Miodrag Stojković: Ko zna koliko još imamo falsifikatora 1Foto: Fonet/ Nenad Đorđević

„Gladan znanja“ otišao je na Harvard da izučava matične ćelije bez jasne ideje da li će se ponovo vratiti u svoju zemlju.

Potraga za novim otkrićima vodila je ovog profesora od studija na Veterinarskom fakultetu u Beogradu, preko Minhena, gde je doktorirao pri univerzitetu „Ludvig – Maksimilijan“, pa do vodećih naučnih centara u Engleskoj i Španiji, u kojima nastavlja svoja istraživanja, da bi 2005. godine prvi u Evropi klonirao ljudski embrion u naučne svrhe.

U Srbiju, odnosno svoj rodni Leskovac, vratio se sa željom da stečeno znanje prenese zemlji koja ga je školovala, ali je u tome samo delimično uspeo. Osnovao je u Leskovcu specijalnu bolnicu za lečenje steriliteta „Spebo medikal“, koja je pomogla rođenje više od 800 beba, međutim, Centar za istraživanje matičnih ćelija i Banka matičnih ćelija, koji su trebali da budu otvoreni još pre dve godine u Kragujevcu, sada su samo napušteno gradilište.

Pre nego što će otići iz Srbije u avgustu prošle godine, Miodrag Stojković nije prošao u prvi krug izbora za SANU, a sa dekanom Medicinskog fakulteta u Kragujevcu, gde je radio kao šef Katedre za matične ćelije, došlo je najblaže rečeno do nesporazuma.

Najpoznatiji srpski genetičar nikada se nije ustezao da oštro i argumentovano osporava politiku sadašnje vlasti, što se vidi i u odgovorima Danasu.

* U jednom intervjuu kazali ste da odlazite iz Srbije gladni znanja. Da li svako od nas u sebi nosi tu glad za znanjem pa je vremenom izgubimo pod različitim uticajima? Jer kako objasniti toliko veliko interesovanje za fakultete koji nude prečicu do diplome?

– Tu glad posedujemo sve dok u sebi nosimo onu detinju radoznalost, ono „tata, zašto je ovo ovako, mama, šta znači to?“ Tu leži i odgovor na vaše pitanje: da li mi kao društvo tu crtu pojačavamo ili dozvoljavamo da ona nestane? Da li mi kao društvo radoznalost i sticanje znanja vrednujemo i kod mladih pospešujemo ili ipak javno branimo prevaru i falsifikovanje kao nešto normalno? Deca, studenti, nisu krivi. Oni samo uče od nas. Mi (odrasli) smo krivci jer smo osnovali loše škole, fakultete, dali dozvolu da rade, da vaspitavaju i uče decu. Mi treba da budemo dobar ili loš primer. Ako neko kao ministar, premijer, predsednik javno ne priznaju i osude dokazan falsifikat uporno tvrdeći da se radi o političkom progonu falsifikatora, pa čak takve zapošljavaju kao ministre i državne sekretare, onda imamo najžalosniji primer od koga deca uče kako prečicom, bolje rečeno prevarom, do diplome. Na duge staze, siromaštvo naše zemlje potvrđuje slogan: megaministri, mini uspeh.

* Šta onda u tom kontekstu znači odluka Senata Beogradskog univerziteta da poništi doktorat ministru finansija Siniši Malom jer je plagijat?

– To je prvi uspeh i podstrek za dalje napore, jer ko zna koliko još imamo falsifikatora znanja. Međutim, kao po običaju, uhvaćeni na delu ne snosi nikakve, pa čak ni političke posledice. Ne bi iznenadilo da Siniša Mali uskoro pokaže tri nova doktorska rada, ovoga puta sa perfektnim fusnotama. Opet se vraćamo na već pomenuto – jedna osoba odlučuje da li je to za osudu, ostavku ili nije. Sistem koji jako liči na film u kome je interesni odnos kuma i knjigovođe lepo objašnjen.

* Prema nedavno objavljenim rezultatima PISA testa svaki treći petnaestogodišnjak u Srbiji funkcionalno je nepismen. Zašto imamo ovako loše rezultate? Gde je problem – u školi, u porodici, u društvu?

– Svuda je problem, jer svi problemi našeg društva proizilaze iz osnovnog problema a to je da smo jedna od najsiromašnijih država sa najvećom korupcijom. I pored toga što svuda nedostaje, vlast više voli da troši novac na projekte koji su isplatljivi samo pojedincima, ne zajednici, ne obrazovanju, ne nauci i kulturi. Erozija pomenutih oblasti je odavno nastala, a političarima je jako mrsko da sade da bi sprečili eroziju. Mogu samo da ponovim, brinu za mandate, ne za obrazovanje.

* Ova vlast je dobila nekoliko izbora stavljajući između ostalog u prvi plan izgradnju stadiona, jarbola… Zašto je glasačima prijemčiviji stadion od recimo Banke matičnih ćelija?

– Da podjednako dugo pričamo na TV-u i sučeljavamo prednosti jarbola i stadiona kao i Centra za nauku i regenerativnu medicinu, ne bi bilo tako, glasač bi bio upoznat, ovako nije. Dodatno, gledajući profil kabineta, mislim da aktuelna vlast osim jarbola i stadiona nije u stanju da uradi nešto značajnije, bolje da ne kažem kompleksnije. Da jesu, Centar i Banka u Kragujevcu bi već bili završeni a ne u korovu. Da jesu, ne bi iz zemlje odlazio tužno rekordan broj ljudi. Ko će na tribine stadiona ako godišnje gubimo 51.000 mladih? Gde su sa jarbolom posao i šansa za njih i zemlju?

* Kako onda vidite mere koje je vlada donela da bi podstakla natalitet, pre svega finansijsku pomoć?

– Ako mislite na promene u Zakonu o finansijskoj podršci porodici s decom koji je na snagu stupio 1. jula 2018. godine, to je mali ali nedovoljan pomak. To je jednokratna pomoć u iznosu od 100.000 dinara, a grad Beograd daje jednokratnu pomoć porodicama za treće dete u iznosu od 30.000 dinara. Ako se ne varam, taj isti zakon je ukinuo povraćaj PDV-a na bebi opremu, a da ne govorimo o novim poskupljenjima koja su nedavno stupila na snagu. Radna mesta sa dostojanstvenim primanjima, to je jedina i dugoročna mera koja zadržava mlade jer im daje pravo na planiranje budućnosti i potomstva. Pored onih koji odlaze i odvode decu sa sobom, prošle godine rođeno je 37.680 dece manje u odnosu na broj umrlih. To čini negativni priraštaj stanovništva od preko pet odsto, što je poražavajuće. Time, mada pojedini jako vole, ne može se maskirati statistika.

* Napisali ste na Tviteru „Šta imaju zajedničko pritvor Aleksandra Obradovića, strahovlada i 2019? Sve ima svoj kraj“. Da li to znači da očekujete političke promene u Srbiji?

– Očekujem i nadam se da će stanje podređeno jednoj osobi koja se u sve razume, o svemu pita i odlučuje – prestati. Svedoci smo da to Srbiju ne vodi u društvo modernih i uređenih zemalja gde vlast i opozicija imaju na raspolaganju nezavisne sisteme pravosuđa, medija, i na kraju kontrole rada. Problem je što neki za vreme vladavine o neminovnom kraju ne razmišljaju jer o tome nisu promislili ni onda kada je bilo najvažnije, na početku. Ponekad mi se čini da žive u iluziji da su oni izuzetak dok samozaljubljeno gledaju u svoju zvezdu za koju misle da će večno sijati. Takvi ne znaju ili zaboravljaju da su mnoge zvezde odavno ugašene, a to što dolazi do očiju samo je ostatak svetlosti na putu konačnog nestajanja.

* Kada bi vas mladi doktorand iz bilo koje oblasti pitao za savet da li da ostane u zemlji ili da pokuša da ode iz Srbije i nastavi školovanje ili nađe posao u inostranstvu, šta biste mu rekli?

– Vrlo često dobijam takva pitanja i teško je dati univerzalni odgovor. To je stvar lične vage, ona nije kod svih podjednako nivelisana jer sa jedne strane „pritiska“ teret karijere a sa druge rastanak sa porodicom i zemljom. Moje iskustvo kaže da ako mladi čovek traži nova znanja i mogućnost da se bavi poslom koji voli, onda treba otići ali ne zaboraviti odakle se krenulo. I kad-tad treba nešto uraditi ili sagraditi u domovini. Možda će to nekome, naročito mladom čoveku, ponuditi mogućnost da ipak ostane, a vagu justira sa novom perspektivom.

Blaćenje neistomišljenika

* Nakon što ste otišli, dobili ste mejl iz Ministarstva prosvete, u kome ministar Šarčević traži vaš broj telefona, na šta ste odgovorili da ste imali telefon i dok ste bili u Srbiji. Nakon toga u Kuriru je objavljen tekst koji pokušava da vas lično diskredituje. Kako ste se osećali? Kako vidite medijski linč kojem su svako malo izloženi oni koji kritikuju vlast?

– Mene bi zabrinulo da o meni loše piše neki istaknuti naučni časopis. Takvi listovi kao gorepomenuti imaju plaćeni zadatak da blate političke neistomišljenike i zato im ne bih dalje poklanjao i ovo malo prostora i pažnje.

Ćelije ne znaju kad je praznik

* Kada smo dogovarali intervju, rekli ste da vam je zgodnije da vam pošaljem pitanja mejlom jer ne možete da isplanirate obaveze, pošto „ćelije ne pitaju za vreme“. Kako izgleda vaš radni dan? Da li postoji znak jednakosti između vašeg posla i vašeg života?

– Radni dan počinje rano, moja supruga Petra i ja smo u laboratoriji uvek između šest i sedam izjutra. To je vreme kada je rad sa matičnim ćelijama najbolji jer u laboratoriji još uvek nema nikoga a celokupna infrastruktura stoji na raspolaganju. Kada se jedan takav eksperiment započne, onda nema odvajanja od laboratorije, ćelije zaista ne pitaju da li je vikend, praznik ili odmor. Pored toga, rad naučnika se sastoji i od pisanja naučnih radova, projekata, pripreme predavanja i obuke mladih saradnika. Ponekad su rokovi za sve to jako kratki, onda i dani postaju prekratki, vrlo često se deo posla nosi kući. Možda izgleda kao napor, ali kod nas još uvek vladaju radoznalost i glad za odgovorima.

Cilj – lečenje uzroka ne samo simptoma

* Koja je oblast vašeg istraživanja na Harvardu i šta je krajnji cilj?

– Radimo sa pluripotentnim matičnim ćelijama koje su specifične za pacijenta. To znači da u sebi nose šifru određene bolesti za koju trenutno lek ne postoji ili za koju se ne zna kako nastaje. Zahvaljujući modernoj molekularnoj i ćelijskoj biologiji postoje instrumenti, metode i specijalisti koji nam dozvoljavaju i pomažu da tu bolest prebacimo u plastičnu šoljicu i ispitujemo njene korene, odnosno nove hemijske supstance koje sprečavaju tu bolest. Znači, krajnji cilj, pored dodatnog saznanja o bolestima, jeste njihovo lečenje, ali ono koje omogućava lečenje uzroka a ne samo simptoma.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.