Tragedija selfija u društvu narcisa

Takvih osoba je svuda u svetu, pa i kod nas, sve više, sudeći po bizarnim i senzacionalističkim naslovima koji se često provlače u medijima.

Mesta dešavanja ovih tragičnih medijskih performansa, u čijoj osnovi je igra, najčešće su litice visokih stena, krovovi solitera, krovovi vagona vozova, i uopšte oni ambijenti koji po svojim osnovnim karakteristikama odstupaju od uobičajene svakodnevice.

Takva mesta i spontana, a nekada i planirana, radnja ovih performansa, mogu imati adrenalinsko i katarzičko dejstvo, kako za glavne aktere koji učestvuju u stvaranju selfija, tako i za one koji posredstvom društvenih mreža, u svojstvu publike, učestvuju u njima.

Kompanija „Gugl“ (Google) je tokom 2014. godine objavila statističke podatke da se na društvenoj mreži „Instagram“ dnevno postavi devedeset tri miliona selfija i to samo posredstvom android uređaja, a društvene medije u svetu danas koristi oko dve i po milijardi ljudi, što znači da su informaciono-komunikacione tehnologije (IKT) duboko utkane u život ljudi i njihov način uspostavljanja komunikacije sa drugima.

Svakodnevno do nas dopiru priče o „tragičnim junacima“ koji su izgubili život slikajući se mobilnim telefonom, jednostavno želeći da zadive virtuelni auditorijum nekom svojom „ludošću“ i „začudnošću“.

U osnovi njihovog medijsko-dramskog performansa je „oneobičavanje“ stvarnosti, ali i potreba za privlačenjem pažnje i izazivanjem utisaka kod drugih.

Tragični pad „junaka“ tragedije selfija, kao i onaj „tragičnog čoveka“ na pozorišnoj sceni u antičkim dramama, u vezi je sa određenom nesmotrenošću ili greškom koju svako može počiniti. I savremene junake i „osrednje karaktere“ tragedije selfija, kao i one pre mnogo vekova u Eshilovim delima, može da zaslepi strašna Ate, boginja zaslepljenosti, duševnog nemira i obmane, i namami ih u svoje mreže i ponore.

Preuzimajući moralnu ulogu i baveći se tragičkom sudbinom junaka i univerzalnim pitanjima ljudske egzistencije, antička tragedija je nudila gledaocima mogućnost da se uzdignu iznad svakidašnjice, da „pročiste“ svoje misli i u zbivanjima na pozornici potraže ključ za razumevanje jednog višeg ustrojstva sveta.

Ujedno, to je bio put i ka dubljem upoznavanju sebe, sopstvenih sklonosti, težnji i način da se posredstvom umetnosti pronađu odgovori na mnoga životna pitanja.

Dvadeset šest vekova kasnije, pred očima milionskog auditorijuma zapletenog u mreže medijskih opsena, sukob mitskih junaka i bogova zamenjen je u tragediji selfija tragikom „običnih“ ljudi i „osrednjih karaktera“.

Krupna moralna pitanja i dileme zamenjeni su trivijalnim i banalnim temama, ali i površnom zavodljivošću slika.

Sve je manje uzvišenih misli i junačkih dela, a u grozničavoj potrazi za što većom pažnjom i viralnošću na društvenim mrežama, „preduzeća privida“ su omogućila stvaranje pogodnog ambijenta za negaciju svih istinskih vrednosti.

Stvarnost je brutalno banalizovana, spektakularizovana i ogoljena do besmisla, a opravdanje se pronalazi u sveprisutnoj težnji ka „totalnoj zabavi“ i opuštanju.

Tragediju selfija kao i većinu savremenih medijskih žanrova poput rijaliti šoua, tok šoua i dr. odlikuje visok stepen shematizma i stereotipnosti, uz prisustvo karakterističnih opštih mesta.

Stvaralački postupak najčešće se zasniva na upotrebi „pametnih telefona“ kojim se glavni junak fotografiše ili snima, i „režira“ i izvodi performanse u virtuelnim „amfiteatrima“ za publiku koja posredstvom društvenih mreža u njima učestvuje.

Glavni junaci ne nose maske (latinski: persona), što je bio jedan od važnijih rekvizita antičkog teatra, ali su njihova lica najčešće uslikana u neprirodnoj pozi, uz izveštačen osmeh, napućena usta, a neretko su i obojena različitim filterima za ulepšavanje. U vizuelnom smislu, to doprinosi stvaranju karikaturalno-fantastičnih i grotesknih efekata.

Reakcije publike su u obliku „lajkova“, a cilj je prikupiti ih u što većem broju.

To glavnog junaka tragedije selfija i nagoni da učini nešto netipično i nesvakidašnje jer određuje viralnost tj. popularnost dela i brojnost gledaoca u „amfiteatrima“.

Snima se iz ruke ili korišćenjem štapa za slikanje (selfiestick), a kadar je, najčešće, krupni plan koji prikazuje glavu sa delom ramena.

Tragični pad „junaka“ tragedije selfija, kao i onaj „tragičnog čoveka“ na pozorišnoj sceni u antičkim dramama, u vezi je sa određenom nesmotrenošću ili greškom koju svako može počiniti.

To ne moraju biti mitski junaci koji se bore sa okrutnim bogovima, već obični ljudi i osrednji karakteri sa svim vrlinama i manama.

Smrt zbog selfija koji je u osnovi medijskog žanra tragedija selfija, mogao bi se dovesti u vezu i sa Rismanovim pojmom „usamljene gomile“ koji je postao opšta oznaka za otuđenost pojedinaca u razvijenom postindustrijskom, a u našem slučaju, postmedijskom društvu.

Sve veća dostupnost informacija i okrenutost mladih ka upotrebi novih informaciono-komunikacionih tehnologija i medijski posredovanih oblika komunikacije, paradoksalno je dovela do sve izraženije otuđenosti i osećaja besmisla i usamljenosti.

Savremeni medijski narcizam, posebno svojstven junacima tragedije selfija, takođe u sebi sadrži elemente tragičkog koje nalazimo i u antičkom mitu o Narcisu, a na ovom mitu, donekle, počiva i celokupna kultura i estetika selfija.

Iako su odraz sopstvenog lika u vodi, zaljubljenost u sebe i utapanje u jezeru, zamenile smrti izazvane ogledanjem u ekrane mobilnih telefona, neka od osnovnih obeležja tragedije poput tragičkog junaka, tragičke krivice i tragičkog završetka i dalje su prisutna.

Mit o Narcisu u medijskom okruženju tragedije selfija dobija neka nova značenja i dimenzije, ne gubeći na aktuelnosti, a savremeni čovek, iako u visokotehnološkom komunikacijskom okruženju, postaje žrtva usamljenosti i svedok činjenice da je naš svet u dubini svog bića duboko tragičan i podeljen.

Autor je vanredni profesor na Fakultetu pedagoških nauka Univerziteta u Kragujevcu