61. Venecijansko bijenale: Umetnost između bure i nade (FOTO)

Ovogodišnje Bijenale otvoreno je u atmosferi kakvu Venecija dugo nije doživela.

Mesecima pre zvaničnog početka manifestacije govorilo se više o skandalima nego o umetnosti.

Bilo je protesta, političkih pritisaka, povlačenja pojedinih učesnika, polemika oko nacionalnih paviljona, pa čak i ostavke međunarodnog žirija.

Ratovi, geopolitičke tenzije, klimatske krize i duboke društvene podele kao da su stigli i do lagune.

U takvim okolnostima mnogi su se pitali može li umetnost uopšte još da govori svojim glasom.

Odgovor Venecije bio je – može.

I upravo zato je ovogodišnje Bijenale toliko zanimljivo.

Jer, uprkos svim kontroverzama, ono nije postalo manifestacija sukoba, već mesto susreta.

Ono što me je možda najviše impresioniralo bila je sama energija događaja.

Tokom nekoliko dana Venecija je delovala kao jedinstveno mesto susreta sveta.

Na ulicama, trgovima, vaporetima, u paviljonima i palatama mešali su se jezici sa svih kontinenata.

Umetnici, kustosi, studenti, kolekcionari, kritičari i obični posetioci dolazili su iz različitih kultura i političkih sistema, ali su se okupljali oko iste potrebe: da kroz umetnost pokušaju da razumeju svet koji se ubrzano menja.

U vremenu u kojem se svet sve više zatvara u sopstvene granice, takva slika delovala je gotovo nestvarno. Možda je upravo u tome bila jedna od najvećih vrednosti ovogodišnjeg Bijenala.

Naravno, bilo je i iskušenja sasvim druge vrste. Neizdržive vrućine, kilometarske šetnje između Giardina, Arsenala i bezbrojnih venecijanskih palata, redovi pred paviljonima i osećaj da Bijenale uvek nudi više nego što je moguće obuhvatiti jednim dolaskom.

Da bi se obišla i polovina ponuđenog, čovek bi morao imati kondiciju i brzinu Usein Bolta.

Posle četiri dana intenzivnog lutanja gradom ostaje isti utisak: Bijenale je ove godine veće nego ikada. Ali iz tog naizgled nepreglednog mnoštva polako se ukazuje jedna zajednička slika. Slika sveta u krizi. I umetnosti koja odbija da se preda.

Tihi tonovi sveta

Naslov centralne izložbe – Tihi tonovi sveta – In Minor Keys – danas zvuči gotovo paradoksalno.

Njena autorka, ugledna kamerunsko-južnoafrička kustoskinja Koyo Kouoh, nije dočekala otvaranje Bijenala.

Njena prerana smrt bacila je senku na čitav projekat, ali je ideja koju je ostavila nastavila da živi.

Kouoh nije želela još jednu izložbu koja će vikati. Nije želela spektakl. Nije želela ni jednostavne političke parole. Govoreći o „sporednim tonovima“, o slušanju, pažnji i prostoru za refleksiju, pokušala je da pronađe ono što ostaje nečujno u vremenu globalne buke.

U svetu opsednutom krizama, medijskim senzacijama i neprekidnom proizvodnjom sadržaja, pozivala je na sporost i koncentraciju.

Na prvi pogled, takav koncept mogao je delovati gotovo naivno. Kako govoriti o tišini dok oko nas odjekuju ratovi? Kako govoriti o kontemplaciji dok klimatske katastrofe i politički ekstremizmi postaju svakodnevica?

Međutim, upravo je tu ležala hrabrost njenog koncepta. Kouoh nije nudila beg od stvarnosti. Ona je nudila drugačiji način suočavanja sa njom.

Posebno je značajno što je afirmisala umetnike iz Afrike, Azije, Latinske Amerike i Bliskog istoka, otvarajući prostor glasovima koji su dugo bili na marginama velikih zapadnih institucija.

Među najuzbudljivijim otkrićima bili su umetnici iz Gaze, Libana, Kenije, Ugande, Haitija i drugih zemalja čije su priče donosile svežinu i autentičnost.

Istovremeno, ovogodišnje Bijenale označilo je i veliki povratak slikarstvu.

Posle godina dominacije instalacija, performansa i digitalnih eksperimenata, platno je ponovo zauzelo centralno mesto.

Bilo je mnogo skulpture, keramike i novih medija, ali se sticao utisak da je upravo slika ponovo postala glavni protagonist ove manifestacije.

U vremenu algoritama, veštačke inteligencije i beskrajne proizvodnje digitalnih sadržaja, taj povratak sporijem i koncentrisanijem pogledu delovao je gotovo kao čin otpora.

Nacionalni paviljoni

Ako je centralna izložba pokušala da pronađe zajednički jezik savremenog sveta, nacionalni paviljoni su pokazali koliko su različiti putevi kojima taj svet danas ide.

Najviše pažnje privukao je austrijski paviljon Florentine Holzinger, pretvoren u postapokaliptični vodeni svet između performansa, ekološke opomene i provokacije.

Posetioca je dočekivao prizor koji je podjednako fascinirao i odbijao: žena koja pliva u bazenu povezanom sa sistemom za preradu urina, džet-ski koji kruži kao simbol masovnog turizma, naga tela koja izvode akrobacije na metalnim konstrukcijama.

Nema sumnje da je reč o jednom od najposećenijih i najkomentarisanijih paviljona ovogodišnjeg Bijenala.

Ali upravo njegova popularnost otvara pitanje u kojoj meri iza svega stoji složena umetnička ideja, a u kojoj potreba da se publika po svaku cenu šokira i isprovocira.

Dok su jedni u njemu videli snažnu ekološku i društvenu kritiku, drugi su, uključujući i potpisnicu ovih redova, ostali sa utiskom da raskošno režirana predstava povremeno potiskuje značenje.

Ono što je nesporno jeste da malo koji paviljon ove godine izaziva toliko snažne reakcije — od fascinacije do otvorenog odbijanja.

Sasvim drugačiju vrstu iskustva pružio je japanski paviljon.

U radu „Grass Babies, Moon Babies“ umetnika Ei Arakawe-Nasha posetioci su dobijali lutke-bebe koje su mogli da nose kroz prostor, šetaju, oblače, presvlače i na kraju vrate.

Na prvi pogled gotovo razigrana instalacija otvarala je jedno od najvažnijih pitanja današnjice – demografsku krizu i pad nataliteta.

Sličnim pitanjima bavio se i danski paviljon. Kroz motive banaka sperme, reproduktivnih tehnologija i novih oblika biološke reprodukcije postavljao je pitanje kakva nas budućnost čeka ukoliko prirodni demografski procesi nastave da slabe.

Danska postavka bila je istovremeno uznemirujuća, ironična i provokativna, otvarajući teme koje će verovatno tek u narednim decenijama postati centralne.

Među najinventivnijim paviljonima svakako se izdvajao grčki paviljon Andreasa Angelidakisa.

Inspirisan Platonovom pećinom, pretvoren u svojevrsni noćni klub, između ruševine, digitalnog pejzaža i savremenog hrama, on je posetioca uvodio u prostor gde više nije bilo jasno gde prestaje stvarnost, a počinje simulacija.

Jedan od najdirljivijih bio je paviljon Češke i Slovačke.

Njegov usamljeni junak, svojevrsni „čovek-krtica“, umetnik koji nastavlja da stvara za publiku koja možda više ne postoji, delovao je kao simbol savremenog čoveka.

U vremenu buke, društvenih mreža i neprekidne komunikacije, upravo je usamljenost postala jedna od najprepoznatljivijih emocija našeg doba.

Poseban utisak ostavio je i holandski paviljon, zamišljen kao podzemni bunker.

Klaustrofobičan prostor stvarao je osećaj stalne ugroženosti i izolacije.

U trenutku kada Evropa ponovo govori jezikom rata, bezbednosti i odbrane, ova postavka delovala je kao precizna metafora kolektivne psihe kontinenta.

Kanadski paviljon kroz monumentalne vodene ljiljane otvorio je temu kolonijalnog nasleđa i prisvajanja prirode, pokazujući kako čak i najlepši prizori mogu nositi složenu istoriju moći i dominacije.

Uzbekistan je, s druge strane, ponudio jedno od najprijatnijih iznenađenja Bijenala.

Polazeći od tragedije Aralskog jezera, umetnici su spojili ekologiju, folklor, zvuk i spekulativnu imaginaciju u slojevitu priču o pamćenju i budućnosti.

Bila je to potvrda da umetnost izvan tradicionalnih centara danas donosi neke od najsvežijih ideja.

Još snažnije emotivno dejstvo imao je slovenački paviljon. Pretvoren u pejzaž ruševina, šuta i razorenih struktura, podsećao je na arheološko nalazište izgubljenog sveta.

Polazeći od istorije džamije podignute među vojnim barakama u Alpima tokom Prvog svetskog rata, umetnici su otvorili mnogo širu priču o brisanju sećanja, nestajanju kultura i političkom prekrajanju prošlosti.

Posmatrani zajedno, nacionalni paviljoni pokazali su da ovogodišnje Bijenale nije bilo samo pregled savremene umetnosti. Ono je bilo svojevrsna geopolitička karta sveta, nacrtana sredstvima umetnosti.

Velike izložbe

Međutim, svako ko pokuša da razume ovogodišnje Bijenale samo kroz centralnu izložbu i nacionalne paviljone, videće tek deo slike.

Jedna od posebnosti venecijanske smotre oduvek je bila činjenica da se tokom tih nekoliko meseci granice između svakodnevnog života i umetnosti gotovo brišu. Nestaju. Palate, crkve, fondacije, muzeji i napušteni prostori postaju mesta velikih izložbi koje često ostavljaju jednako snažan utisak kao i zvanični program.

Gotovo da nije bilo moguće proći Venecijom, a ne naići na neko od velikih imena savremene umetnosti.

Posebno mesto zauzimala je velika izložba Jenny Saville (o čijoj sam vam izložbi u Londonu pisala pre nekoliko meseci), jedne od najznačajnijih slikarki našeg vremena.

Njena monumentalna platna ljudskog tela, istovremeno brutalna i nežna, potvrdila su zašto se upravo slika ove godine vratila u samo središte umetničkog interesovanja.

Posebnu emociju nosila je i retrospektiva Georga Baselitza. Vest o smrti umetnika stigla je svega nekoliko dana uoči otvaranja njegove venecijanske izložbe, dajući čitavom događaju gotovo simboličan karakter.

Baselitz je decenijama bio jedna od ključnih figura evropskog slikarstva, a njegova prisutnost u Veneciji delovala je kao podsećanje na epohu koja se polako zatvara.

Među najimpresivnijim iskustvima svakako je bila i izložba Anisha Kapoora u Palazzo Manfrin. Njegove monumentalne forme od čelika, kamena, ogledala i drugih industrijskih materijala, igre svetlosti i tame, beskrajne dubine i refleksije stvarale su osećaj da se posetilac nalazi između materijalnog i nematerijalnog sveta.

Malo je umetnika danas koji i dalje mogu da proizvedu takvu kombinaciju spektakla i filozofske dubine.

Izuzetnu pažnju privukla je i izložba Michaela Armitagea u Palazzo Grassi.

Kenijsko-britanski umetnik još jednom je pokazao zašto ga smatraju jednim od najvažnijih slikara svoje generacije.

Njegova platna, nastala na karakterističnom lubugo platnu od kore drveta, spajaju afričku istoriju, savremenu politiku i lične narative u slike izuzetne lepote i složenosti.

Među najpoetičnijim izložbama izdvajala se postavka indijskog umetnika i filmskog autora Amara Kanwara, jednog od najznačajnijih savremenih umetnika Azije.

U Punta della Dogana posebno se isticala velika retrospektiva Lorne Simpson, jedne od najvažnijih američkih umetnica poslednjih decenija.

Slike, fotografije, kolaži, filmovi i skulpture objedinjeni su u izložbu koja je pokazala izuzetnu doslednost i širinu njenog stvaralaštva. Za mnoge posetioce upravo je ova izložba predstavljala jedno od najvećih otkrića venecijanske sezone.

Uz, naravno, Marinu Abramović, koja je u Gallerie dell’Accademia predstavila projekat „Transformacija energije“, uspostavljajući dijalog između sopstvenog umetničkog jezika i remek-dela renesansnih majstora.

Među značajnim događajima bila je i izložba alžirske umetnice Lydie Ourahmane u Fondazione Nicoletta Fiorucci, koja je nastavila svoja istraživanja migracija, pripadanja i političkih geografija savremenog sveta.

Veliku pažnju privukla je i retrospektiva austrijskog umetnika Erwina Wurma u muzeju Fortuny.

Njegove duhovite, apsurdne i često subverzivne skulpture pokazale su da humor može biti jednako ozbiljno sredstvo umetničkog promišljanja kao i politički angažman.

I to je bio tek mali deo onoga što Venecija ovih meseci nudi.

Lee Ufan i Canicula

Ako bih morala da izdvojim jednog umetnika kao svog ličnog heroja ovogodišnjeg Bijenala, to bi bez dileme bio Lee Ufan.

Dok su mnogi paviljoni govorili glasno, zatrpavajući posetioce slikama, porukama i političkim stavovima, susret sa njegovim radovima delovao je gotovo oslobađajuće.

Devedesetogodišnji majstor japanskog minimalizma već decenijama pokazuje koliko snažna može biti umetnost lišena spektakla.

Nekoliko kamenih blokova, trag četke na platnu, odnos punog i praznog prostora — i odjednom se otvara čitav univerzum značenja.

U vremenu buke i ubrzanja, njegova umetnost podseća na vrednost tišine, pažnje i kontemplacije.

Ako je centralna izložba pokušala da pruži mapu sveta u trenutku njegove duboke nesigurnosti, a nacionalni paviljoni da artikulišu njegove pojedinačne strahove, onda je „Canicula“ možda najuspelije postavila pitanje koje se nalazi u samoj srži savremene umetnosti: kako danas uopšte gledati?

Od svih izložbi koje sam videla tokom ovogodišnjeg Bijenala, malo koja me je toliko zaokupirala kao postavka Fondacije In Between Art Film, smeštena u venecijanskom kompleksu Ospedaletto.

Već sam prostor nosi snažnu simboliku.

Nekadašnja bolnica, vekovima posvećena lečenju tela i duše, pretvorena je u mesto susreta sećanja, tehnologije, politike, nasilja i imaginacije.

Naslov izložbe – „Canicula“ – označava najtoplije dane leta, period nesnosne žege i iscrpljenosti.

Ali ovde toplotni talas postaje i metafora našeg vremena: sveta preplavljenog slikama, informacijama, propagandom, algoritmima, ratovima i klimatskim krizama. Posle „Penumbre“ i „Nebule“, prethodnih poglavlja trilogije Fondacije, mrak i magla zamenjeni su preteranom svetlošću.

A ponekad je upravo previše svetla ono što nas sprečava da vidimo. Osam novih video-instalacija nastalih za ovu priliku okuplja neke od najzanimljivijih umetnika današnjice: Lawrencea Abu Hamdana, Janis Rafu, Massima D’Anolfija, da pomenem samo neke.

Svako od njih govori svojim jezikom, ali svi učestvuju u istoj velikoj raspravi o prirodi slike i njenoj moći. Posebno snažan utisak ostavlja rad Lawrencea Abu Hamdana, koji se bavi upotrebom zvučnih topova tokom protesta u Beogradu.

Zahvaljujući scenografskom rešenju studija 2050+, publika ne samo da gleda film već fizički oseća vibracije koje prolaze kroz telo.

Nekadašnja Muzička sala Ospedaletta, prostor u kojem je muzika služila kao sredstvo lečenja, pretvara se u mesto suočavanja sa zvukom kao oružjem.

Taj sudar prošlosti i sadašnjosti, lečenja i nasilja, ostaje dugo u sećanju.

Jednako je upečatljiv i rad Massima D’Anolfija i Martine Parenti, gde korodirana ogledala i površine nagrižene vremenom deluju kao tragovi sveta koji polako podleže pritisku klimatskih i društvenih promena.

Ovde scenografija nije dekoracija već sastavni deo značenja.

Posle svih izložbi, paviljona, rasprava i kilometara pređenih venecijanskim ulicama, ostao mi je jedan dominantan utisak: nikada nisam bila na Bijenalu koje je toliko govorilo o krizama savremenog sveta, a istovremeno me ostavilo sa toliko nade.

Ratovi, klimatske katastrofe, migracije, političke podele, kolonijalna nasleđa, uspon autoritarnih ideologija i duboka neizvesnost budućnosti bili su prisutni gotovo na svakom koraku.

Mnoge izložbe govorile su o svetu koji se raspada, o društvima koja gube ravnotežu i o čoveku koji sve teže pronalazi svoje mesto. Pa ipak, iz Venecije nisam ponela osećanje beznađa, već utisak neverovatne vitalnosti savremene umetnosti. Jer ako je ovogodišnje Bijenale nešto pokazalo, onda je to da umetnost i dalje ima moć da izazove raspravu, neslaganje, divljenje, otpor i emociju. A dok god je tako, ima razloga za veru da ovaj svet još nije izgubio sposobnost da zamišlja drugačiju budućnost. I možda je upravo to najveći uspeh Venecijanskog bijenala 2026. godine. Ne to što je ponudilo odgovore, već to što nas je podsetilo da još uvek postavljamo prava pitanja.

Srpski paviljon – između sećanja i putovanja

Srpskom paviljonu i izložbi Peđe Đakovića, naslovljenoj „Od Golgote do Vaskrsenja“, prišla sam, moram priznati, sa izvesnom dozom opreza.

Njegov izbor za predstavnika Srbije pratile su polemike i kontroverze još pre otvaranja Bijenala, pa je bilo gotovo nemoguće ući u paviljon potpuno lišen predubeđenja.

Pitala sam se, ne bez zebnje, da li će umetnički rad ostati u senci rasprava koje su ga pratile. Ispostavilo se, međutim, da je odgovor sasvim drugačiji. Umesto ideološke deklaracije ili političkog spektakla, Đaković je ponudio tihu, promišljenu i duboko ljudsku priču o sećanju, gubitku i istoriji.

Prostorom dominiraju zid sastavljen od starih kofera i ogromni arhivi sačinjeni od fotografija, diploma, ličnih dokumenata, novinskih isečaka i drugih tragova ljudskih života.

Dok koferi prizivaju iskustvo putovanja, migracija, izgnanstva i večitog ljudskog traganja za mestom kojem pripadamo, druga dva zida funkcionišu kao svojevrsna mapa kolektivnog pamćenja.

Na njima se smenjuju privatne uspomene i istorijski tragovi, dokumenti anonimnih ljudi i ličnosti koje su obeležile različite epohe, stvarajući utisak da istorija nije zbir velikih događaja, već bezbroj pojedinačnih ljudskih sudbina.

Među tim materijalima nalaze se i tragovi srpske istorije, ali najveći deo arhive dolazi iz različitih zemalja i kultura.

Upravo zato izložba prevazilazi nacionalni okvir i postaje meditacija o seobama, gubicima, sećanju i čovekovom pokušaju da pronađe smisao pod teretom istorije.

Bez velikih gestova i ideoloških poruka, Đaković je ponudio tih, ozbiljan i univerzalno razumljiv umetnički iskaz.