Koje objekte treba sačuvati u budućem Beogradu?

Dnevni list „Pravda” doneo je tekst arhitekte Ivana Zdravkovića u kom je razmatrao bitnost pojedinih građevina u Beogradu, za budućnost, u kontekstu istorijskog i kulturno-umetničkog značaja.

Autor se najpre osvrnuo na sam značaj ovakih zdanja, te bitnost njihovog očuvanja za razumevanje šire slike razvoja arhitekture jednog grada.

Uzimajući  u obzir smenu različitih stilova, naročito na ovim prostorima, naglasio je da je neophodno sačuvati najtipičnije primere i najuspelije objekte raznih stilova.

„ Sačuvani primeri niukoliko ne bi bili na smetnji novoj izgradnji, šta više oni daju karakteristiku samome gradu, privlače pažnju i rečito govore o poreklu grada, ukusu i spremi njegovih arhitekata i načinu života i bogatstvu tadašnjih njegovih stanovnika.”

Ukazujući na to kako se pojedini gradovi brinu o ovakvim objektima sa posebnom pažnjom, Beograd nije uvrstio na tu listu. 

U Beogradu tog vremena, ističe autor, nije se dovoljno vodilo računa o starim građevinama, a često su i rušene. Kao primer naveo je Ičkovu kuću koja se nalazila naspram Saborne crkve i koja je srušena.

Čelnici Beograda iz vremena Drugog svetskog rata predvideli su očuvanje nekolicine objekata među kojima su Konak kneginje Ljubice, zgradu starog Univerziteta (danas poznata i kao zgrada Rektorata) i Stari dvor (danas poznat kao zgrada Skupštine grada Beograda).

„Sve druge stare zgrade koje najrazličitije govore o našoj kulturi i smislu za lepo imaju da se poruše da bi na njihovo mesto došle neke nove, u većini slučajeva neukusne i neskladne, zgrade podignute od beznačajnih arhitekata i građene jedino za iskorišćavanje, rentu.”

Autor je još jednom, kao i u ranijim tekstovima, podsetio na značaj očuvanja Krsmanovićeve kuće na Terazijama, kao i kuća Stevana Markovića u nekadašnjoj ulici Frankopanova 18.

Kao najznačaniji razlog za njihovu zaštitu naveo je upravu činjenicu da su obe bile delo „naših ljudi” – Svetozara Ivačkovića i Jovana Ilkića.

„Ako bi neko želeo da piše o arhitekturi Beograda ne bi moglo da mimoiđe ove dve zgrade, koje ne samo svojom lepotom već i veličinom pokazuju i dokazaju da je tadašnje igrađivanje Beograda bilo na visokom stupnju i da su tadašnji arhitekti imali vrlo mnogo smisla za lepotu i monumentalnost.”

Ukoliko se ne bude pazilo i vodilo računa, upozorava autor zaključujući ovaj tekst, niko drugi neće biti kriv, do nas samih „za njenu nepriznatu lepotu i njena nestala remekdela.”

Celokupno izdanje može da se čita na linku Narodne biblioteke.

„Filmske zvezde se užavaju indiskretnih fotoreportera” glasio je naslov jednog od tekstova u dnevnom listu „Vreme” koji govori o iskustvima mladih zvezda kinematografske industrije ratnih godina sa onim što danas nazivamo „paparaco”.

„Filmske glumice su izvanredno osetljive na svoju reputaciju lepih žena i na svoju eleganciju. Stoga neobično mnogo paze na svoje fotografije i užasavaju se indiskretnih fotoreportera, koji ih slučajno snime u pozi, koja za njih nije ni malo laskava.”

Dok su pojedinim damama smetale poze koje nelaskaju njihovoj lepoti ili reputacije, druge nisu volele kada ih fotoreporteri usnime sa pojednim dodacima, kao što su naočare za vid.

„Sve holivudske zvezde su iste. Žanet Makdonald je ceo dan preplakala jednom u studiju, zato što su je slikali za vreme pevanja sa otvorenim ustima. Jedva je uspela da umilostivi fotografe da tu sliku pocepaju.”

Konstanca Benet je zahtevala specifično osvetljenje tokom snimanja koje je prikrivalo njenu preteranu mršavost, pošto je u to vreme karaterisano kao „ružno”.

„Otkako je došla u Holivud Sonja Heni nikada ne šalje svoje slike, na kojima joj se vide noge. Iz prostog razloga što hoće da se zaborave njene klizaljke, iako su joj one donele slavu.”

Pojedine glumice, kao što je bila Hedi Lamar, imale su prepoznatljive poze. Ona se fokusirala na lice i trudila se da izgleda zamišljeno.

„Merl Oberon se jednog dana posvađala sa fotoreporterom jednog popularnog američkog lista, zato što je snimio, bez njenoga znanja, sa zatvorenim očima i isplaženim jezikom, dok je pomerala jedan poljski krevet.”

Greta Garbo volela je da bude fotografisana u istorijskim kostimima, a to je uvek činila kod istog fotografa koji je naučio na njenu ćud. Kako navodi autor, nije volela da se šminka, nosila je pantalone i džempere i nije brinula preterano za modu.

Celokupno izdanje može da se čita na linku Narodne biblioteke.

List Danas svakoga dana prelistava glavne vesti na današnji dan pre 80 godina, tačnije 1940. godine. Predmet analize su dnevni listovi Vreme i Pravda, koji danas ne postoje. Ideja jeste da se čitaoci vrate u prošlost, da sa vremenske distance vide kako su izgledale vesti, ali i kako su novinari, pa i sami sugrađani, razmišljali u Srbiji u turbulentnom periodu između dva rata i pred sam početak Drugog svetskog rata. Pored političkih vesti, objavljivaćemo i društvene, ekonomske, ali i vesti iz domena zabave i sporta.

Projekat je realizovan u saradnji i uz materijal iz digitalne arhive Narodne biblioteke Srbije i Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković“.