Ne zna se ni koliko ima dece sa smetnjama u razvoju 1Foto: Pixabay/stevepb

U razgovoru za Danas izvršna direktorka NOOIS procenjuje uspešnost slogana, posebno kada je reč o deci sa smetnjama u razvoju i invaliditetom i njihovom pravu na obrazovanje: – Srbija je zemlja sa nešto više od sedam miliona stanovnika, od čega 17,6 odsto čine deca, a broj dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom nije poznat! Iako je Popis iz 2011. prikupio i podatke o broju OSI, primenjena metodologija nije bila adekvatna pa je rezultirala podatkom da deca sa smetnjama u razvoju i invaliditetom čine tek oko 0,7 odsto ukupne populacije dece, što je u suprotnosti sa globalno prihvaćenim procenama da ta deca čine pet odsto dečje populacije.

– Poruka Ništa o nama bez nas je jasna – organizacije osoba sa invaliditetom treba da budu utemeljene, posvećene principima i pravima prepoznatim u Konvenciji o pravima osoba sa invaliditetom i da ih u potpunosti poštuju, kao i da budu uključene u sve procese donošenja odluka kroz saradnju, konsultacije i aktivno uključivanje osoba sa invaliditetom, preko njihovih organizacija, u pravne i regulatorne okvire i procedure na svim nivoima. Naš najznačajniji partner je Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja – kaže Ivanka Jovanović: – Sektor za zaštitu osoba sa invaliditetom je najznačajniji partner koji podržava celokupan rad i aktivnosti NOOIS-a, ostalih Saveza i organizacija osoba sa invaliditetom iz njihove mreže širom Srbije, ali i ostale institucije iz izvršne i zakonodavne vlasti, naročito Narodna skupština RS. Snažnu podršku u borbi za ravnopravnost i uključenost pružaju nam i nezavisna državna tela, poverenica za zaštitu ravnopravnosti i zaštitnik građana, ali i mediji.

Kroz zastupnički rad NOOIS je dostavio na stotine amandmana na ogroman broj zakona, od kojih su mnogi postali deo zakonodavne regulative i prakse, kaže Ivanka Jovanović: – Učestvujemo u pripremi izmena i dopuna propisa, predlaže amandmane nadležnim Skupštinskim odborima, aktivno učestvuje u u radnim grupama za donošenju novih zakona, podzakonskih akata i strateških dokumenta. Međutim, uvođenjem u praksu donošenja zakona po hitnom postupku, u velikoj meri su dovedene u pitanje mogućnosti u našeg uticanja na donošenje odluka, a to je u suprotnosti sa članom 4, stavom 3 Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom koju je Srbija ratifikovala 2009. godine. Dobar primer u ovoj teškoj godini, koja je posebno pogodila osobe sa invaliditetom, jeste učešće NOOIS-a u radnoj grupi koja je uradila Strategiju unapređenja položaja OSI za period 2020. do 2024, a direktno smo bili uključeni i u izradu prvog Akcionog plana za njenu primenu.

Pravo na učešće je i građansko i političko pravo i obaveza koja se mora poštovati, a puno i efektivno učešće organizacija osoba sa invaliditetom trebalo bi shvatiti kao proces, a ne kao pojedinačni i jednokratni događaj, naglašava naša sagovornica.

U fokusu ovog našeg razgovora su deca sa invaliditetom i smetnjama u razvoju u školskom sistemu. Da li su ova deca jednaka deci koja nemaju poteškoća? I koliko se i u kom smislu promenilo poslednjih decenija?

– Različiti sektori i državni resori koriste različite klasifikacije, a sve to decu sa smetnjama u razvoju i invaliditetom dovodi u neravnopravan položaj u odnosu na decu bez invaliditeta. Poslednjih godina, naročito od uvođenja inkluzivnog obrazovanja 2009. godine, dosta toga se pro, a poseban napredak je ostvaren u visokoškolskom obrazovanju, što je ohrabrujuće. Međutim, i dalje postoje brojne. Obrazovanje je proces kojim se obezbeđuje pun intelektualni, emocionalni, socijalni, moralni i fizički razvoj svakog deteta, a u isto vreme ono predstavlja preduslov za zapošljavanje, samostalni život i uključenost u zajednicu. Statistika pokazuje vrlo nepovoljnu sliku: 12,2 odsto osoba sa invaliditetom nije pohađalo osnovno obrazovanje, 52,7 odsto starijih od 15 godina ima osnovno obrazovanje ili nepotpunu osnovnu školu, dok svega 6,5 odsto više ili visoko obrazovanje. Žene sa invaliditetom imaju niži nivo obrazovanja u poređenju sa muškarcima sa invaliditetom.

Predrasude i stereotipi koji se svode na „neupotrebljivi su“, s jedne strane, a s druge prepreke koje uključuju fizičke barijere i neprilagođenost javnih ustanova, uključujući škole, potrebama OSI, vidljivi su golim okom. Na koji način ih prevazići?

– Da bi se otklonile brojne prepreke u obrazovanju, a tu spadaju i predrasude i stereotipi, neophodno je kontinuirano podizati svest o značaju obrazovanja za osobe sa invaliditetom. Pored toga, ono što je neophodno jeste iz godine u godinu povećavati broj pedagoških asistenata, kao i ličnih pratilaca deteta, koji nemaju pedagošku funkciju već su podrška i pomoć konkretnom detetu, a ova usluga se pruža iz sistema socijalne zaštite, ali i omogućiti jednake šanse za obrazovanje i isti pristup inkluziji u svim sredinama.

Takođe, deca koja su u ustanovama socijalne zaštite u velikoj meri su isključena iz obrazovanja, a ona deca koja su u uključena u obrazovanje, skoro isključivo pohađaju specijalne škole za obrazovanje učenika sa smetnjama u razvoju i invaliditetom, a to bi moralo da se promeni.

Pored redovnih škola, u Srbiji i dalje postoje tzv. specijalne škole. Cilj je što veći broj dece uključiti u redovni obrazovni sistem, odnosno povećati dostupnost inkluzivnog obrazovanja deci sa smetnjama u razvoju i invaliditetom koja žive kako u institucijama, tako i u otvorenoj zajednici.

Osim toga, potrebno je raditi na većoj povezanosti tržišta rada i obrazovanja dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom i omogućiti im razvoj veština i znanja koja su relevantna za kasnije učešće u tržištu rada. Praksa je pokazala i da su nastavnici nedovoljno pripremljeni za inkluziju, a da bi se to promenilo potrebno je obezbediti obuku o inkluzivnom obrazovanju i unaprediti veštine komunikacija.

Nužna podrška tokom epidemije


Ova godina sa epidemijom zaoštrila je probleme OSI svih uzrasta i njihovih staratelja/roditelja, počev od zabrane kretanja. Reaguje li tzv. država sa dovoljno sluha i šta nam je kriza poslala kao opomenu.

– Tokom vanrednog stanja, između ostalog obezbeđeno je pravo na kretanje osobama sa smetnjama u razvoju i za vreme policijskog časa, ali jedan od najvećih problema tada, kao i nakon ukidanja vanrednog stanja bilo je obrazovanje dece sa smetnjama u razvoju. Značajan broj dece koje koristi podršku u nastavi nije moglo da koristi tu podršku tokom pandemije, a onlajn nastava nije u dovoljnoj meri pristupačna. Zbog toga je neophodno intenzivirati napore da obrazovni sistem postane još inkluzivniji i da odgovor na pandemiju u sistemu prosvete obuhvati učenike sa invaliditetom. Posebno je bitno stvoriti preduslove za odvijanje nastave u školama ili onlajn za vreme pandemije, ali uz obezbeđivanje dovoljnog broja ličnih pratilaca i pedagoških asistenata obučenih da pružaju podršku u uslovima pandemije.

Tekst je deo projekata „I MI HOĆEMO DA BUDEMO ĐACI“ i „Obrazovanje na maternjem jeziku – jednaka šansa za sve“, koji se sufinansira sredstvima iz budžeta Republike Srbije – Ministarstvo za kulturu i informisanje. Stavovi izneti u sadržajima ne odražavaju nužno stavove organa koji je odobrio sredstva.

close
Ne zna se ni koliko ima dece sa smetnjama u razvoju 2

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.