Mali čovek koji je ismejao sistem

Policija kaže, za sada nezvanično, da je Savo zaspao sa upaljenom cigaretom, koja je upalila ćebe, a potom se požar proširio na celu sobu. Nesrećnik je, tvrde nadležni, preminuo od posledica gušenja, a potom je, jadan, i nagoreo.

Tragedija se dogodila „u Ulici Dositejeva 21-19, Kikinda“, između 3 i 4 sata po ponoći, tek pred svitanje u subotu, 25. avgusta. „Došla je i policija, došla je i Hitna pomoć, došla je i vatrogasna služba“, i nakon što su ugasili požar, pronašli su Savino telo.

Sahranjen je u ponedeljak o trošku grada, tj. Komunalnog preduzeća „6. oktobar“, na Novom groblju prema Mokrinu. Ispratilo ga je do poslednjeg konačišta petnaestak sugrađana, koji su nekako saznali za službenu sahranu, a opelo mu je i pomen na grobu održao pravoslavni sveštenik Miroslav Bubalo. Rodbine nije bilo, jer je Savo ni nema u Kikindi, osim mlađeg brata, koji je već nekoliko meseci u bolnici.

Savo Savanović rođen je 1963. godine u selu Pavić, u opštini Banjaluka. Pre više od dvadeset godina, sa majkom i mlađim bratom doselio se u Kikindu. Dobili su na korišćenje socijalni stan, raspadnut i memljiv, u dvorištu kuće kraj Gradske pijace. Kako je majka ubrzo umrla, staranje o braći Savanović preuzeo je Centar za socijalni rad, a u zimsko doba obojica su, nekada kraće, a nekada duže, smeštana u bolnicu za psihijatrijske bolesti „Sveti Vračevi“ u Novom Kneževcu.

Savo je bio bolestan, ali nikada agresivan. Doduše, Gradskim trgom, koji je takoreći bio njegova avlija, najčešće je prolazio vičući, ali ne na prolaznike, već, onako, sam od sebe. Govorio je na sav glas o političarima, Bogu, crkvi, Kikindi, Srbiji, Titu, svetu, vasioni… i u tim njegovim monolozima bilo je toliko tačnih konstatacija, toliko istine, a i dobre zajebancije, naravno, da su ga Kikinđani zgotivili i nije im smetalo što je kadkad bio nesnosno dosadan i naporan. Više bi im smetalo kada je trgom prolazio mrmljajući sebi u bradu, ili još gore, šetajući kao zombi, nakljukan lekovima i zaliven rakijom. U tim periodima bio je ošišan do glave i obrijan, što je govorilo da je tek otpušten sa tretmana u specijalizovanoj ustanovi.

Klinci su ga prozvali Sveti Savo, jer je sa bradurinom, u koju s vremena na vreme zapuštao, podsećao na najvećeg srpskog sveca, a i imenjak mu je bio. Taj nadimak mu je ostao, ma koliko se ljuti lokalni sledbenici crkve zgražavali, jer se time, kao, kaljao lik Save Nemanjića.

Širom planete postao je poznat kada je na Jutjubu postavljen insert iz kratkog filma „Bratski ples“, koji je 2003. godine snimila Dragane Latinović, rediteljka iz Kikinde. Savo u toj sceni prepričava i na sebi svojstven način preuveličava istiniti događaj od nekoliko godina ranije, kada je nasamario kikindske komunalce, koji danima nisu marili za njegove vapaje što „septička jama preljeva“. Iscenirao je svoju smrt, navodno skočivši u jamu, i sa tavana posmatrao kako ekipe iz Komunalnog preduzeća prazne septičku.

„Oni su jamu ispraznili pola metara, do govana. Kada je bilo ono najgušće, oni rukama trpaju govna u kantu i izvlače mene iz septičke jame. Kad su septičku jamu ispraznili, videli su – nema Save, nema čo’eka, đe čoek! To je Ulica Dositejeva, 21-19, Kikinda. Ja sa tavana progovaram: Jesam li vam ljepo rekao da ćete doći, jebem li vam sve živo i mrtvo“ – ispričao je, između ostalog, Savo u kameru, a kada je snimak dospeo na internet – zvezda je rođena.

Savo iz Kikinde postao je planetarni borac za pravdu, mali čovek koji je ismejao sistem i na svoj način ga, barem u jednom danu, pobedio. Milioni ljudi su pogledali klip sa Savom u glavnoj ulozi i njegovim bratom Slavkom u sporednoj i uživali u trijumfu nad „kikindskim jajarama, milijarderima i licimurima“. Pre neku godinu obožavaoci su mu posvetili i grupu na Fejsbuku.

Slava mu je donela bezbroj slikanja i čašćavanja, jer su mnogi po dolasku u Kikindu poželeli da upoznaju Savu i fotografišu se s njim. Tako su nastali i drugi klipovi sa Savom u glavnoj ulozi, ali nijedan nije dostigao ni blizu slavu onog iz filma „Bratski ples“.

Slava mu je donela i po koji dinar i rakiju više, ali je i dalje ostao socijalni slučaj i ozbiljno bolestan čovek na margini društva, čovek o kojem su se to društvo, a i država brinuli tek toliko da se ne može reći da su ga u potpunosti odbacili, kao što je odbačena većina beskućnika i bolesnika na ovim bezdušnim prostorima.

U komšijskom kafiću „Pjers“, kod gazda Bore, imao je svakodnevno na čast jednu rakijicu pre podne i jednu predveče. U smiraj petka je popio svoju poslednju ljutu i otišao kući. Tamo je, u po noći, u krevetu zapalio cigaru, zaspao, u dimu se ugušio i – otišao u legendu.