Kobajagi institucije 1

Kobajagi institucije 2

Ipak, nedoumica gotovo da i nema – ako se izuzme poglavlje u vezi s briselskim dijalogom, bolne tačke će i dalje biti vladavina zakona, pravosuđe, borba protiv korupcije, suočavanje s prošlošću i nadasve – stanje u medijima – bezbednost novinara, vlasništvo nad medijima i njihovo finansiranje, reklamni prostor, uloga REM-a…

I svaki put kad Srbija otvori poneko poglavlje, deo javnosti uglas skoči s pitanjem „kako, pored ovakvog stanja u medijima, vide li ovi u Briselu šta se dešava“.

A prethodni komesar za proširenje Johanes Han gotovo je redovno propuštao da se jasno odredi o tim pitanjima.

Izvesno je da problem godinama postoji, da ima tendenciju da se kreće od lošeg na gore, da se skandali i kršenja zakona samo gomilaju – kako javnost ogugla na neki nekažnjeni potez, po pravilu usledi neki još drastičniji koji takođe odlazi u prepunu riznicu nerešenih slučajeva.

Brisel je problem prepoznao i ukazuje na njega.

Od 2000. Evropska unija je podržala medije u Srbiji sa najmanje 36 miliona evra, trenutno su u toku projekti koji se odnose i na obuku u javnim servisima RTS i RTV, na jačanje kapaciteta Saveta za štampu, obuku u pravosuđu za efikasnije rešavanje „medijskih“ sporova…

Uprkos tome, stanje se i dalje ne menja jer ne može Brisel da primenjuje zakone u Srbiji, ne može da kažnjava medije, u savetu REM-a ili u RTS ne sedi Tanja Fajon…

Nakaradno shvaćen pojam slobode štampe i uređivačke politike u sveprisutnom maniru zamene teza svakodnevno daje nove razloge zbog kojih je izvesno da je medijska sfera u Srbiji daleko od uređene.

Tako na pitanje o gostovanju jednog poslanika na RTS odgovor biva „onda bismo morali da pozovemo i samohranu majku“, pozivanje na nezavisnost odgovor je na svaku vrstu kritike rada REM-a, pa i one o izveštajima o  izbornoj kampanji za koje se i bez brojnih instrumenata za praćenje vidi da su netačni….

Napor Evropske unije da prenese iskustva o uređenju medijskog prostora skoro da je traćenje vremena jer primena izostaje, a odluke u medijskoj sferi koje su suprotne i evropskim tekovinama, ali često i propisima Srbije pravdaju se onim nismo „mi“ (sadašnja vlast) uveli rijalitije u Srbiju, mi nismo imali nijedan medij i slično.

Pritom, čini se da građani nisu dovoljno zainteresovani za ovu temu, da se često u javnosti čuje svi su oni (mediji) isti, a borba za slobodu govora i medija pokušava da se predstavi kao pitanje koje se tiče novinara i medija i njihovog nastojanja da se domognu što veće gledanosti, čitanosti, ali i finansija.

Na prvi pogled to nije tako jer svaki protest u Srbiji – a poslednji slučaj takvog besmislenog čina bio je protest antivaksera – kao da počinje i završava se ispred RTS.

Ipak, zainteresovanost za medije se prekida kada budu ispunjeni „svoji ciljevi“, a borba za istinski slobodne medije prestaje da bude u fokusu onog časa kada neki medij postane „naš“.

Sve to dovelo je do stvaranja kobajagi nezavisnih tela i institucija.

Tako Srbija ima kobajagi REM koji kobajagi odlučuje i kobajagi nadgleda rad elektronskih medija, Savet za štampu čije odluke mogu, ali ne moraju da se poštuju, zakone koji mogu, ali ne moraju da se primenjuju, javni servis koji gleda samo kako da ga niko ne gleda…

Kao što u Srbiji za sve postoji paralelizam – nevladine i vladine nevladine organizacije, udruženja i paralelna strukovna udruženja, tako i Srbija i Evropska unija zapravo žive u paralelnim svetovima.

I iako je deklarativno Srbija na evropskom putu, paralelni svetovi se, kao i u geometriji  – nikad ne sretnu.

Tu Brisel nije i ne bi trebalo da bude od pomoći – jer EU je po definiciji zajednica uređenih država, a ne policajac ili staratelj nezrelog društva krhke i neuspostavljene demokratije koji na dnevnom nivou mora da uspostavlja red.

Pa šta onda Brisel radi?

Za sada gleda, konstatuje i čudi se.

I ne razume bojkot insitucija kao put ka njihovom uspostavljanju, ne razume pojam nekažnjivosti funkcionerske kampanje, zna šta su tabloidi, ali ne razume kako je nemoguće sankcionisati govor mržnje i etiketiranje sa njihovih stranica i nacionalnih frekvencija…

Jer za početak dovoljno je primeniti zakone. A bez primene zakona, šta će Srbija u EU?

Autorka je dugogodišnja novinarka i urednica Danasa, sada novinarka „Insajdera“

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.