Mit kao porodična tragedija i politički triler: Premijera ”Edipa“ od Roberta Ajka po Sofoklu u Rezidencteatru

U ovoj produkciji, on otkriva suštinu Sofoklove antičke tragedije i transformiše priču o pitanju istine i identiteta u politički triler i porodičnu tragediju.

Čak i ako povremeno zapada u pomalo preterano uglačanu, blještavu estetiku, tragedija čoveka koji traži istinu i na kraju biva uništen njome, više je nego intenzivna.

U predizbornom štabu

Ajkova verzija čuvene Sofokolove drame, jednostavno nazvana „Edip“, premijerno je izvedena u Međunarodnom pozorištu u Amsterdamu 2018. godine. Ajk premešta radnju u savremenu zemlju, koja bi, sudeći po likovima, mogla biti Grčka.

U pozadini teče odbrojavanje do objavljivanja rezultata izbora.

Porodica se okuplja u sedištu kampanje da proslavi rezultat.

Jer, u suštini, niko ne sumnja da će se završiti pozitivno.

U scenografiji Hildegarde Behtler i kostimima Vojćeha Džedžića, susrećemo se sa porodicom čiji se životi odvijaju između javne percepcije i porodične intimnosti.

Ajk nudi uvid u poslednje privatne sate porodice – sve dok određeni ishod, ili možda otkriće, ne promeni sve.

Ovaj Edip je neko ko želi da sve uradi kako treba.

Možda zbog krivice koju je stekao kao mlad čovek, a koja ga od tada muči: kao vozač početnik, nepažljivo je izazvao nesreću u kojoj je čovek poginuo.

Nesreća je zataškana, a on nikada nije morao – niti mu je bilo dozvoljeno – da se suoči sa svojom odgovornošću.

U predizbornom štabu vodećeg kandidata, nameštaj se već uklanja.

Dva sata do objavljivanja rezultata izbora.

Edip, vodeći kandidat novog političkog pokreta koji se zalaže za promene, nadu i novi početak, praktično je siguran u pobedu.

Za Edipa i njegovu porodicu, stigli su njihovi poslednji privatni sati: uskoro će biti državnik, uskoro će Jokasta ponovo biti prva dama, uskoro će Antigona, Eteokle i Polinik biti deca političara.

Kada se Edipova majka, Meropa, nenajavljeno pojavi na porodičnom okupljanju i insistira na privatnom razgovoru sa sinom, i, kao navodna vidovnjakinja, priziva senke prošlosti i užase budućnosti, Edip počinje da kopa dublje.

Zašto se okolnosti fatalne saobraćajne nesreće njegovog prethodnika drže u tajnosti?

I zašto pokušavaju da spreče Edipa da objavi svoj izvod iz matične knjige rođenih, kako bi konačno ugušili lažne vesti o njegovom sumnjivom poreklu?

Edip dublje istražuje, postavlja pitanja, a vreme leti dok sve ne bude na stolu – ne samo rezultati izbora.

Sada, ovaj Edip visoko jaše kao političar.

Na ivici je da preuzme vlast ubedljivom pobedom i izleči „bolesni sistem“.

Čineći to, on obećava kraj „vremena kada su glasine i laži bile isto što i istina“.

Želi da rasvetli misteriju, otkrije svoje poreklo pomoću izvoda iz matične knjige rođenih i ponovo otvori istragu o smrti svog prethodnika, Laja.

Edip nema pojma da je Laj bio mrtvac na braniku njegovog auta.

A još manje da je on njegov biološki otac.

I da je sada srećno oženjen svojom biološkom majkom, Jokastom.

Jokastina šiljata potpetica

U ovoj postavci, još je uznemirujuće kada se Stefen Held, kao propali vidovnjak – ili ovde, gatar – Tiresija, spotiče i iznosi svoja proročanstva: da će Edip izgubiti; da će „doći druga istina“.

I tako, sekundu po sekundu, odbrojavanje u pozadini postaje sve više obračun.

Edipovo vreme ističe.

Ajk u početku postavlja srećnu porodičnu scenu pogodnu za televizijsku seriju.

Edip okuplja svoju porodicu.

Svi su pomalo pogođeni.

Tenzije i sukobi ispod površine postaju vidljivi.

Najsnažniji trenuci su intimne scene između dvoje ljudi, izvan velikih efekata.

A to su razgovori između Antigone i Merope, ali pre svega, oni između Edipa (Florijan fon Mantojfel) i Jokaste (Barbara Horvat) koji igraju srećan par.

Oni su ostavili mračne trenutke svoje prošlosti iza sebe.

Kada su sami, ponekad spontano padaju jedno drugom u zagrljaj na sofi.

Čak i kada se pojave prve sumnje da bi Edip mogao imati neke veze sa smrću njenog prvog muža, oni se drže jedno za drugo.

U najintenzivnijoj sceni večeri, njih dvoje sede sami na velikoj sceni, na stolicama, blizu jedno drugom.

Jokasta priča ono što nikada ranije nije pričala.

Ona objašnjava zašto nije želela da zna tačne detalje Lajove smrti, smrti svog prvog muža.

Zato što ju je silovao kada je imala 13 godina, zato što je zatrudnela, a to je prikriveno oduzimanjem deteta.

Zato što je bila primorana da se uda za ovog čoveka, preko 40 godina starijeg od nje, koji je bio zainteresovan za nju samo dok je bila dete.

On je zatim usmerio pažnju na drugu decu.

Ona, koja je bila „premlada da bi znala da kaže ‘ne’“, uspela je nakon njegove smrti da ostavi taj život iza sebe i zameni ga novim – nesvesna da je taj novi život bukvalno izrastao iz starog; da je čovek koga voli njen sin.

Takođe sin čoveka koji joj je naneo toliko patnje.

Ovaj Edip, koga je Ajk napisao, veruje da je istina preduslov za pristojan i srećan život.

Čak i kada sumnja da će morati da se suoči sa svojom odgovornošću, ne može da je se odrekne.

Na kraju, on veoma efikasno koristi Jokastinu šiljatu visoku potpeticu da bi se oslepeo.

Da ne bi video istinu koju je tražio, istinu koja je tako potpuno protivrečila njegovim očekivanjima.

Jokasta nije mogla da nastavi da živi sa tim.

Žrtvena uloga glumaca

Originalni Sofoklov naslov je „Edip Tiranin“ (ne „kralj“). Međutim, ova reč je vremenom stekla drugačije značenje.

„Tiranin“ je u to vreme bio vođa „izabran narodnim glasanjem“ koji je često zastupao društvene i ekonomske interese običnog naroda, a ne interese aristokratije.

„Tiranin“ je bio zavidan a ne pogrdan status.

Dakle, Sofoklov naslov ne smemo shvatiti kao „Zli tiranin Edip“ ili čak „Kralj Edip“, već kao „Edip: Izabrani“.

Ajkov izbor izborne noći kao mesta radnje priznaje ovo originalno značenje naslova i istovremeno nam omogućava da sačuvamo jedinstvo (vremena, mesta i radnje) ove dramatično eskalirajuće naracije u realnom vremenu.

Ajk shvata „hamartiju“ ne kao „tragičnu grešku“ ili moralni propust, već jednostavno kao pogrešan korak.

Umesto toga, razmotrimo naš pojam „tragedije“ koji potiče od grčke reči „tragedia“, što doslovno znači „pesma jarca“.

Ne znamo tačno zašto.

Neki veruju da je koza bila nagrada za najbolju trilogiju; drugi da je povezana sa Dionisom (bogom pozorišta), koji je bio povezan sa kozama.

Ajk daje prednost trećem objašnjenju: Koze su bile žrtvene životinje, vredne stvari zaklane za božanstvo: Uzmi ovu kozu i usliši moju molitvu.

Koza pati da ti ne bi morao: žrtveno jare koje umire da bi se mogle desiti dobre stvari.

Svako ko proučava drame ovog perioda biće svedok izuzetnih zahteva koje postavljaju pred glumce – i šta od njih zahtevaju.

I kada se publika okupi oko priče o Edipu i Jokasti, ona izvodi ritual star skoro 2.500 godina, čija struktura podseća na žrtvovanje.

Samo što sada koza peva.

Glumac pati, doživljava užas uživo pred našim očima, doživljava ga kako bismo ga mi mogli doživeti, a da se ne dešava u našim životima.

Stojimo odvojeno od patnje, ali smo svedoci; osećamo nešto, ali se ne gubimo u tome.

Ili, ako se izgubimo, barem se ponovo nalazimo na kraju.

Život se nastavlja posle predstave.

Van predstave leži pravi prostor sigurnosti, slobodnog izbora, drugih šansi; sada kada je predstava završena, vreme se nastavlja.

Šta ćemo zahtevati od sebe?

Može li nas egzistencijalna imunizacija ove večeri zaštititi ako se jednog dana naši životi – poput Edipovog – iznenada sruše pod našim nogama?

”Edip” Roberta Ajka je jedna grandiozna produkcija Rezidencteatra u Minhenu.

Publika ju je sa sasvim opravdanim razlogom frenetično pozdravila dugim stojećim ovacijama.