Prevodilac i esejista Nikola Bertolino, u svojoj 95. godini za Danas: I moje hrvatstvo i moje srpstvo počinju da blede

Bio sam u UJDI-u, u Beogradskom krugu, a zatim me je Nebojša Popov, s kojim sam se sprijateljio, uključio u Upravni odbor Republikanskog kluba čiji je bio predsednik. Kad su počele demonstracije protiv Miloševića, učestvovao sam u skoro svakoj od njih sve do samog Petog oktobra. Smatrao sam to nečim normalnim, ali i nečim što bih iz eventualnog nastavka svoje životne priče morao da izostavim kako ne bi izgledalo da se hvališem.

Moju već oslabljenu kreativnu snagu do kraja su iscrpljivale knjige koje sam započeo pisati i morao dovršiti, te prepevi koje sam morao objaviti u njihovom prilično izmenjenom i definitivnom obliku. Mislim na Bodlera i Remboa; Igoovu poemu „Bog“ prepevao sam započevši je i dovršivši u to vreme. Kod nje nije bilo niti će biti naknadnih intervencija – nastavlja obrazloženje svoje odluke da nakon te ’91. više ne piše o onome što se od tada u njegovom ali i našim životima dešavalo.

A Bertolinova biografija svojim ključim delom vezana je uz Jugoslaviju – od njenog nastanka pa do raspada. Dalmatinac italijanskog porekla, koji je prve godine života proveo u Argentini, pa potom bio đak u NDH, da bi se, pred kraj rata, obreo u Srbiji gde nastavlja školovanje i upisuje fakultet u Beogradu u kome od tada do danas živi – to je životopis koji plastično dočarava dve Jugoslavije, njihove uspone i padove, prednosti i mane.

Iako je bio i pomoćnik upravnika Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, te urednik nekadašnjih izdavačkih giganata poput Nolita i BIGZ-a i stručni saradnik na Filološkom fakultetu u Beogradu na Katedri za francuski jezik i književnost koju je i sam završio, Bertolinovo ime prepoznaje se pre svega kao potpis na izvrsnim prevodima francuskih (Rasin, Igo, Bodler, Rembo, Apoliner) i ruskih (LJermontov, Puškin, Jesenjin, Pasternaka) pesnika i pisaca kojima je zauvek zadužio ovdašnju kulturu.

* Vreme SFRJ po mnogo čemu deluje s ove distance kao istinska utopija. Kakav je vaš odnos prema toj zemlji koje više nema? Zašto o sebi govorite kao Hrvatu i Srbinu u jednoj osobi a ne kao Jugoslovenu?

– O meni kao o Hrvatu i Srbinu u jednoj osobi, čak kao o „Hrvatini“ i „Srbendi“, pisao je Miljenko Jergović u svom izvanredno pozitivnom i obimnom prikazu moje „Knjige o zavičajima“. Ja sam tada u nekom intervjuu rekao da bi svaki pokušaj obnavljanja Jugoslavije, barem u doglednom vremenu, bio zločin, jer bi usledilo novo i strašno krvoproliće. Najbliži istini pišući o mom nacionalnom – ili, tačnije, zavičajnom opredeljenju, bio je Zlatoje Martinov kad je u prikazu jedne od mojih „zavičajnih“ knjiga rekao da je poezija moj jedini zavičaj. U stvari, pred onim što se danas dešava u odnosima među nekad bratskim narodima osećam da i moje hrvatstvo i moje srpstvo počinju da blede.

* Ima li sve ovo veze s jezikom kao jedinim istinskim zavičajem koji kao takav određuje i identitet čoveka? Taj jezik je u vašem – a i slučaju mnogih od nas – srpskohrvatski odnosno hrvatskosrpski (nije postojao nikakav „jugoslovenski“ jezik).

– Međunacionalni sporovi oko jezika, u kojima su najrevnosniji bili i ostaju, skoro bez izuzetka, lingvisti s jedne i druge strane, u začetku su svih svađa među našim narodima, a one su nas odvele u rat. Međutim, to je ipak jedan jezik, s beznačajnim razlikama među njegovom „istočnom“ i „zapadnom“ varijantom, neuporedivo manjim od onih koje, na primer, vidimo u Nemačkoj između varijante u Pruskoj i one u Bavarskoj. Ili u Italiji, između varijante u Pjemontu i one u Napulju i Siciliji. Ti jezici, iako prepuni razlika koje čine da se ljudi sa severa i oni s juga teško mogu međusobno razumeti, imaju jedno ime. Naš jezik, uprkos minimalnim razlikama koje u njemu nalazimo, nema svoje ime. Taj paradoks posledica je nepovoljnih istorijskih okolnosti (religijska razdvojenost, pripadnost dvema carevinama itd.). Naša „dva“ jezika koegzistiraju, i čak se u ponečemu i približavaju, ali čuvajući svoje međusobne razlike kao svoje zajedničko bogatstvo.

* Koliko je za vaš prevodilački poziv bilo važno to što ste na neki način vezani za zemlje gde se govore drugi jezici – španski u Argentini gde ste se rodili, italijanski u zemlji gde su vam živeli preci?

– To nije imalo nikakve važnosti. Iz Argentine sam otišao kad sam imao tri godine, a u Italiji nikad nisam živeo. Francuski i ruski počeo sam učiti u svojoj četrnaestoj godini, u nižoj gimnaziji u Staroj Pazovi. Ruski je tada bio obavezan predmet, a škola je imala još samo nastavnicu francuskog jezika. Nisam dakle ni mogao birati. Međutim, meni su se oba ta jezika odmah veoma svidela. Uživao sam u njihovoj lepoti, bogatstvu i samo njima svojstvenoj muzikalnosti. O prevođenju tada, razume se, nisam ni u snu pomišljao. Svoje prve prevode – LJermontovljevu pesmu „Oblaci“ i Bodlerovu „Albatros“ – ostvario sam 3. juna 1950, prepoznavši u njima snažan izraz osećaja izgnanstva koji je i mene mučio. Taj za mene veliki događaj podrobno sam opisao u „Knjizi o zavičajima“.

* Devet godina ste radili u beogradskom Muzeju savremene umetnosti. Šta je tamo bio vaš posao i kako ga se sećate?

– Kad je ta eminentna kulturna ustanova osnovana, krštena je kao Moderna galerija. Imala je veoma skromne prostorije najpre na jednoj, a kasnije na drugoj lokaciji u strogom centru grada. U početku nas je bilo samo dvojica zaposlenih: upravnik Miodrag B. Protić i ja kao sekretar ustanove. Ja sam obavljao administrativne poslove na kadrovskom formiranju ustanove, najpre u okupljanju kustosa, a kasnije i drugog osoblja. Pratio sam radove na podizanju zgrade na Ušću i bio u stalnoj vezi s ljudima iz Direkcije za izgradnju Novog Beograda na Starom sajmištu.

U dovršenoj zgradi, koja je otvorena dobivši svoje odgovarajuće današnje ime, preostalo je samo kadrovsko kompletiranje. Kad je i to okončano, ja više nisam imao posla kao pomoćnik upravnika. Na moju inicijativu osnovano je Odeljenje za dokumentaciju čiji ću zatim biti šef. Prikupljali smo štampana i pisana dokumenta, članke, eseje i knjige, svu moguću građu koja može koristiti u proučavanju istorije umetnosti jugoslovenskih naroda u XX veku. Bio je to ogroman posao. Te godine u Muzeju pamtim kao lep period u mom životu. Ali sve više je u meni sazrevala svest da je ugrožena moja primarna vokacija, prevođenje poezije, da za nju nemam dovoljno vremena. Zato sam 1969. napustio Muzej.

* U „Knjizi o zavičajima“ spominjete jedan svoj susret s Titom. Kakav je taj susret bio i da li se Titu može priznati makar kakvo-takvo interesovanje za kulturu u odnosu na današnje vlastodržce koji, čini se, hoće da je unište?

– Nije reč ni o kakvom „susretu““. Tita sam jedan jedini put video izbliza prilikom njegove posete Muzeju. Došao je da razgleda dela moderne umetnosti koju nije voleo. Ali češće je odlazio da vidi predstave u Narodnom pozorištu, dok se ovi današnji tamo ne pojavljuju, već šalju ratnog zločinca da pozorištem upravlja i da ga upropasti. Svi vlastodržci posle Tita želeli su da imaju glup i neobrazovan narod kojim se lako vlada i koji ne zna šta je to korupcija.

Titove ambicije izražava jedna reč: doživotno. On je hteo da poput američkog milijardera raskošno proživi svoj vek do kraja. Za to mu nije trebala korupcija, nije se morao obogatiti, jer je već bio apsolutno bogat za sebe, pa ni svojoj deci nije ostavio neko bogatstvo, neko nasleđe. NJegovi su bili – doživotno – jadransko otočje, kraljevski dvorci, raskošne palate i vile svuda po državi. Kulturi je posvećivao izvesnu pažnju samo ako je u njoj dovedena u pitanje njegova doživotnost. Inače ju je puštao da živi po svome, pa su mnoge kulturne delatnosti cvetale. Prosečni tiraži knjiga bili su u to vreme oko 3.000 primeraka, dok se danas jedva održavaju na 500. Opala je pismenost naroda.

Tito, važan učesnik u pobedi nad Hitlerom i u rušenju kulta Staljinove ličnosti, na kraju je uspostavljao kult vlastite ličnosti, pri tom se služeći politikom „podeli pa vladaj“ čime je u značajnoj meri doprineo kasnijoj tragediji njegovih „naroda i narodnosti“ i paklu u kojemu danas živimo.

* Zanimljivo je i vaše sećanje na Slobodana Miloševića, partijskog aparatčika koji se po intelektualnom nivou nikad nije digao iznad te kategorije ljudi. S njim ste imali jedan „susret“ koji ste opisali u „Knjizi o zavičajima“. Šta biste danas imali da kažete o njemu? Recimo, da li je on cenio značaj kulture i nastojao da doprinese njenom napretku?

– S Miloševićem sam imao „susret“ kao član Opštinskog komiteta Opštine Stari grad, jer je na mene došao red da izdržim četvorogodišnji mandat predstavnika izdavačkih preduzeća s te opštine. Milošević se upravo pojavio u ulozi predsednika Komiteta. Na jednoj sednici izvrgnuo sam podsmehu partijski dokument na kojemu je bio njegov potpis. Posle sednice Milošević mi je prišao i upitao me: Kako je u „Nolitu“, druže Bertolino? Shvativši to kao „Gledaj svoja posla“, pomislio sam:

„Ovaj čovek ima sposobnost manipulacije ljudima.“ Uskoro će on na delu pokazati tu sposobnost, kad bude manipulisao narodom. Pitate o njegovom odnosu prema kulturi. Taj odnos on je demonstrirao svesrdno podržavajući kič-televiziju Pink i njen program zaglupljivanja naroda. Ili još efektnije, kad je list „Politiku“ pretvorio u svoj tabloid s biserom novinarske besramnosti, rubrikom „Odjeci i reagovanja“.

S tim čovekom sam se dve godine viđao otprilike dvaput mesečno (izuzev letnjih meseci) na sednicama Opštinskog komiteta. Govorio je mnogo, slušao sam ga, ali ne mogu da se setim ničega što bi bilo vredno pamćenja. Tada on još nije bio „balkanski kasapin“. Ali valja mu nešto priznati: onaj vlastoljubac i vlastodržac s kojim smo morali živeti posle Osme sednice umnožio se, i tako umnožen provukao se kroz sledeće decenije. Danas ga možemo videti svuda, od vrha do dna države, i nemojmo se zavaravati: to je On.

* Sećamo se slučajeva Kišove „Grobnice za Borisa Davidoviča“, i još više, Bulatovićevih „Ljudi s četiri prsta“, kao plodova manipulisanja i vanknjiževnih uticaja na književne žirije i nagrade. Svemu tome ste i sami svedočili. Šta je od toga najparadigmatičnije za stanje na tadašnjoj književnoj sceni, ili šta po vašem mišljenju ponajbolje o njoj govori?

– O tim slučajevima i svemu oko njih mnogo sam rekao u „Knjizi o zavičajima“, zalazeći i u detalje. Ne mislim da to ovde treba da ponavljam. Jedino bih među vanknjiževnim uticajima izdvojio i naglasio one političke – jer ima i drugih, kao što su uticaji klanova, suprotstavljenih poetika, ličnih ambicija, različitih shvatanja istorije književnosti…

„Kulturu su uvek hteli da pretvore u sluškinju politike“, rekao sam u nekim ranijim intervjuima. A politika se u kulturne procese, posebno književne, ne upliće samo u okviru rada raznih žirija. Žiriranje je javna delatnost, a politika beži od očiju javnosti. Mene su naročito interesovali slučajevi kad neki već afirmisani književnici bivaju iz ličnih razloga nosioci različitih političkih inicijativa i zahteva. Mučno je videti pisce, „inženjere ljudskih duša“, u ulozi cenzora i potkazivača.

Nasuprot njima, pesnici, koje s pravom zovemo velikima, ostvaruju dela koja su vrhunski trenuci u razvoju civilizacije kojoj pripadaju. Uz to, ti su pesnici skoro bez izuzetka zastupnici visokih moralnih principa. Poezija je duhovni antibiotik društava obolelih od sebičnosti, mržnje i drugih oblika ljudskog zla. Vreme u kojemu živimo pruža nam obilje prilika da vidimo kako poezija, „duhovni antibiotik“, nastoji svladati nezdrave spoljašnje uticaje, a s druge strane, kako ti uticaji, u obliku loše politike, preovladavaju, i na taj način unakazuju moralni lik pesnika, tog nesuđenog „inženjera“.

* Takvi slučajevi verovatno nisu prevelika retkost. Možete li navesti neke od njih?

– Da, reći ću nešto o onima za koje znam, i u kojima se politika na štetan način upliće u život i rad poznatih pisaca. Izdvojiću dva takva slučaja u koja sam „upleten“.
Prvi se desio u BIGZ-u u vreme kad sam ja u njemu bio glavni urednik izdavačke delatnosti. Kritičnog dana objavio sam u „Politici“ Izdavački plan za narednu godinu. Dan kasnije, generalnog direktora BIGZ-a, Dušana Popovića, bivšeg visoko pozicioniranog udbaša, posetio je njegov prijatelj Marko Vujačić, čovek iz vrhova partizanskog pokreta i KPJ, uticajni funkcioner, ali i književnik koji je pisao u duhu „socijalističkog realizma“. Došao je opomenuti Popovića da objavljuje jednu „antidržavnu i antikomunističku“ knjigu.

Uostalom, ta je knjiga već objavljivana, ali ja sam je uzeo jer je bila vrlo pogodna za moju DŽepnu knjigu. Bila je to „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji“ Bore Ćosića. Popović mi je naredio da knjigu izbacim iz plana. On je bio glavni inokosni organ i protiv njegove odluke nisam mogao ništa. A njegov posetilac je sasvim „kako treba“ odigrao svoju cenzorsko potkazivačku ulogu.

Drugi slučaj o kojemu u ovom kontekstu moram nešto reći jeste slučaj pesnika Božidara Šujice. Šujica je izvanredan pesnik. On i ja se odavno znamo, tako da sam već od njegovih pesničkih početaka mogao pratiti razvoj osobenog poetskog izraza koji ga odlikuje. Ne sećam se da je o njegovoj poeziji objavljena negativna kritika. Pa ipak, u usmenim kontaktima, na sastancima raznih žirija, komisija i redakcija, pri pomenu njegovog imena prisutni su reagovali sa zlovoljom i omalovažavanjem. Možda je to dugovao svojoj reputaciji siledžije: videći da je potcenjen i zapostavljan, ponekad bi planuo i fizički se obračunao. Ali, bilo je tu nešto znatno gore: politika. Uvek je kao dežurnog „najvećeg prijatelja“ imao nekog moćnika iz gradske ili republičke garniture.

U doba Miloševića bio je član Glavnog odbora SPS-a; kasnije se učlanio u JUL Mire Marković. Ja sam ga pokušavao ubediti da su to dvoje čudovišta od kojih se treba držati što dalje. Uzalud; među životnim ambicijama politika je kod njega bila na prvom mestu. U književnim krugovima to je zacelo uvećalo rezervisanost prema njegovoj poeziji. Nedavno se požalio da nema gde da objavi pesmu. Šteta, jer Šujica je, pogotovo u poslednjim godinama svog stvaralaštva, pesnik izuzetne snage i preciznosti izraza, majstor bogate i složene metaforike, jedna od veličina srpske poezije druge polovine XX i početka XXI veka. A to su činjenice pred kojima politika nema šta da traži.

* Kako vam izgleda to što i danas ovdašnja publika hrli u pozorište da gleda teatarsku adaptaciju romana Danka Popovića „Knjiga o Milutinu“? Taj roman proglašavaju antiratnim, iako je on bio veoma efikasno sredstvo za raspirivanje međunacionalne mržnje i rata. Znači li to da se u ovoj zemlji ništa nije promenilo, da se ni sa čim nismo suočili?

– U eseju „Vreme inkubacije“ govorio sam o romanima „Vreme smrti“ Dobrice Ćosića i „Knjiga o Milutinu“ Danka Popovića. Glavnu pažnju posvetio sam Ćosićevom romanu, jer on je u izvoru celokupne kasnije nacionalističke literature, pa je i roman Danka Popovića iz njega proizašao. Ne čudi me toliko odluka Dušana Kovačevića, direktora Zvezdara teatra, da priredi tu predstavu. On je poznat i po svom nacionalizmu. Mnogo više me iznenadila odluka Redakcije nezavisne televizije Nova, da snimi kao seriju i prikaže Ćosićevo „Vreme smrti“. Mučno je bilo slušati umetnike – reditelja, glumce i ostale – kako pokušavaju objasniti gledaocima da je taj roman „oca nacije“ nešto lepo i humano.

* Ipak, i uprkos svemu, možemo li, možete li, u svetlu vašeg dugog životnog veka, tolikih godina i nagomilanog iskustva, ovaj intervju završiti jednim svetlim tonom? Vidite li možda u mladosti ove zemlje, onoj obrazovanoj, pametnoj, borbenoj, tračak nade za ovo društvo i ovu zemlju?

– Video sam tu mladost kao svetlost na kraju tunela, ali varao sam se, jer tunel je veoma dugačak, a prokopao ga je onaj koga zovu – s pravom – najgorim vladaocem u istoriji Srbije. Sad se on sprema da napiše budući svetski bestseler pod naslovom „Kako sam prokopao tunel za spas levo ili desno“. A mi treba da izađemo iz tunela, pa će nas preplaviti svetlost naše mladosti – nebeski plava, čista i pobednička. Da, ime te mladosti je Nada, a uskoro ćemo je zvati Sloboda.