INTERVJU Miloš Tomaš: Decenijama bijemo iste bitke na lokalnom nivou, ali nove generacije daju nadu

 Tomaš je autor koji se već ranije bavio pitanjima savremenog društva i njegovih lomova, a novi roman nastavlja u tom pravcu, ali u znatno koncentrisanijem i uznemirujućem tonu.

Uoči razgovora sa njim, deluje da je ovo knjiga koja ne nudi jednostavne interpretacije niti „zatvaranje” priče u poznate okvire, već više insistira na atmosferi i unutrašnjem stanju likova nego na samom događaju. Upravo zato je i interesovanje za roman podjednako usmereno i na temu i na način na koji je ispričana.

Sa Milošem Tomašem razgovaramo o nastanku knjige, o njegovom pristupu pisanju i o tome kako danas vidi ulogu književnosti kada se bavi teškim i često već ispričanim istorijskim iskustvima.

Vaša nova knjiga „Još jedna ratna igra“ spaja politički triler, sudsku dramu i elemente tragikomedije. Zašto ste baš kroz taj žanrovski spoj želeli da ispričate ovu priču?

Verovao sam da su ta tri žanra gotovo nerazdvojiva za priču koja metodom indukcije prikazuje sunovrat svetskih stubova pravde. Mikrouzorak koji pokazuje koliko je pravda relativna je u ovom slučaju suđenje jednom beogradskom profesoru u Međunarodnom krivičnom sudu u Hagu, na kojeg se obrušavaju evropske vrednosti, iste one u koje je protagonista čvrsto verovao ceo svoj život.

Kako bi stvar bila još problematičnija, ali i angažovanija, ovo nije konverzija proevropejca u euroskeptika ili pristalicu istočnog bloka, već je očuvanje ličnih principa koji su nekada bili pod kišobran-terminom ,,evropski’’. Dakle, apsurd dodatno dolazi iz očuvanja proevropske misli od preseka aktuelnih evropskih institucija.

Sama radnja je uzbudljiva, puna obrta – i tu prednjači politički triler. Sudska drama dolazi iz komplikovanog pravnog slučaja i međusobnih odnosa upletenih strana, a tragikomedija je začin koji nastaje iz činjenice da evropske vrednosti brani državljanin koji se smatra stanovnikom jedne od najmanje evropskih zemalja.

Naravno, ovo je samo površinski osvrt. Trilerske situacije se zahuktavaju od druge polovine knjige kroz sporogorući tok, što uključuje muljavu istoriju obaveštajnih službi na ovim prostorima i njihove međusobne saradnje sa obe strane sveta.

Vaš junak pripada generaciji koja je odrasla osamdesetih sa verom u Zapad i evropske vrednosti. Koliko je ovaj roman priča o raspadu tih ideala, a koliko o sazrevanju jedne generacije?

Koliko god bilo komplikovano da se to shvati i prihvati, Evropa je i dalje najpitomije građansko mesto na planeti. Međutim, da bi sve te vrednosti mogao da ubira i prosečan čovek, on mora biti njen deo. U turbulentnom svetu odnosi svih entiteta su zategnuti i svaka strana se agresivno bori za svoje interese, pa tako i Evropa. Mi (još) nismo tamo i zato primamo udarce i sa te strane.

Dakle, raspad svi tih ideala je sada vidljiv, jer veliki eksploatišu male bez filtera. Tako je bilo i tokom pitomijih sedamdesetih i osamdesetih, ali su tada filteri koji nose nazive ravnopravnost, ljudska prava i pomoć manje razvijenima bili deblji i neokrzani.

Sazrevanje je, makar po mom utisku, demistifikacija ideala, i odluka koje planove želimo da zasadimo na svom terenu, a onda da im obezbedimo uslove da bi mogli da izrastu. A štetu koju smo primili treba da prihvatimo dostojanstveno. Na žalost, imamo i imaćemo primere u regionu, a meni će uvek ostati gorak ukus u ustima zbog toga što ćemo biti poslednji u tom procesu sazrevanja.

I da ogolim koliko je to moguće, Evropa nije dobra sama po sebi kad se posmatra spolja, ali je najpitomija opcija kada si u njoj. Kada si van nje, ona je još jedna tvrđava poput Amerike, Kine ili Rusije, ali tvrđava u kojoj nam je više mesto nego u pomenute tri – što zbog istorijskih i mentalitetskih, ali pre svega zbog geostrateških faktora.

U knjizi se provlači pitanje da li pravda zaista postoji ili je često podređena političkim interesima. Da li ste želeli da otvorite raspravu o međunarodnim institucijama ili vas je više zanimao psihološki teret koji takav sistem ostavlja na pojedinca?

Pola-pola. Obe rasprave su važne, jer se iz prve uči o tim surovim mehanizmima – a što ih bolje poznajemo, možemo praviti bolje strategije. Ali, to su komplikovana politička pitanja, koja izolovano ne mogu da nose dobar roman. Bez jakog ličnog pečata i dobro iscrtanih likova, nije moguća identifikacija čitaoca sa radnjom. Nema čoveka koji nije osetio psihološki teret zbog odnosa stranog faktora prema Srbiji, bilo da pričamo o bezbolnom čekanju na granici, do onih najbolnijih kakvi su bombardovanje i problem sa KiM.

Ali, ne pravim mučninu na stranicama da bih šokirao ili deprimirao. Želim da podstaknem na razmišljanje kako da se u okviru trenutne situacije pronađu načini koji će nam doneti i neku dobru opciju.

Vaš glavni junak optužen je za zločine koje nije počinio. Da li je njegova sudbina metafora za položaj običnog čoveka u savremenom svetu, u kojem birokratija i politika često nadjačaju pojedinca?

Opasne birokratske farse su uvek privlačile umetnike, i naravno, ne možemo da preskočimo Kafkin Proces kada je književnost u pitanju, i film Brazil od Terija Gilijama. Zajedničko im je stradanje malog čoveka, koji je kao mikroskopski šraf, potpuno nezaštićen. Sudbina mog junaka nije metafora, već realnost, a metafora je ono o čemu ću govoriti za dva pitanja, jer se organski nadovezuje na temu o navijanju za jednu ili drugi stranu.

Glavna odlika birokratije je da sebično teži samoočuvanju i da za to ne bira cenu. A politička birokratija je tek problematična, jer je često anahrona i šteta koju napravi nikada ne može biti sanirana, upravo zbog protoka vremena koje je nenadoknadivo.

Šta vas je lično nateralo da napišete baš ovu knjigu? Da li je postojao trenutak ili događaj kada ste pomislili: „Ovo mora da postane roman“?

Glavni povod za ovaj roman bio je osećaj da Srbija gubi dragoceno vreme za promene, bilo da govorimo o integracijama ili o uređenju unutrašnjeg sistema. Takođe, gledam i novije generacije koje odrastaju sa idejom evropskog puta koji je za njihov životni vek šarena laža, što nije bio slučaj sa mojom generacijom, koja je bežala iz škole da bi išla na proteste protiv Miloševića.

Kao neko ko želi da prati puls novih generacija, nisam mogao da se ne zapitam – ko je više u pravu? Ili, ko više greši? Zato sam odlučio da sinegdoha ove dileme bude prosečna porodica, u kojoj je otac umereni evropejac, majka pristalica real politike, ćerka trendi eko-liberal, a sin ekstremni desničar. Konfuzija i nestabilnost u Srbiji oblikuje njihove stavove, koji se formiraju u skladu sa njihovim psihološkim profilima, a samoobjašnjenja svakog od njih su prilično uverljiva. Dakle, nema člana porodice koji će biti više ili manje u pravu. Ovu dezorijentaciju postavljam kao pivot i pokušavam da za sve njih pronađem fokus unutar drmusavog sistema, koji se, nažalost, održava na toj nestabilnosti.

A kako romane često stvaram od male ideje koja mi se učini važnom na intuitivnom nivou, pomislio sam da može biti zanimljivo otvaranje davno završenog sukoba, za čije je ponovno podgrevanje, potrebno još novih panjeva za paljenje vatre. Panjevi se nalaze tamo gde je šuma već posečena, a to smo, pogađate, nažalost, mi.

Koliko je danas, po vašem mišljenju, teško napisati politički roman u Srbiji, a da on ne bude shvaćen kao navijanje za jednu ili drugu stranu?

Teško je biti objektivan i sadržajno pristupiti ozbiljnim temama poput ove, ali je moguće biti kritičan – bez naginjanja jednoj ili drugoj opciji. I to je prva stvar koju sam želeo da postignem, iako ste moje pojedine stavove čuli već na početku ovog intervjua. Magija književnosti je ta što reči možete koristiti i kao prečice za velike misli, pa ću vam odati jedan primer kojim sam se poslužio u romanu Još jedna ratna igra.

Kada izgovorim reč Hag ili Međunarodni sud, pašće nam na pamet Vojislav Šešelj ili neki generali. U romanu još jedan Srbin završava u Hagu, ali to ne samo da nije Šešelj, već je to čovek koji je sve suprotno od njega, dakle, građanin koji se decenijama borio protiv zloupotrebe patriotizma. To je provokativno u toj meri da ni jedna strana koja pročita roman neće biti u potpunosti zadovoljna premisom, ali neće moći ni da pomisli da sam agit-pisac neke ideologije.

Stoga, uz hrabrost i dobru ideju, nije teško napisati politički roman čak i u Srbiji, ali je teško udovoljiti čitaocima, pa zato to ne treba da bude cilj. Još u prethodnim romanima sam ustanovio pravac kojim pokušavam da na razmišljanje podstaknem one kojima se sam sadržaj i ne dopada, što vidim kao izvesnu izazivačku intervenciju. Promene često dolaze iz osećaja nelagode, jer nelagoda tera na preispitivanje. Zato verujem da će desničari postaviti jednak broj pitanja kao i levica.

Koliko se danas, po vašem mišljenju, od pisca očekuje da bude i društveni komentator, a koliko je dovoljno da samo ispriča dobru priču?

Sve je dozvoljeno i oba pravca mogu dovesti do dobrog romana ili lošeg romana. Igrom slučaja moja spisateljska karijera je duboko zabrazdila u društvene i političke devijacije, ali nije isključeno da ću iz toga izaći, makar na kratko.

Na piscu je da piše o onome što ga obuzima. Mene ne obuzimaju vampiri i vukodlaci pa ne pišem horore tog tipa, ali me i te kako obuzima horor svakodnevnice, koju vidimo na TV-u, čitamo na mrežama i koja stiže do nas iz neposrednog okruženja.

Koje su vas knjige ili pisci najviše oblikovali i da li se to danas još može prepoznati u vašem radu?

Pošto je tu već sedam romana, u zavisnosti od životne faze, menjali su se i uzori. Na moj nulti roman je prilično uticao Žan-Pol Sartr, njegova Mučnina i trilogija Putevi slobode. Međutim, shvatio sam da sam previše mlad da bih pucao na pretencioznost koju Sartr ima i da se ona često koristi da bi se šarmantno zabašurio nedostatak supstance.

Onda sam ušao u svet ruske književnosti i nakon gomile klasika, od dvadeset i neke godine sam počeo da čitam i savremenije pisce. U početku je to bio Zvonko Karanović, koji je i ostavio svoj blurb na koricama romana o kojem pričamo – na šta sam ponosan kao i na sam roman. On mi je oslobodio ruku pre dvadesetak godina, a moram priznati da sam koncept trilogije za prva tri romana direktno preuzeo od njega. Zato, pažljivo birajte svoje uzore, jer vas jednog dana mogu udostojiti prisustvom na koricama vašeg dela

Nakon toga su me uhvatili Viktor Peljevin i Čak Palanjuk. U mom romanu Endemske vrste, napisanom 2012, iako šarenijem od opusa samog Peljevina, mogu se primetiti uticaj u vidu mistifikacije. Od Palanjuka sam preuzeo transgresivni metod, ali na znatno umiveniji način. Kasnije se sve sjedinilo, a u fazi romana Annus Mirabilis (2021) sam bio fasciniran scenaristom, kasnije i romanopiscem, Čarlijem Kofmanom, da bi danas, pod šansom da se samoobmanjujem, imao osećaj da sam potpuno oslobođen uzora.

Šta biste voleli da čitalac ponese sa sobom kada zatvori poslednju stranicu?

Ako pričamo o novom romanu, želeo bih da čitalac na jedva 250 strana stvori osećaj da je proživeo čitav jedan turbulentan život, i da se, fiktivno ga živeći, zapita o svojoj ulozi u sistemima u kojima participira – kao građanin, glasač, muž, otac, radnik na poslu i prijatelj. Ali, mogu reći i da bih želeo da se zabavi, jer žanrovi tome i služe.

Šta vas danas, kao pisca i građanina, najviše brine, a šta vam uliva nadu?

Brine me, na lokalnom nivou, što decenijama bijemo iste bitke. Nezgodno se osećam kada vidim da mladi ljudi, iako sa drugačije ideološke platforme, rade slične stvari koje smo i mi kada smo bili srednjoškolci.

To nas stavlja u paradoksalnu poziciju i biva nam jasno da nije rešenje u ideologijama, već u kolektivnom fokusu. Oduvek smo bili podeljeno društvo i ponekad se čini da zbog toga ne možemo dostići značajan nivo društvenih konsenzusa koji vode stabilnosti.

Nadu mi, ipak, daju nove generacije, jer mislim da su njihove formativne godine prošle u jednom širem svetu, u kojem postoji veća mogućnost kretanja i dostupnosti informacija. Čak i ako u ovom trenutku to ne deluje tako, mislim da su 2026. veće šanse za donošenje ličnih izbora.

Na čemu trenutno radite i u kom pravcu biste voleli da vaš književni put dalje ide?

Ideje se stalno gomilaju, a ja pišem sinopsise i započinjem nove romane. Sledeći roman će se zvati Loše. (sa sve tačkom, nije tipfeler) i ovim romanom ću se odvojiti od politike, pa angažovanje ide u pravcu psihijatrije i teologije. Zapravo, baviću se graničnim područjima između ove dve naučne discipline. Sama ideja je došla iz mojih pokušaja da pronađem boga u sebi u poslednjih deset godina, ali bez većeg uspeha za sada.

Moj književni put, kao i karijerni, je vrlo šaren već dvadeset godina. Voleo bih da takav i ostane. Evo, reći ću za dva buduća dela za koja skupljam građu, što govori o raznovrsnosti tema, ideja i žanrova.

Tetka Omerta – roman i scenario o ženi koja je trajno promenila zastarele metode obaveštajne službe (glavni sporedni lik iz dva prethodna romana dobija svoj naslov) i Potkultre danas, 2060. – eksperimentalni roman oblikovan kao doktotrska disertacija o supkulturnim grupama od Drugog svetskog rata do ,,danas’’ (2060-e).

Takođe, želeo bih da ostanem angažovan, jer mislim da drugačije ne bih ni umeo.