Pero Zlatar (1934 – 2020): Odlazak večitog novinara

Novinarstvo je strast. Ja i dan-danas osjećam uzbuđenje kad otvorim novine. Kad sam dobio nagradu za životno djelo Društva novinara Hrvatske, rekao sam: „Ja sam najveća sramota hrvatskog novinarstva, jer da ima 300 novinara bez posla – mene bi u ovim godinama i pored toga primili u svaku redakciju. I to je tako šest decenija.“

Ovako je u razgovoru za Danas pre sedam godina govorio Pero Zlatar, jedan od najpoznatijih hrvatskih i jugoslovenskih novinara, koji je preminuo juče u Beogradu.

Bio je jedan od najpoznatijih žurnalista bivše SFRJ. Smatrali su ga poslednjim živim velikanom eksjugoslovenskog novinarstva.

– Bio sam strastan novinar, ali me nikada nisu priznavali. Imao sam kao glavni urednik zagrebačkog Studija 376.000 primeraka tiraža, remitendu dva posto, a vikali su mi: „Žuta štampo!“. A to je bio list bez golotinje, vulgarnosti, virenja u tuđi krevet. Porodični magazin. Danas i u Srbiji i u Hrvatskoj u novinama možeš pisati protiv koga oćeš. Ovisno od toga ko te plaća. Kao što u vatikanskom listu Oservatore romano ne smeš kritikovati papu, niti na Glasu Amerike predsjednika SAD, tako ni ti ne možeš protiv onog ko za to daje pare. Ali je novinarstvo mnogo slobodnije nego u moje vreme. Tada si uvek morao paziti – govorio mi je Zlatar.

Zlatar je živeo malo u Zagrebu, malo u Beogradu, pa su ga kroz karijeru proglašavali i za hrvatskog i za srpskog nacionalistu.

– Mene su nakon „hrvatskog proljeća“ prozvali da sam bio „proljećar“. U Zagrebu me smene, ali pozovu me u Beograd da budem glavni urednik Intervjua. I Jova Ličina napiše prilog „Poslednji dani kralja Petra“. Mi to najavimo na veliko. U poslednji trenutak mi zabrane list, a trebalo je da se štampamo u 205.000 primeraka. I pokojni Vukoje Bulatović, direktor Politike, proglasi me za srpskog nacionalistu! U Beogradu su me posle proglašavali za hrvatskog nacionalistu. Ali ja to nisam nikada bio. Ja ljude dijelim na prljave i čiste, dobre i zle, poštene i nepoštene, glupe i pametne, a ne na Srbe i Hrvate. Moj najbolji prijatelj među Srbima, Joca Otašević, odveo me ispod spomenika Draži Mihailoviću na Ravnoj gori, i ja sam tad rekao da sam postao eksperimentalni četnik – sećao se Pero Zlatar.

Kroz karijeru proputovao je skoro ceo svet.

– Voleo sam blagodeti onog crvenog jugoslavenskog pasoša, pa sam zato obišao 180 zemalja, bio prvi jugoslavenski novinar u mnogim od njih. Bio sam prvi novinar ondašnje SFRJ posle 1948. u Albaniji, prvi u Frankovoj Španiji, Salazarovom Portugalu, Tajvanu, državama aparthejda – Južnoj Africi i Rodeziji, Južnoj Koreji, Čileu posle pada Aljendea… Bio sam jedini biograf Envera Hodže. Imao sam ugovor sa Galimarom vredan 100.000 dolara. Ipak, Hodžu nisam nikada upoznao. Njegovu ćerku i sina jesam. Pitali su me posle, kako sam mogao da budem biograf čovjeka koga ni ne poznajem. Rekao sam im – vidite, ni ovi koji pišu o Kosovskoj bici nisu upoznali Obilića – pričao je Pero.

Pero Zlatar je rođen 26. oktobra 1934. u Skoplju. I u osmoj deceniji bio je dopisnik zagrebačkog Jutarnjeg lista iz Srbije. Bio je predsednik KK Lokomotiva (kasnije Cibone) i direktor zagrebačkog Dinama. Ima četvoro dece: Bojanu, Stipu, Jerka i Janu. Redovno je, kada je u Beogradu, čitao list Danas.

Skopljanac i Užičanin iz Beograda i Zagreba

Kada je počeo Drugi svetski rat, imao je sedam godina i živeo je u Skoplju.

– Moj tata je tokom rata bio u bugarskom zatvoru, zato što je bio jugoslavenski oficir, pod optužbom da je pripremao puč. Partizani su oslobodili krajem rata zatvor u Idrizovu, gdje je on ležao. Stari je tada otišao u partizane, pošto je bio veliki stručnjak za artiljeriju, postao je komandant artiljerijske brigade 42. makedonske divizije, prošli su cijeli front, čak do Zagreba. Osedeo je tokom jedne noći kada je saznao da su iz njegove brigade streljali hiljade Njemaca, zarobljenika. Pitao ih je: Pa zašto ste to uradili? Posle rata stari je bio prekomandovan u Užice, pa u Beograd. Užičani me dan-danas zovu na zavičajne sastanke. U proljeće 1948. došli smo u Zagreb i tu ostali – sećao se Pero.