Za Danas iz Kana: Između intime i raspada

Novi film Artura Hararija (Arthur Harari) – autora odličnog „Onoda: 10,000 Nights in the Jungle“ i koscenariste „Anatomy of a Fall“ — polazi od premise koja deluje gotovo provokativno otvorena za igru, humor, seksualnost i identitetske eksperimente: muškarac se jedne noći, nakon seksualnog odnosa sa nepoznatom ženom, budi u njenom telu. Ali Harari, čini se, od samog početka odlučuje da iz te premise ukloni svaki trag zabave, ironije ili lakoće.

Glavni junak David, povučeni fotograf koji beleži kako se lice pariskih predgrađa polako menja, nakon misteriozne noći i susreta sa nepoznatom ženom budi se u njenom telu. Ono što sledi nije ni triler, ni melodrama, ni filozofska SF parabola, već neka vrsta hladne, depresivne i namerno ogoljene psihodrame o gubitku identiteta i otuđenosti od sopstvenog tela.

Problem je što film gotovo demonstrativno odbija da istraži ono što njegovu premisu čini fascinantnom. Hararija očigledno ne zanima rodna transformacija u emocionalnom, društvenom ili seksualnom smislu. David veoma brzo prihvata činjenicu da izgleda kao žena, ali gotovo da ne pokazuje ni radoznalost, ni šok, ni fascinaciju sopstvenim novim telom. Film se prema toj transformaciji odnosi sa tolikom ozbiljnošću i uzdržanošću da vremenom počinje da deluje gotovo apstraktno — kao da se ne događa stvarnim ljudima, već konceptima. U filmu ženu igra Lea Sejdu (Léa Seydoux), dok je Davida pre transformacije igrao Nils Šnajder (Niels Schneider).

Naravno, moguće je razumeti šta Harari pokušava. Očigledno želi da priču o zameni tela pretvori u egzistencijalnu metaforu usamljenosti, disocijacije i nemogućnosti da zaista pripadamo sebi ili drugima. U pojedinim trenucima film čak dodiruje nešto zaista uznemirujuće i melanholično, posebno kada otkrije da David nije jedini „zarobljen“ u tuđem identitetu. Ali svaki put kada priča dođe nadomak emocionalne ili dramatske eksplozije, Harari se povlači u novu simboliku, tišinu ili namernu nedorečenost.

Upravo zato su reakcije na film toliko podeljene. Za jedne će „Nepoznato“ biti hrabra i radikalna dekonstrukcija žanra body-swap filma, odbijanje da se trivijalizuje identitetska kriza kroz humor i spektakl. Za druge — a verovatno će ih biti više — delovaće kao bizarno i samodovoljno filmsko ostvarenje koje neprestano provocira, ali zapravo retko kuda vodi. Gotovo dva i po sata Harari gradi atmosferu tuge, otuđenosti i egzistencijalne praznine, ali bez energije, ironije ili emocionalnog naboja koji bi toj teskobi dali stvarnu težinu.

Pa ipak, čak i kada frustrira, „Nepoznato“ ostaje intrigantan promašaj. Uprkos snažnoj premisi i povremenom vizuelnom bljesku, film ostaje bizarno i hermetično filmsko ostvarenje — delo koje više fascinira svojom neobičnošću nego što zaista uspeva da nas emotivno ili intelektualno uvuče u sopstveni svet.

Another Day

Posle velikih žanrovskih spektakala i političkih drama ovogodišnjeg Kana, „Another Day“ deluje gotovo skromno: intimna priča o glumici koja pokušava da zadrži kontrolu nad sopstvenim životom dok polako tone u alkoholizam. I upravo u toj nenametljivosti nalazi se najveća snaga novog filma Žan Eri (Jeanne Herry).

U središtu filma je Garans, pariska glumica koju igra izuzetna Adel Egzarhopulos (Adèle Exarchopoulos) — talentovana, impulsivna i naizgled potpuno funkcionalna žena koja iz predstave odlazi pravo u bar, sa audicije na još jednu bocu vina, stalno uveravajući sebe i druge da alkohol nije problem. Eri veoma precizno prikazuje ono o čemu filmovi retko govore: ne spektakularni pad, već sporo i gotovo neprimetno propadanje „funkcionalnog alkoholičara“, osobe koja još uvek uspeva da radi, voli, plaća račune i održava privid normalnosti čak i dok joj se život polako raspada.

Radnja prati Garans tokom više godina — kroz ljubavne veze, porodične tragedije, pozorišne probe i beskrajne mamurluke — ali Eri odbija melodramatske prečice. Umesto velikih scena sloma, gradi niz sitnih, bolnih detalja: razmazanu šminku posle pijane noći, zaboravljene razgovore, kašnjenja na predstave, pogubljenost po vozovima, trenutke kada glumica jedva uspeva da sastavi rečenicu ili da se popne stepeništem. Upravo ta banalnost svakodnevne autodestrukcije filmu daje posebnu težinu.

Najveća vrednost filma nesumnjivo je Adel Egzarhopulos. Ona Garans igra bez imalo samosažaljenja ili patetike — grubo, haotično, duhovito i istovremeno duboko ranjivo. Njena gluma deluje gotovo dokumentarno, kao da kamera samo beleži osobu koja pokušava da ostane šarmantna i duhovita dok joj telo i život polako izmiču kontroli. Posebno su upečatljive scene u kojima Garans insistira da „može da prestane kad god poželi“, dok je već jasno da alkohol upravlja svakim segmentom njenog života.

Eri režira sa mnogo nežnosti i strpljenja. „Garance“ nema formalnu agresivnost niti velike dramaturške obrte — više liči na hroniku jednog stanja, na polagano uranjanje u svakodnevicu žene koja uporno odlaže suočavanje sa sobom. Ponekad ta rasutost postaje i slabost filma — pojedine epizode deluju suvišno, a završnica pomalo previše uredno zatvara priču. Ipak, čak i tada film zadržava emocionalnu iskrenost koja ga spasava banalnosti.

Možda „Garance“ nije film koji radikalno pomera granice ili menja način na koji gledamo priče o zavisnosti. Ali jeste retko empatičan, inteligentan i glumački izvanredan portret žene koja pokušava da preživi samu sebe. A na festivalu prepunom velikih tema i demonstracija autorske važnosti, ta tiha ljudska preciznost deluje gotovo osvežavajuće.

Hope

Deset godina nakon „The Wailing“, povratak Na Hong-džina bio je jedan od najiščekivanijih događaja ovogodišnjeg Kana. I nije teško razumeti zašto: malo je savremenih autora koji umeju da spoje horor, paranoju, grotesku i čisti žanrovski spektakl sa tolikom energijom i autorskom slobodom. Zato je „Hope“ od početka delovao kao film koji bi mogao ili potpuno da eksplodira ili da se raspadne pod sopstvenim ambicijama.

I istina je verovatno negde između.

Sve počinje gotovo kao ruralni horor: u zabačenom mestu blizu korejske demilitarizovane zone pojavljuju se unakažene životinje, ogromni tragovi krvi i osećaj da se u šumama krije nešto neljudsko. Policajac koji više podseća na junaka akcionih filmova osamdesetih nego na klasičnog istražitelja pokušava da razume šta se događa, dok film polako prerasta u delirijum akcije, naučne fantastike, filma o čudovištima, vesterna i crne komedije.

Ono što je nesporno jeste da „Hope“ poseduje energiju kakvu ove godine retko koji film u Kanu ima. Na Hong-džin režira kao autor koji odbija svaku ideju mere ili suzdržanosti. Jurnjave kroz šume, eksplozije, ogromna stvorenja, panične mase i nagle promene tonaliteta smenjuju se gotovo bez predaha, ali film pritom nikada ne gubi osećaj zanatske preciznosti. Haos je ovde pažljivo koreografisan. U najboljim trenucima „Hope“ deluje kao sudar „The Thing“, korejskog trilera i postapokaliptičnog blokbastera — potpuno neobuzdan, ali zarazno živ.

Posebno je fascinantna lakoća sa kojom Na Hong-džin prelazi iz horora u burlesku, iz napetosti u gotovo vulgarni humor, iz paranoje u čisti akcioni spektakl. Ta sloboda tona ponekad deluje vrtoglavo, ali upravo filmu daje osećaj nepredvidivosti koji danas retko viđamo u velikim produkcijama. „Hope“ često izgleda kao blokbaster opsednut sopstvenim ludilom — preglasan, predugačak i povremeno potpuno apsurdan, ali nikada mrtav.

Naravno, film ima i ozbiljnih problema. Kako priča postaje sve grandioznija, narativ počinje da gubi koherentnost, a pojedine sekvence deluju prenatrpano i zamorno. Na Hong-džin očigledno želi da svaki kadar bude veći, luđi i intenzivniji od prethodnog, pa film povremeno klizi ka čistom haosu. Ipak, čak i kada preteruje, on to radi sa toliko energije i autorske drskosti da mu je teško ozbiljno zameriti.

Veliki deo te širine daje i međunarodna glumačka postava predvođena Majklom Fasbenderom, Alisijom Vikander i Tejlor Rasel, koja dodatno pojačava osećaj da Na Hong-džin pokušava da napravi nešto između korejskog žanrovskog filma i globalnog SF spektakla.

„Hope“ sigurno nije savršen film. Za neke će biti spektakularni haos, za druge prenaduvani eksces. Ali u konkurenciji prepunoj ozbiljnih i kontrolisanih autorskih drama, Na Hong-džin donosi nešto mnogo ređe: film koji rizikuje, preteruje i odbija da bude mali. I možda je upravo zato jedan od najuzbudljivijih naslova ovogodišnjeg festivala.

Fjord

Posle „4 Months, 3 Weeks and 2 Days“, Mungiu je postao jedan od onih autora od kojih se očekuje ne samo ozbiljan film, već moralna i emocionalna detonacija — delo koje će vas uznemiriti, destabilizovati i naterati da dugo posle projekcije preispitujete sopstvene stavove. „Fjord“ svakako pokušava da bude upravo takav film. Ali utisak je da ovoga puta veliki rumunski autor ostaje previše unutar sopstvene zone sigurnosti.

Radnja je smeštena u malo norveško mesto, gde stiže rumunsko-norveška porodica sa petoro dece. Njihov strogi religiozni i porodični način života — bez upotrebe telefona, video-igara i sa jasnim pravilima discipline — ubrzo izaziva sumnju lokalnih institucija kada nastavnica primeti modrice na telu jednog od dece. Ono što sledi pretvara se u spor i gotovo klaustrofobičan proces institucionalnog nasilja: socijalne službe preuzimaju decu, zajednica počinje da se deli, a porodica postaje predmet moralnog i političkog sukoba između tradicionalnih i progresivnih vrednosti.

I upravo tu film postaje najzanimljiviji. Kroz ovu porodičnu, socijalnu i psihološku dramu Mungiu otvara niz suštinskih pitanja o vaspitanju dece, granicama roditeljskog autoriteta, ulozi države i sudaru različitih kulturnih i pedagoških modela unutar savremene Evrope. Ali nijednog trenutka ne preuzima ulogu moralnog arbitra niti nudi jednostavne odgovore. Norveške institucije deluju istovremeno humano i zastrašujuće hladno, birokratski precizno, dok roditelji ostaju negde između rigidnosti, ljubavi i nesposobnosti da razumeju svet u kojem su se našli.

Vizuelno, „Fjord“ je precizan i kontrolisan do poslednjeg kadra: hladni pejzaži, strogo komponovani enterijeri i dugi dijalozi stvaraju konstantan osećaj pritiska i nelagode. Sebastijan Sten i Renate Reinsve, u ulogama roditelja, igraju veoma suzdržano i inteligentno — posebno Reinsve, koja filmu daje retku emocionalnu toplinu i ranjivost.

Pa ipak, uprkos svemu tome, „Fjord“ nikada ne uspeva da postane istinski potresan. To je ozbiljno, inteligentno ostvarenje, koje nesumnjivo provocira debatu, ali mu nedostaje ona unutrašnja napetost i formalna hrabrost koje su Mungiuova najbolja dela činile tako nepredvidivim i uzbudljivim. Sve je ovde pažljivo promišljeno, ali gotovo previše kontrolisano, kao da reditelj ni u jednom trenutku ne dopušta filmu da izmakne sopstvenoj konstrukciji.

Mungiu i dalje ostaje vrhunski posmatrač društvenih mehanizama i načina na koji se ideologija uvlači u svakodnevni život. Upravo ta moralna ambivalentnost nesumnjivo je najveća snaga filma. Ali i pored te složenosti i odbijanja lakih odgovora, ostaje utisak dela kojem se gledalac više divi nego što mu se istinski prepušta — promišljenog i relevantnog filma koji izaziva poštovanje, ali ne i onu vrstu filmskog potresa koju od Kristijana Mungiua gotovo instinktivno očekujemo.

Specijalno iz Kana za Danas Borjanka Milatović