prolaze kroz faze šoka, negiranja, depresije kao i faze besa i želje za osvetom, da bi došle do faze stabilizacije koja vodi ka oporavku.

„Neadekvatno izveštavanje medija upravo doprinosi tome da preživela osoba ne može da izađe iz jedne faze i da preduzme akciju – a to je da prijavi slučaj. Ona zna da će njen stil života, porodica, izgled i oblačenje biti analizirani. Da li bi neko poželeo to sebi ili bliskoj osobi? To je pitanje koje svaki novinar mora sebi da postavi pre nego što otkuca prvi red teksta kada se izveštava o slučajevima silovanja – da li bih ovo pisao/la da je moja sestra/brat u pitanju? Da je u pitanju moje dete? To je pitanje koje je iznad svakog etičkog kodeksa, i koje nas čini odgovornima prema preživelima‟, objašnjava psihološkinja Ana Vlajković.

Kako su mediji izveštavali?

Grupa “Novinarke protiv nasilja” od 2019. godine vrši analizu medijskog izveštavanja o nasilju prema ženama u koje spada i seksualno nasilje.

Tokom 2019. godine analizirale su preko 11.000 tekstova u kojima su obrađivane ove teme.

Izveštaj je pokazao je da je u polovini medijskih tekstova otkriven identitet žrtve, a blizu polovina tekstova sadržala je detaljan opis na koji način je delo izvršeno ili šta je osoba nosila što nisu informacije od interesa za javnost.

U gotovo polovini tekstova prisutni su bili senzacionalistički ili stereotipni izrazi za preživelu osobu ili počinioca, a tek jedna sedmina tekstova ispunjavala je edukativnu funkciju.

Kako su tabloidi izveštavali o osobama koje su preživele silovanje u Srbiji? 2
Foto: Stefana Savić (arhiva)

Jovana Gligorijević, novinarka Vremena i članica ove grupe, kaže za Danas da izveštavanje najčešće nije problematično dok se ne dogodi slučaj koji ima „potencijal za senzacionalizam“ nakon kog svi etički kriterijumi „padaju u vodu“.

„Izrazi „monstrum“, „ubica“, „mučenica“ i slično, sporni su jer u slučaju okrivljenog kršimo pretpostavku nevinosti. Kada žrtvu ili preživelu nazovemo „mučenicom“, „siroticom“, mi nesvesno ubijamo šansu ženama sa iskustvom nasilja da izađu iz stanja svesti u kom sebe vide kao žrtvu i da prevaziđu traumu“, objašnjava Gligorijević.

Grupa „Novinarke protiv nasilja“ sastavila je Smernice za medijsko izveštavanje o nasilju prema ženama u koje spada i seksualno nasilje.

Pozitivni primer izveštavanja

Kada su glumice Milena Radulović i Iva Ilinčić uz ostale devojke koje su ostale anonimne obelodanile da su preživele seksualno nasilje, reakcija javnosti bila je velika, a pred medije je stavljen izazov da adekvatno izveštavaju o ovom slučaju.

„Kao pozitivan bih ocenila tekst koji je izašao u Blicu, odnosno kada je obelodanjena priča Milene Radulović i ostalih devojaka“, navodi za Danas Sanja Pavlović iz Autonomnog ženskog centra.

Njime je dat prostor ženi koja je preživela seksualno nasilje da progovori, a nije se ulazilo u detaljan opis tog čina i samog slučaja.

„Novinarka preživelu nije ispitivala za konkretne stvari koje su joj se desile, a uspela je da prenese kakva je atmosfera bila u toj školi i kako je uopšte moglo da dođe do seksualnog nasilja. To je važno zato što mediji pridaju značaj svim detaljima koji zapravo nisu u interesu javnosti da ih zna, već su potrebni institucijama koje sprovode postupak“, objašnjava Pavlović.

Tim tekstom Radulovićeva nije bila prikazana isključivo kao žrtva, već su istaknuta i njena glumačka dostignuća, a ostale devojke koje su podnele prijavu ostale su anonimne, što je jako važno, naglašava sagovornica Danasa.

„Treba da postoji prostor za one koje mogu i žele da to urade javno jer je to važno zbog drugih žrtava koje bi se time ohrabrile, ali i da one koje iz bilo kog razloga to ne žele, ne treba da doživljavamo kao manje hrabre niti da ih na bilo koji način osuđujemo i preispitujemo njihovu odluku“, ističe Sanja Pavlović.

Kako su tabloidi izveštavali o osobama koje su preživele silovanje u Srbiji? 3
Foto: Pixabay/BhaktiCreative

Ipak, bilo je mnoštvo stvari koje su uništavale dostojanstvo Milene Radulović kao što je uporedno čitanje njenog i horoskopa osumnjičenog Miroslava Aleksića u jutarnjem programu televizije Hepi.

Autonomni ženski centar se ovim povodom obratio Regulatornom telu za elektronske medije ukazujući na povrede dostojanstva preživele i kako kažu još čekaju da vide šta će se desiti, mada njhovo iskustvo sa REM-om „nije pozitivno“.

Kao sporne ocenile su mnoštvo anketa po portalima preko kojih su se ljudi izjašnjavali da li je bilo napastvovanja ili ne.

„Mediji nas dovode u položaj voajera kojim kao da smo prisutni u tim scenama nasilja, a sa druge strane nas dovode u položaj sudije u kom procenjujemo šta se tu stvarno desilo i da li se čin dogodio ili nije, što je sve pogrešno jer to nije ni uloga medija, ni uloga publike“, ističe Sanja Pavlović iz Autonomnog ženskog centra.

Izveštavanje i Kodeks novinara Srbije

Na izveštavanje o osobama koje su preživele seksualno nasilje odnose se više smernica u Kodeksu novinara Srbije koje spadaju u poglavlja odgovornost novinara i poštovanje privatnosti.

„Ono što je suštinski bitno jeste da ne sme da se otkriva identitet žrtava ni direktno ni indirektno, na primer tako što ćete objaviti da je devojka koja je preživela seksualno nasilje sestra srpske voditeljke“, objašnjava za Danas Gordana Novaković, generalna sekretarka Saveta za štampu.

Kako kaže, nekada mediji ispoštuju to da ne objave ime preživele, ali objave čime se bavi i gde radi, a neretko se objavljuju i fotografiju kuće ili stana u kom preživela živi, što sve spada u indirektno otkrivanje identiteta.

Novaković napominje i da u Kodeksu postoji smernica koja kaže da čak ton i način na koji se postavlja pitanje mora da bude prilagođen stanju u kom se nalazi preživela osoba.

Kako su tabloidi izveštavali o osobama koje su preživele silovanje u Srbiji? 4
Foto: D.J.

Sagovornica Danasa ističe da Savet za štampu obrađuje žalbe i utvrđuje da li je bilo povreda Kodeksa, ali dodaje da deo tabloida ne prihvata nadležnost Saveta pa ih on ne može obavezati da u svom listu objave odluku kojom je utvrđeno da su prekršili Kodeks.

„U takvim slučajevima opravdanje medija je da su tako izveštavali jer postoji javni interes. Ja stvarno ne razumem kakav je to interes ako se objavljuju detalji silovanja deteta“, ističe Novaković.

Dodaje da će tabloidi ovakve tekstove nažalost objavljivati sve dok to neko čita što je suštinski problem.

„Ono što ohrabruje je sve veća reakcija javnosti na takve tekstove, ali je i dalje opravdanje tabloida da oni to objavlju jer neki ljudi to čitaju. Javnost zato mora da pokaže da ne želi da učestvuje u tome, što se bojim se ne dešava ili ne dovoljno jasno“, objašnjava Gordana Novaković, generalna sekretarka Saveta za štampu.

Preživela u pravnom postupku

U Srbiji se na godišnjem nivou prijavi između 50 do 70 slučajeva silovanja, navode iz Autonomnog ženskog centra. Ono spada u najmanje prijavljivane zločine i smatra se da na jedan prijavljen slučaj bude 10 ili čak više slučajeva koji nisu prijavljeni.

Pravnica Vanja Macanović ističe da je prvi korak koji obeshrabruje preživele da prijave seksualno nasilje to da li će profesionalac u policiji poverovati u to šta se dogodilo, uzeti izjavu i uputiti je tužilaštvu.

„U policiji im se često kaže da one verovatno u tome neće uspeti i da razmisle da li će da podnesu krivičnu prijavu. Mi ne znamo za taj veliki broj žrtava koje su došle i prijavile silovanje, a čija prijava nije stigla ni do tužilaštva. Tu imamo jednu ozbiljnu tamnu brojku“, napominje Macanović.

Kao problem navodi i zastarelu proceduru po kojoj žrtva silovanja ne može prvo da ode na lekarski pregled već prvo u policiju, a tek nakon što da izjavu inspektoru za krvne i seksualne delikte, on je u konsultaciji sa tužiocem upućuje na pregled.

„To uzrokuje ozbiljan gubitak dokaza koji se uzimaju, zato što oni propadaju svakim satom. I nama najveći broj slučajeva propadne upravo jer su loši dokazi i njima se ne može dokazati da je u pitanju bio taj čin. Ako vi uzmete dokaze nakon 12 sati na primer, sigurno je da će kvalitet briseva biti lošiji“, objašnjava pravnica Macanović.

Kako su tabloidi izveštavali o osobama koje su preživele silovanje u Srbiji? 5
Foto: Freeimages/Janson Morison

U slučajevima kada su dokazi nepotpuni, sud je po krivičnom zakoniku dužan da osumnjičenog oslobodi od optužbi za to delo, što je kako kaže sagovornica Danasa, razlog zbog kog imamo veliki broj povratnika.

Još je teže kada se slučaj silovanja prijavljuje nakon nekoliko meseci ili godina jer ne postoje dokazi već će preživela morati da se nađe lice u lice sa osumnjičenim za to delo.

Ipak, slučaj Milene Radulović drugačiji je od njemu sličnih slučajeva.

„Ovaj slučaj je veliki presedan kod nas zato što imamo više žrtava. I ovo je dobar primer jer su se devojke udružile i zajedno prijavile slučaj. To onda stvara drugačiju sliku i govori da se ne radi o jednom slučaju već postoje svedočenja više osoba o tome šta im se desilo na isti način, od iste osobe i u istim prostorijama što ipak daje dovoljno dokaza. Dodatno, većina njih je išla na psihoterapiju i to isto može poslužiti kao dokaz“, objašnjava pravnica Vanja Macanović.

Trebaju li mediji biti sankcionisani?

Kada je tabloid „Srpski telegraf“ na naslovnici objavio detalje iz izjave Ninoslava Jovanovića tada osumnjičenog za otmicu i napastvovanje devojčice M.K., javnost, ali i institucije oštro su reagovale na tekst.

Redakcija tabloida izvinila se devojčici i njenoj porodici što je Ministarstvo kulture i informisanja u svom saopštenju okarakterisalo kao „neiskreno, lažno i licemerno“ jer je nanelo „ogromnu štetu“ maloletnici.

Ministarstvo je navelo i da je Višem javnom tužilaštvu u Nišu podnelo tri prekršajne prijave povodom izveštavanja koje je dodatno naškodilo preživeloj devojčici.

Ipak, tužilaštvo u Nišu u svom saopštenju navelo je da „neće posebno komentarisati način na koji mediji izveštavaju javnost, s ciljem izbegavanja sekundarne viktimizacije maloletne oštećene“.

„Tužno je što se takve vrste prijava odbacuju u tužilaštvu“, ističe pravnica Vanja Macanović.

Iako je u javnosti bilo komentara da treba uvesti novčane kazne za medije koji ovako izveštavaju o osobama koje su preživele seksualno nasilje, generalna sekretarka Saveta za štampu, Gordana Novaković, ističe da treba biti jako oprezan kada je reakcija države u pitanju.

Kako su tabloidi izveštavali o osobama koje su preživele silovanje u Srbiji? 6
Foto: Aleksandar Roknić

„Svaka represija nad medijima u smislu državne intervencije na uređivačku politiku medija je opasna, jer imamo loša iskustva sa zakonima o informisanju koji su predviđali visoke novčane kazne i bili zloupotrebljivani za obračun sa medijma koji ne odgovaraju vlasti“, objašnjava Novaković.

Novinarka Jovana Gligorijević naglašava da umesto toga „državne institucije treba da se uključe tek toliko da pronađu i kazne one koji dostavljaju osetljive informacije medijima, a to su tužilaštva, policija, centri za socijalni rad, zdravstvene ustanove“.

Isti je stav i pravnice Vanje Macanović.

„Institucije moraju da imaju svoje interne procedure koje će jasno pokazati da se za ovakve postupke dobija otkaz. Dok se to jedanput ne uradi, ništa se neće promeniti“.

Sanja Pavlović iz Autonomnog ženskog centra ističe da bi ovim procedurama „institucije povratile poverenje svojih građanki i ohrabrile ih da prijave seksualno nasilje“.

A šta mi možemo da uradimo?

Kako navode gotovo sve sagovornice Danasa, za pohvalu je što je zaštitnička reakcija javnosti na temu izveštavanja medija o osobama koje su preživele seksualno nasilje sve veća jer to ohrabruje ostale osobe da prijave ovakve slučajeve.

„Javnost i okolina preživele osobe treba da obezbede sigurno okruženje za oporavak, bez pritisaka i požurivanja. Javnost je tu da sa poštovanjem prema preživeloj osobi obezbedi da se uz poštovanje privatnosti saznaju okolnosti, ali i da se izvrši pritisak na zakonodavnu vlast da promeni zakone i procedure prilikom suđenja“, objašnjava psihološkinja Ana Vlajković.

Kako su tabloidi izveštavali o osobama koje su preživele silovanje u Srbiji? 7
Foto: Unsplash/National Cancer Institute

Ona dodaje da je uloga porodice da bude tu za preživelu kao njena tiha podrška, a kada je potrebno i kao najglasnija podrška.

„Treba obezbediti sigurnu sredinu da osoba može da se otvori i polako ponovo počne da prihvata sebe i svoje telo, da prihvata traumu i da prihvati da je ona već pobedila jer je preživela“, zaključuje Ana Vlajković.

Saveti pravnice

Ako dođe do silovanja, najbitnija stvar je da ako preživela ima snage da slučaj prijavi policiji i da to uradi odmah kako bi se što pre ispoštovala procedura i obavio lekarski pregled.

Iako je prvi nagon preživele takav, savet je da se ne tušira i ne skida odeću, kako bi se sačuvali svi dokazi od značaja za istragu.

Ukoliko preživela slučaj prijavljuje nakon određenog vremena treba da se obrati ženskim organizacijama ili službama koje pružaju besplatnu pravnu pomoć kako bi se videlo šta ima od dokaza ili možda zna da postoji još neka žrtva.

SOS telefon Autonomnog ženskog centra: 0800 100 007
SOS telefon Centra za podršku ženama: 0800 101 010
Nacionalna SOS linija za žene: 0800 222 003

close
Kako su tabloidi izveštavali o osobama koje su preživele silovanje u Srbiji? 8

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.