Odluka da napusti nasilnika najrizičniji čas za žrtvu

Čas kada odluči da napusti nasilnika najrizičniji je trenutak za ženu da bude ubijena, što je naročito zabrinjavajuće, dok reprezentativni uzorak pokazuje da žene ne prepoznaju taj trenutak kao rizičan – kazala je Nevena Petrušić iz Ženskog istraživačkog centra za edukaciju i komunikaciju iz Niša na predstavljanja rezultata prvog interdisciplinarnog istraživanja femicida u Srbiji.

Istraživanje je nastalo u okviru projekta „Iskorenjivanje i sprečavanje femicida u Srbiji“ koji realizuju tri partnerske organizacije – Kuća rodnih znanja i politika iz Novog Sada, FemPlatz iz Pančeva i Ženski istraživački centar za edukaciju i komunikaciju iz Niša, u okviru regionalnog programa „Zaustavljanje nasilja prema ženama na zapadnom Balkanu i u Turskoj: Primena normi, promena svesti“, koji podržava UN Women u Srbiji i finansira Evropska unija.

Istraživanje se bavilo sudskim predmetima koji su pravosnažno okončani u periodu od 2015. do 2017. dok slučajevi kada je ubica nakon ubistva izvršio samoubistvo nisu obuhvaćeni.

Kosana Beker, programska direktorka iz organizacije FemPlaz, kaže da je istraživanje obuhvatilo sve važne segmente: analize sudske prakse od prethodne tri godine, koje objedinjuje sve pravosnažne sudske presude za ubistva žena u našoj zemlji, kao i izbor 10 tipičnih studija slučajeva kako bi prestavile izgled suđenje za krivična dela femicida.

Istražiteljke su radile intervjue sa ubicama u zatvoru, istraživale stavove profesionalaca: tužilaštva, centara za socijalni rad i policije, koji su uključeni u lanac zadužen za prevenciju i zaštitu od nasilja, kao i razgovore sa ženskim organizacijama koje pružaju podršku ženama u situacijama nasilja.

Rezultati su predstavljeni u dve monografije, a Nevena Petrušić je istakla da su istraživanja potvrdila hipotezu koja postoji od ranije, da je ubistvu najčešće prethodilo dugogodišnje nasilje; da su ubice partneri sadašnji ili bivši, i to da je najrizičniji čas koji prethodi ubistvu – odluka žene da napusti partnera.

– Iz spisa se vidi da jedan broj žena nije prijavio nasilje jer je pogrešno verovao da će kada napusti nasilnika, nasilje prestati, a žena biti zaštićena, na šta su je često uveravali i drugi članovi porodice. Istraživanje pokazuje i to da jedan broj žena jeste prijavio nasilje, ali da institucije nisu blagovremeno reagovale. Tu je i podatak da, kada su procesuirana dela nasilja u porodici (nasilnik bio kažnjavan) to nije bila mera koja je uticala da nasilnik promeni ponašanje. Možda je razlog to što nemamo program za rad sa nasilnicima koji bi obezbedio trajnu promenu u ponašanju nasilnika – istakla je Petrušić.

Ubice se ne kaju

Intervju koji je rađen sa petoro osuđenih ubica pokazao je da ubice nemaju kajanja za to što su učinili, a ako se kaju, to je zato što su upropastili svoje sopstvene živote, a ne zato što su lišili života jedno ljudsko biće. – Kao obrazac primećujemo (ono što se prepoznaje kao model) potrebu za kontrolisanjem partnerke, žene, supruge, ali i to da izvršioci krivičnih dela ženu doživljavaju kao svoje sopstveno vlasništvo – primetile su istražiteljke.