Episkop Maksim: Kovid 19 uvodi ponovo dimenziju pustinje u savremenu civilizaciju 1Foto: Eparhija zapadnoamerička

Nije pust samo Tajms Skver nego i Holivud. Broj zaraženih u Kaliforniji je premašio cifru od deset hiljada, od kojih je više od dve i po hiljade u zalivu San Franciska. Guverner predviđa da će čak polovina populacije biti zaražena virusom u periodu od osam nedelja. Jedan virus je razotkrio krhku stabilnost usled nedostatka antitela u prezaštićenom organizmu svetske velesile – kaže episkop losanđeleski i zapadnoamerički Maksim (Vasiljević), koji u razgovoru za Danas govori o stanju na Zapadnoj obali, SAD i Eparhiji zapadnoameričkoj posle izbijanja pandemije virusa korona.

* SAD je trenutno, prema podacima o broju obolelih od virusa korona jedna od najugroženijih država na planeti. Kakva je situacija na prostoru Zapadnoameričke eparhije?

– Početak je aprila 2020. i kovid-19 i dalje spada u najcrnje vesti. Ova pandemija ravna kugi liči na bezosećajnu, slow motion tragediju. Ipak, u svemu tome, prioriteti života i hijerarhija vrednosti se ponovo vaspostavljaju. Ljudi možda više nego ikada pre postaju svesniji potrebe da drugog čuvaju od sebe kao i da više cene bliskost koju su uzimali zdravo za gotovo. Situacija u Sjedinjenim Američkim Državama pogoršava se iz dana u dan, gde od virusa korone dnevno umre hiljadu ljudi. Prestižni naučni panel je saopštio Beloj Kući da istraživanje kovida 19 pokazuje da se ovaj virus može prenositi čak i govorom i disanjem u neposrednoj blizini. Ipak, postoji nada da će posle još mesec dana borbe broj žrtava i zaraženih početi da pada. Na ovom širokom geografskom prostoru mere zaštite i ograničenja su donedavno prilično varirale od države do države, međutim, sada skoro svuda važe pooštrene mere. Između ostalog, surferi i plivači moraju da se drže dalje od okeana, a predstojeći predsednički izbori su potpuno pali u senku pandemije. U predznaku smrti tako lako iščezavaju predmeti donedavne besomučne pažnje medija i politike.

* Da li i na koji način mere zaštite od virusa utiču na život Eparhije, pogotovo što je ovo vreme Velikog posta?

– Ceo svet je u svojevrsnom karantinu, četrdesetodnevnoj izolaciji koja se ove godine podudara sa našim pashalnim postom. Kovid 19 uvodi ponovo dimenziju pustinje u savremenu civilizaciju, pa tako i u Ameriku. Jedina nepoznanica je koliko će ovaj globalni karantin potrajati, dok se hrišćani pitaju kada će i kako slaviti Vaskrsenje Hristovo. Nije ni čudo, jer jedino ono može pokazati da smrt ovde nije našla idealno boravište. Međutim, mi ne možemo spavati snom pravednika. Konkretno, u eparhiji držimo česte telekonferencije sa sveštenicima radi dobijanja prave slike na osnovu koje se potom procenjuje koje poruke sveštenici treba da prenesu vernicima. One se uglavnom svode na poruke ohrabrenja i podrške, a to je ljudima takođe potrebno. Utešno je da sveštenici u Americi pokazuju brigu i zavidan nivo osetljivosti za želju vernika da i pored svih prepreka žive životom Crkve. Pored toga, naša eparhija je naručila jedan veći broj maski, sanitetskog materijala koji nameravamo da pošaljemo onima koji imaju potrebu. Na nivou kulture, primećujemo da se mnogi obrasci polako menjaju, a neki će možda izgubiti na značaju. Opšti je utisak da će u budućnosti mnogo veća pažnja biti posvećena higijeni, uključujući i onoj vezanoj za međuljudske odnose. Ljudi su već sada pažljiviji u gestovima, rečima, izjavama… Mnogi su shvatili da triput treba „meriti“ pre nego što se neko saopštenje pusti u javnost. Ono što važi danas ne važi sutra, što će važiti za tri dana izgubiće na značaju posle nedelju dana. Kad smo kod trezvenog i proaktivnog delovanja, dobar primer kako se unapred gleda na dolazeće dane, ali i na izazove za bogoslužbenu praksu, možemo videti u sestrinskim crkvama, Grčkoj i Ruskoj.

Da dodam i to da ovamo nastojimo da odbacimo trend po kome se naša pravoslavna vera i jevanđeljska nada gledaju kao da su jedna od veroispovesti u super-marketu religijâ. Crkva danas treba da izbegne zamku objektivno-juridičkih predstava o spasenju, a ona vreba i iza raznih ponuđenih tumačenja Svete tajne pričešća. I potreban nam je osmeh don Đuzepea Berardelija, sveštenika koji je usred strašne zaraze u Italiji, dok nije tragično nastradao pomažući svojim vernicima, veličao ime Božije – što njegovo ime Josif i znači prevedeno sa jevrejskog. Takođe, nedostajaće nam smireni lik valjevskog episkopa Milutina.

* Kako vernici reaguju na državne i eparhijske mere zaštite i kako je kod Vas rešeno pitanje Svete tajne pričešća, koje je eparhijama SPC na prostoru bivše SFRJ pokazalo da i u SPC postoje različiti pristupi?

– Liturgijsko opštenje nije nekakav individualni čin, nego zajedničko delo, a to potvrđuju liturgijske molitve koje su, samo sa jednim izuzetkom, u pluralu. Ova situacija nas podseća na istinu da je evharistijska dostojnost neodvojiva od ljubavi prema bližnjima. Sveti Jovan Zlatousti je govorio da je naš bližnji „drugi oltar“ ili „živi oltar tela Hristovog“. Dakle, kovid 19 nas podstiče da iznova promislimo našu evharistijsku pobožnost i da se podsetimo činjenice da pojam liturgije podrazumeva i ono „pre“ – priprema za liturgiju, i ono što dolazi „posle“ – njen odraz na ukupni život. Sada smo svesniji toga. Nije Liturgija samo ono što se dobija iz svete Čaše, nego je i celokupna tvorevina jedna kosmička Evharistija. Za pojedine, Evharistija predstavlja neku „stvar“, predmet podložan čak i hemijskoj analizi. U takvom pristupu izostaje dimenzija zajednice i kosmosa, a Hristos je Spasitelj svih svetova, kako je govorio i sveti Justin Ćelijski. Normalno je da postoje različiti pristupi u pogledu prakse pričešćivanja. Ukoliko je ta praksa verna duhu drevnog Predanja i ukoliko ne predstavlja povod za sumnju, kao potencijalna pretnja zdravlju, tada ne treba cepidlačiti oko metoda pričešćivanja. Zaista je vreme da shvatimo da Crkva treba da živi i lokalnim predanjima, kao što je to nekada i bilo.

* U SAD se govori o višemilionskim otpuštanjima zaposlenih. Koliko država pomaže ljudima da prežive ovu situaciju, kakva je situacija u srpskoj dijaspori – i da li Eparhija može da im na bilo koji način pomogne?

– Ovo je situacija koja nas je sve zatekla nespremne. Oko pedeset miliona ljudi će možda ostati bez posla i to izaziva paniku jer Amerikanci su sirovo naivni ljudi. Eparhija nije u mogućnosti da pomaže nezaposlenima, ali smo naše skromne fondove otvorili za najugroženije. Ali ako uspemo da pomognemo zajedničkoj borbi celokupnog društva – na jevanđelskim osnovama, tada možemo da računamo na poverenje društva prema Crkvi. Tada će i svet poverovati da Crkva zaista pruža Hleb „koji se uvek jede i nikada ne nestaje“. Verujem da našim pravilnim ugrađivanjem u Liturgiju kao svesvetsku tajnu ispunjavamo dug ljubavi prema svakom živom biću na ovoj planeti. A nepromišljenim i površnim ponašanjem, kako je primetio ruski jerarh Tihon Ševkunov, možemo postati nenamerne ubice.

Italija usred zaraze ponovo uči da voli

* Da li stižete da pratite medije? Na koji način američki mediji izveštavaju o pandemiji, da li se osim zvanične verzije pojavljuju i informacije i analize koje govore i o drugačim pogledu na virus, njegovo širenje i lečenje, koje ovde uglavnom „kruže“ na društvenim mrežama?

– Pratim medije i najviše me zanima uticaj koji pandemija korona virusa ostvaruje na planu ličnih i međuljudskih odnosa. Ovih dana sam se setio italijanskog psihologa Luiđija Zoje, koji je pre desetak godina napisao knjigu pod naslovom „Smrt bližnjeg“, u kojoj govori o tome da je globalizacija posle kraja Hladnog rata dovela do solidarnosti sa nekim dalekim pojedincima, poput prijatelja na Fejsbuku, odnosno apstraktnim ličnostima, čime je onaj bližnji, na koga smo upućeni, postao odsutan iz našeg života. Dakle, cenu te moderne komunikacije plaća naš sused ili „bližnji“, kako ga opisuje judeo-hrišćansko predanje. Zanimalo me je šta kaže Luiđi Zoja ovih tragičnih dana. Zvučao je optimistično pošto, po njemu, Italija iznova uči da voli usred zaraze virusom korone. Tako želim da zvuči i ovaj naš razgovor.

Bez TV prenosa Liturgije

– U našoj eparhiji Liturgije se ne prenose putem video striminga. Ne može se direktno prenositi zbivanje Carstva nebeskog. I ako već postoji neki „prenos“ Carstva Božijeg, onda je to sama sveta Liturgija koja zahteva živi, taktilni odnos. Šta neki sada rade? Daju nam „prenos prenosa“. Platon je u „Republici“ kritikovao umetnost govoreći da nas ona još više udaljava od istine zato što nam ne daje sliku istine nego sliku slike. Ovde ne mislim na banalne primedbe poput one „ljudi sede u udobnoj fotelji, piju kafu i gledaju pričešće“, nego na nešto mnogo suptilnije, a što se dotiče i discipline čuvanje tajne. Rani hrišćani, kao i oni u 4. i 5. veku, ljubomorno su čuvali Liturgiju i od katihumena, dakle onih koji su već bili odlučili da se krste, a mi sada to dajemo „na tanjir“ svima, uključujući i one koji se podsmevaju hrišćanstvu. Mislim da to nije dobra primena ikonomije.

Od Aljaske do Meksika i od Kolorada do Havaja

– Zapadnoamerička eparhija ima četrdesetak parohija i liturgijskih zajednica raspoređenih u trinaest saveznih država i četiri vremenske zone. Na ovim čudom stvorenim geoloških oblicima ogromnog prostora američkog zapada ili dalekog Zapada živi oko 75 miliona stanovnika. U prestonici Kalifornije, Sakramentu, među kalifornijskim rančevima i vinogradima, živi značajna srpska zajednica. Tu je i grad Frezno u blizini hiljaduletnih divovskih sekvoja, a vernika ima i u većim gradovima kao što su Finiks i Las Vegas i pustinji Arizone i Nevade. Parohijani među proplancima urbanog San Franciska osećaju ne samo snagu hladnog vetra nego i talase liberalizma koji dominiraju tim gradom. Vernici u saveznim državama Montane, Jute, Ajdahoa i Kolorada pogledom posmatraju Stenovite planine, dok južnu Kaliforniju, sa većinom pravoslavnih vernika u San Dijegu i Los Anđelesu, zapljuskuje moćni Pacifik. Parohijani u oregonskim šumama se nadmeću po broju kišnih dana sa onima u Sijetlu. Manji deo parohijana i monaha se podvizuje na udaljenoj Aljasci, dok na Havajima živi malena srpska zajednica Svetog Lazara Kosovskog u Honolulu.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.