Presedan

Zoran Panović Utehe radi, možda danas nije zgoreg podsetiti na reči (doduše nezvanične) kremanskog proroka Mitra Tarabića, kada je govorio o nekom brojnom narodu s kojim će Srbi biti u silnim problemima, ali će se, navodno, pojaviti neki „riđi čovek“. On će udesiti da Srbi i taj narod (nema koji drugi do Albanaca), žive u miru, i to otprilike – „oni dole, a mi i ovde i dole“. Ali, vidite li vi među ovim našim, kao i onim albanskim i stranskim, tog „riđeg čoveka“. Otprilike taj „riđi“ bi morao da ima boju kose kao onaj glumac Dejvid Karuzo iz „Istražitelja iz Majamija“ (RTS). Takvog, međutim, ne vidimo. A, i ovi što se farbaju, ne farbaju se u „riđe“. Dakle, za sada ostaje surova realnost i uglavnom poznati „spasitelji“, što domaći – što albanski i (belo)svetski. Ostaju i sećanja, ponekad i otužno bizarna.
U takva spada i sudbina Mekdonaldsa – kao simbola. Nekad su se srpski navijači njim ponosili. Pa sećamo se, valjda, kako su ovi beogradski (Zvezdini i Partizanovi), poznih osamdesetih zezali navijače zagrebačkog Dinama sa pesmicom: „Mi imamo Mekdonalds, a vi ne!“ Da ne preteramo, ali sada ispade da su srpski navijači tada čikali sa modernizacijskih pozicija tamo neku učmalu, palanačku sredinu. Ovih dana, kad intezivno razmišljamo gde je bila ključna greška – možda je bila vremenski baš tu negde, što se Srbija nije na vreme pametno prestrojila, već je njen režim podržao puč komunističke gerontokratije u Moskvi, što nije na vreme prodala Trepču Nemcima, kako to znaju da tumače neki kafanski geostratezi, u smislu da ne bi posle NATO zemlje bombardovale zemlju sa svojim investicijama. Ako neko misli da bi se sa Srbijom – kao zemljom koja bi prva u SFRJ uvela višepartizam i demokratiju, koja bi bila najveći partner Zapada na Balkanu (sve sa vojnim bazama), i koja bi autonomiju Kosova dovela do savršenstva – Albanci odvikli od „Kosova republike“, grdno se vara. Ali bi bar albanskom separatizmu i nacionalizmu bilo teže da dođe do ovakvog presedana.
Ne treba zaboraviti da se i dobar deo srpske elite (ne samo komunističke) primio na tezu „kontrarevolucije“ na Kosovu, iako je Srbiji bilo mnogo pametnije da je onomad umesto „antibirokratske revolucije“ imala demokratsku „kontrarevoluciju“ – bar naspram „lenjinističkih“ elemenata u albanskom nacionalnom pokretu koji je, kad je trebalo, nosio i Titove slike, da bi pre neki dan prištinska štampa, posprdno, Titovu sliku stavila između Pašićeve i Miloševićeve, u „adio“ kontekstu.
Kad je bilo NATO bombardovanje opet je stradao Mekdonalds – kao simbol. Onda je Spasoje Krunić, tada prvi čovek Beograda, otišao s kamerama da tamo ruča i pozove na dostojanstvo, dok je menadžment kompanije pribegao uspelom „kriznom PR-u“ stavljajući šajkaču na ono „M“, kao i na onog klovna. Sumnjamo da bi to sad upalilo. Da su stvari, psihološki, na neki način gore čak nego 1999, pokazuje i to da bi danas retko koji političar, makar i „riđi“, rizikovao rejting u Mekdonaldsu. Mnogi bi, naravno, osudili vandalizam, ali teško da bi pojeli hamburger pred kamerama. Da ne pominjemo da se navijači odavno ne hvale Mekdonaldsom. Ne samo zato što su ga u međuvremenu i drugi dobili. Ovoga puta, u Beogradu nije stradala džamija. Iako su kosovski Albanci većinski muslimani, njihov nacionalizam nikad nije bio prepoznatljiv po verskoj komponenti. Retko su na Kosovu imami bili u prvim redovima, pa se otuda napadom na džamiju najviše vređaju osećanja Bošnjaka u Srbiji, lojalnih državi Srbiji.
Pored Mekdonaldsa, od „fortifikacijskih“ objekata, na udaru se našao i Merkator – kao „metafora“. Eto, umesto tamo nekog Portugala ili Litvanije, sudbina je namestila da baš Slovenija, na „jubilej“ – dvadesetak godina od „Cankarjevog doma“ – predsedava EU. Onomad, slovenačku politiku rukovodili su malo strah od „AB revolucije“, a malo više komplementarnost „dva prava na samoopredeljenje“, dok je danas investicije u Srbiji i tržište stavljaju u neugodnu poziciju. Tek ćemo videti da li će ove godine broj Slovenaca u Guči da se približi broju Srba na Sinjskoj alci. Ako je suditi po tome ko (ne) priznaje Kosovo, Srbi bi najradije sutra letovali u Španiji i na Kipru (grčki deo), pod uslovom da se ima para, i da smo kao ružnu epizodu zaboravili ono „Kipar je turski“, izrečeno pred grčkom ambasadom posle atinskih zvižduka na Eurobasketu.
Ne zaboravimo i da za vreme „AB revolucije“ nije bilo višestranačja. Sutra na velikom mitingu odbrane Kosova na čudan način će se parafrazirati Tadićeva predizborna parola o „svim našim zastavama“ tako da će, bude li sve u državotvornom redu, to biti i presedan srpskog višepartizma i simboličko promovisanje vlade „nacionalnog spasa“ s trijumviratom Tadić – Koštunica – Nikolić. U ovakvoj atmosferi, naravno, s Nikolićem kao najvećim moralnim autoritetom. To je logičan epilog moralnog pobednika na izborima i efekat presedanskog ponižavanja Srbije, brutalnim gaženjem međunarodnog prava. Presedan uveliko nadilazi ceh za Miloševićeve grehove, i na Kosovu legitimiše upravo ono za šta su Srbi kažnjavani i stigmatizovani.