Foto: EPA/ANDREA MEROLANišta nas više ne čudi, pa ni ovogodišnje Bijenale – ministar kulture Nikola Selaković ne zna ništa o kulturi i umetnosti, pogotovu vizuelnoj, pri tom je i pod krivičnom prijavom, Tužilaštvo za organizovani kriminal vodi sudski postupak protiv njega, i skandal je da on bude na otvaranju našeg Paviljona u Veneciji. A naravno, posebno je skandalozno i učešće Tamare Vučić, žene našeg predsednika, koja nema nikakve veze sa umetnošću, i sve što se tamo događa samo je još jedna ćaci propaganda za našu javnost – kaže za Danas Borka Božović.
Kako objašnjava istoričarka umetnosti, jedna od najcenjenijih i u međunarodnim krugovima, sve je katastrofa – počev od toga ko predstavlja Srbiju na ovogodišnjem Bijenalu, o čemu je naša stručna javnost već izrazila vrlo negativan stav.
– Izabrali su rad izvesnog Predraga Đakovića, potpuno anonimnog umetnika bez ikakvih referenci na likovnoj sceni, iako imamo izuzetno talentovane likovne stvaraoce koji su vrednovani u međunarodnim okvirima, i mogao je da se izabare mnogo bolji i reprezentativniji predstavnik. Ali, za ovaj režim nisu najvažniji nečiji umetnički dometi, već da on bude ćaci – objašnjava Božović i dodaje:
– Ni u mnogo boljim vremenima ja ne pamtim da je ikada žena nekog našeg predsednika bila u delegaciji ili da se obraćala na otvaranju Paviljona Srbije u Veneciji, a da ne objašnjavamo koliko je u trenutnim prilikama licemerno i manipulativno da Tamara Vučić u govoru koji joj je, naravno, napisan, priča o značaju kulture, kada se ne pamti takva mržnja prema kulturi i umetnicima, a ni i tako surovi revanšizam koji u ovih godinu i po dana protesta sprovode njen muž Aleksandar Vučić i njegov režim – ističe Božović.
Podsećanja radi, kako je Danas već objavio, Paviljon Srbije je 8. maja otvorio ministar Selaković, u prisustvu autora izložbe „Preko Golgote do Vaskrsa“ Predraga Đakovića i supruge predsednika Srbije Tamare Vučić, ističući da „umetnost ima svest o sopstvenoj odgovornosti u suočavanju sa najtežim pitanjima našeg vremena, kao i da je za našu zemlju, kao i za mnoge druge, ovo Bijenale jasno prepoznato kao jedan od najvažnijih događaja na međunarodnom planu“.
A kako je u svom obraćanju navela Tamara Vučić, „u vremenu izazova i podela, umetnost je najtrajniji saveznik na putu ka miru“. Supruga predsednika je „prošetala“ istorijom, podsetila i na viševekovnu povezanost Venecije i Srbije, od vremena kraljice Ane Dandolo koja se udala za kralja Stefana Prvovenčanog, potom i na kneza Pavla koji je za tadašnju Jugoslaviju kupio Paviljon i kome je sada Srbija, a u svom nadahnuću citirala je i stihove Laze Kostića posvećene crkvi Santa Maria della Salute.
Lljiljana Ćinkul, istoričarka umetnosti i likovna kritičarka trenutno je u Veneciji, ali kako kaže za Danas, ona nije prisustvovala otvaranju našeg Paviljona, izložbu je posetila dan ranije.
– Pripadam zajednici onih koji imaju negativan stav prema izboru našeg predstavnika. Sve ostalo, pa i ceremonija otvaranja prate taj neprihvatljiv diskurs – smatra Ćinkul.
Zoran Erić, kustos i teoretičar umetnosti sa Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, koji je bio i šef odeljenja u Muzeju savremene umetnost u Beogradu, kratko komentariše ovaj događaj:
– Nadam se da je ovo poslednje Bijenale na kome će Srbiju predstavljati diletanti: počevši od ministra kulture i njegove svite, preko komesara, i konačno i najvažnije, umetnika – ističe Erić.
Prema rečima Branislava Dimitrijevića, profesora istorije umetnosti, koji ie bio kustos jugoslovenskog/srpskog paviljona u Veneciji 2001. i 2009. godine, ovogodišnji nastup Srbije je državno-ideološka naprava.
– Uz samo jedan izuzetak, nastupi Srbije na Bijenalu u Veneciji poslednjih deset i kusur godina bili su u najboljem slučaju potpuno ignorisani od strane međunarodne stručne javnosti – a upravo toj javnosti se ovakvi nastupi nužno obraćaju jer bi se ovakvim projektima trebalo skrenuti pažnja te javnosti na značajne umetnike i kustose iz manjih umetničkih sredina kao što je naša – ocenjuje Dimitrijević.
– Izložba ove godine predstavlja metastazu ovakve međunarodne nerelevantnosti jer se zapravo ona ni ne nalazi u jeziku i formama savremene umetnosti, da bi se o njoj i moglo išta reći iz te perspektive. Ona sada predstavlja jednu najprostiju državno-ideološku napravu kakvu ljudi koji se zbilja bave umetnošću odmah prepoznaju kao takvu.
Predstavnik uostalom nije ni izabran na osnovu stručnih kriterijuma već ogoljenom direktivom aktuelnog ministra kulture koji je u javnosti poznat kao glavni osumnjičeni u aferi Generalštab, ali i kao jedan ekstremni desničar koji nikad nije ni trebalo da bude ministar. Kritički jezik savremene umetnosti i taj čovek udaljeni su svetlosnim godinama – kaže profesor Branislav Dimitrijević.
Irina Subotić, istoričarka umetnosti i profesorka emerita, koja je bila i kustoskinja MSUB, pravi paralelu sa današnjom kulturnom i likovnom scenom i onom iz 90-tih, i smatra da je situacija u ovih godinu i po dana ipak strašnija.
– Srbija nikada nije na skandalozniji način bila predstavljena na Venecijanskom bijenalu, najstarijoj i najvažnijoj svetskoj izložbi umetnosti. Možda je samo tokom 90-tih godina kada je slikar Radislav Trkulja, tada direktor Muzeja savremene umetnosti u Beogradu mislio da može da bude kustos, i da predstavljanje na Bijenalu može da bude jedan politički propagandni posao, a ne stručan, a to misle i sadašnji kustosi – kaže Subotić.
– Sve ovo što se sada dešava u Veneciji samo je još jedan način unižavanja kulture, umetnosti, institucija i svih vrednosti za koje se ova vlast jako trudi da ih obesmisli potpuno, i izbaci iz svih tokova savremenog načina mišljenja i stvaranja.
U ovih godunu i po dana revanšizma, kako ističe, obustavljanjem konkursa za finansiranje kulture zaustavljena je savremena umetnička produkcija u gotovo svim oblastima.
– Devedesetih godina koje su zbog ratova, naravno, upamćene kao najstrašnije, mora se reći da kulturne institucije ipak nisu bile toliko napadnute i ponižene – još uvek su radile, sa ogromnim naporom, ali su ipak izlazile neke vrednosti. Borili smo se i trudili da budemo deo sveta iako smo bili pod sankcijama, i moglo se nešto uraditi. A sada, samo ako ste malo „neposlušni“, ne postojite u bilo kojim zvaničnim izborima i akcijama – smatra Irina Subotić.
Dejan Atanacković, likovni umetnik, pisac i univerzitetski predavač na više univerzitetskih programa u Firenci, u svom komentaru za Danas kaže da ne bi bilo logično da predstavljanje Srbije na 61. Bijenalu bude drugačije, i dobro je što nije.
– Srbija je teritorija pod kriminalnom okupacijom, sve više lišena osobina državnosti. Kultura je u Srbiji neprijatelj okupatora. Okupator ne propušta priliku da se sveti kulturi i predstavnicima kulture, institucijama, festivalima, da zabranjuje, otima sredstva, preti, progoni, i da na čelna mesta dovodi mediokritete i osuđene razbojnike – smatra umetnik i građanski aktivista.
– Sasvim je logično i ne bi trebalo ni da bude drugačije da pred otetim Paviljonom otete države stoje pojedinac pod istragom za teško krivično delo protiv kulture, i žena vlastodršca sa vrha piramide državnog kriminala pod kojim je kultura razorena. I sasvim je logično da vlastodrščeva žena izgovara banalnosti svojstvene svojoj ulozi.
Kao što je najzad i sasvim logično da „umetnost“ te okupirane teritorije predstavlja anahroni anonimus, proizvođač glomazne populističke praznine. Ne bi mi bilo drago da se u ime okupirane Srbije pojavila bilo kakva istinski vredna umetnička ličnost ili rad, jer to bi bio samo još jedan vid saradnje sa okupatorom – objašnjava Dejan Atanacković.
Prvi štrajk u istoriji Bijenala u Veneciji
U turbulentnim dešavanjima koja zbog ratova prate celo ovogodišnje Bijenale još pre njeg0vog zvaničnog početka, „zanimljivost“ predstavljanja Srbije je i to što su, dok je više od trećine zemalja učesnika 8. maja štrajkovalo protiv Izraela i Rusije, u znak podrške Palestini i Ukrajini, Nikola Selaković i Tamara Vučić otvorali naš Paviljon.
Desetine od kupno sto nacionalnih paviljona bilo je delimično ili potpuno zatvoreno od jutarnjih sati, a pojedini učesnici centralne izložbe “U molskim ključevima”, osmišljene na osnovu koncepta iznenada preminule umetničke direktorke 61. Bijenala Kojo Kou, prekrili su ili na drugi način uklonili pogled na svoje radove.
Time su se pridružili 24-časovnom štrajku na koji je pozvala Alijansa “Umetnost ne genocid” (ANGA) sa grupom italijanskih organizacija i sindikata.
Ovo je i prvi štrajk kulture u 131-godišnjoj istoriji Bijenala u Veneciji, najstarije svetske izložbe umetnosti. Tokom popodneva 8.maja bio je organizovan i protestni marš Ulicom Garibaldi do Arsenala, koji je obeležen palestinskim zastavama i banerima koji osuđuju Izrael zbog genocida nad Palestincima.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
