Posebno surovom tretmanu su bili izloženi na Palama, a mnogi od zatočenika koje su vojnici i policajci odvodili na batinjanje nikada se nisu vratili. Jednog dana, opisao je Karić, u salu sa zatočenicima su ušla dva srpska vojnika s drvenim palijama i odveli ga u drugu prostoriju. Pred Haškim tribunalom u predmetu protiv bivšeg predsednika Republike Srpske Radovana Karadžića, svedočio je 23. juna 2011. godine.

Tužilac: U svojoj izjavi kažete da su zatvorenici redovno bili izvođeni gde ste bili držani i da se isto to dogodilo vama 28. juna 1992. Molim vas, opišite veću šta se dogodilo kada su vas izveli iz prostorije tog dana?

Karić: Ušao sam u manju prostoriju koja se nalazila ispred sale, koja je bila sva u betonu i s jednog gredom za fiskulturu… Tu su me dočekala dva srpska vojnika, koji su držali palije u rukama. I odmah su me počeli da tuku, jedno deset do petnaest minuta, dok sam stajao na nogama. Tukli su me sve po leđima, po glavi, i onda sam pao na desnu stranu, gde sam onda dobio dosta udaraca na lijevoj strani ramena, leđa i glave. I tu sam se onesvijestio i samo sam začuo… Ušao je neki… Ja sam ga poznavao, on je radio u pilani, Milomir Tepeš i rekao: „Ne njega, nije on“ i onda su oni prestali da me tuku i nekako su me digli i ubacili u salu među ostale zarobljenike. Moja lijeva ruka je sva crna, i tu sam ja ležao nekoliko dana bespomoćan, bez ikakve pomoći i tako.

Svedok je naveo da je jednom drugom prilikom u salu došao i načelnik paljanske policije Malko Koloman.

Karić: Malko Koloman je ušao jedan dan u salu i nekako začuđeno rekao: „Pa, šta je ovo ovde, kao da je kuga zavladala. Eto, moram vas prebaciti odavde negde drugo“, međutim, to nije se desilo da nas je prebacio neđe drugo, mi smo i dalje ostali tu.

Tužilac: Šta je on to video pred sobom što ga je izazvalo da to kaže? Možete li nam, dakle, opisati scenu koju je on tada video?

Karić: Pa vidio je ove koji nisu bili… U stvari, ležao je ovaj momak, njemu je iscurio mozak na parketu, a on kao kuga zavladala, nije ga nešto gledao, vjerovatno ovako iz daljine… Jer su većinom ležali… Ovi… mi zarobljenici smo većinom ležali, nismo mogli stajati na nogama od tuče što smo dobivali svaki dan.

Tužilac: U svojoj izjavi navodite da ste oko 11. jula bili prebačeni u zatvor „Kula“, opisujete i vreme koje ste proveli. Kažete da su tamo zatvoreni i žene i deca. kako ste saznali da su tamo zatvoreni i žene i deca u periodu dok ste vi bili tamo?

Karić: Pa to su saznali ovi što su sa mnom bili u sobi, na ogledalo. jer ta soba je bila do nas, i na ogledalo su pričali s njima, „odakle ste, šta ste“ i tako. To su civili iz Adžića, žene i deca… I muških je bilo isto. Oni su pokupljeni iz kuća i dovedeni tu. Tako da nije tu bilo zarobljenih kao vojnika, to su sve civili iz kuća dovedeni, isto kao što smo i mi dovedeni… Kao civili, ane kao vojska.

U zatvoru „Kula“ ih je u avgustu obišao i Radovan Karadžić, u društvu britanskog političara Pedija Ešduana, predstavnika Međunarodnim crvenim krstom i novinara.

Karić: Taj dan kad smo čuli da će doći Karadžić u posjetu ne znam s kim, dok nisu došli, nije baš vladala takva čistoća, onda hrana, šta ja znam… To je malo taj dan naštimano da to malo bude fino. Prije dolaženja Karadžića, nije bilo ovako, oni su to malo kamuflirali, malo sredili da to ne izgleda kao da nas muče, kao da nam je loše, nego kao da nam je fino, eto kao da nas paze, tako… Međutim, to nije tako bilo, to je samo taj dan bilo dok je gospodin Karadžić bio u obilasku sa novinarima i sa Crvenim krstom.

Do 28. avgusta kada su razmenjeni, prema rečima svedoka, preživelo je njih samo 34, a sam svedok je za tri meseca izgubio 50 kilograma.