Sa prošlonedeljne debate u FHP-u: Foto: FZHP /Twitter

Potom je održan i razgovor sa Edinom, ali i Nikolom Kuridžom, aktivistom Centra za mlade KVART iz Prijedora. Povod je bila još jedna godišnjica Dana bijelih traka, koji se obeležava svakog 31. maja.

Film „Prijedor“ prikazuje događaje u ovom gradu kroz prizmu činjenica koje je utvrdio Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju. Film govori o užasnim uslovima i ubistvima civila u tri logora – Keraterm, Omarska i Trnopolje. U bivšem logoru „Keraterm“ je u samo jednoj noći, između 23. i 24. jula 1992. ubijeno između 160 i 200 civila. Od maja do avgusta te godine bilo je zatočeno oko 3.000 civila nesrpske nacionalnosti, a ubijena je 371 osoba. Za „Keraterm“ je do sada izrečeno devet presuda, sedam pred Haškim tribunalom i dve pred Sudom BiH. Kroz logor Omarska od maja do avgusta 1992. prošlo je oko 6.000 civila nesrpske nacionalnosti. Oko 700 ih je ubijeno. Logor „Trnopolje“ se nalazio u blizini železničke stanice u Kozarcu. Otkriven je 5. avgusta 1992. kada su britanski novinari napravili snimke zlostavljanih i izgladnelih logoraša. Iz logora je 21. avgusta te godine izvedeno oko 200 ljudi i svi su likvidirani na Korićanskim stenama na Vlašiću.

Bošnjačko stanovništvo je 1997. svedeno na samo jedan odsto, dok je Srba bilo 89 odsto. Upravo Edin Ramulić i Nikola Kuridža godinama istrajno grade pokidane veze između Bošnjaka i Srba u Prijedoru i ne mire se sa zvaničnom opštinskom politikom koja ne dozvoljava obeležavanje stradanja Bošnjaka.

Edin je objasnio prisutnima u FHP-u da mesta stradanja Prijedorčana uglavnom zanimaju strance, navodeći, na primer, da do sada nije imao nijednu grupu iz Sarajeva. Kako je objasnio, krvava istorija Prijedora počela je još u Drugom svetskom ratu, dodajući da su taj grad oslobodili partizani 1942. godine i da je bio mesto sa naglašenim bratstvom i jedinstvom. Međutim, dodao je, nastupila je kriza krajem osamdesetih a potom i rat.

– Muslimani su smatrani gamadima koje treba istrebiti. Vladala je dehumanizacija. Prve dve godine nakon rata je bilo otpora da se bilo ko vrati u Prijedor. Potom su 1998. krenuli prvi projekti povratka ljudi. Najviše ljudi se vratilo od 2003. do 2006. godine, između 10. i 12.000, rekao je Edin i naveo da će za 20-ak godina opet procenat nesrpskog stanovništva biti ispod jedan odsto pošto ih sistem na sve načine guši. On je istakao da je 54 Prijedorčana osuđeno za zločine u toj opštini, a da se većina ratnih zločinaca vratila u Prijedor.

Nikola je naveo da o nekim stvarima i Bošnjaci i Srbi i dalje ne pričaju, odnosno da je u javnom diskursu komunikacija dve strane distancirana, što je uglavnom prouzrokovano spinovanjem, strahom od odmazde…

– Iza zatvorenih vrata komunikacija je solidna, naglasio je Nikola Kuridža, dodajući da su Bošnjaci prigrlili svakog ko im je pružio ruku.

Ubijeno 4.868 Prijedorčana

Srpske vlasti u Prijedoru su 31. maja 1992. naredile stanovnicima nesrpske nacionalnosti da svoje kuće obeleže belom tkaninom, i da pri izlasku iz kuće oko ruke stave belu traku. FHP navodi da je ovo bio početak kampanje progona protiv nesrba, koji su počinjeni, između ostalog, ubistvom, mučenjem, fizičkim nasiljem, silovanjem, seksualnim zlostavljanjem, konstantnim ponižavanjem i degradiranjem, uništavanjem verskih objekata i masovnim deportacijama. Prema Bosanskoj knjizi mrtvih, tokom rata u Bosni i Hercegovini ubijeno je 4.868 Prijedorčana, od čega je 3.819 civila. Među žrtvama je 3.515 Bošnjaka, 186 Hrvata, 78 Srba i 40 civila drugih nacionalnosti.