INTERVJU Petar Benčina: Bolećivost prema sebi nas mnogo košta

U „Senkama“ igrate Dida Di Maja, istorijsku ličnost. Kako ste gradili njegov lik i da li ste istraživali njegovu biografiju? Ako jeste, šta vam je iz nje bilo najuzbudljivije?

– U odnosu na intuitivni utisak gradio sam lik Dida Di Maja kroz kontekst događanja u Senkama. On je imao neverovatno detinjstvo, tragedije koje su ga odvele iz Beograda u Beč, a zatim i nameran povratak u svoju zemlju kao tinejdžer, zajedno sa sestrom, kada je počeo Prvi svetski rat. Bio je talentovan čovek koji se vodio srcem, uprkos veoma visokom obrazovanju i mogućnostima i perspektivi koja mu se nudila u inostranstvu. To mi je bila važna crta njegovog karaktera.

Imao sam na umu da su ga gubici oca i majke, kao i rane patnje u detinjstvu, oblikovali kao naizgled vedrog, nasmejanog i nonšalantnog, ali suštinski ozbiljnog i dubokog čoveka. Bio je Jevrejin i komunista, revolucionar. Radio je scenografiju u Parizu za „Mulen ruž“. Spasao je svojim falsifikatima iz zatvora francuskog književnika Marloua. Bio je vođa studentskih protesta, borio se protiv fašizma, bio proganjan i hapšen. Dobrovoljno je učestvovao u Španskom ratu. Snažna i hrabra ličnost koja je, uprkos svemu, uspela da stvara umetnička dela. Veličanstven čovek.

Šta biste izdvojili kao najizazovnije u ovom glumačkom zadatku? Da li vam je Dido Di Majo u tom smislu bio inspirativan?

– Veoma je inspirativan kao polazna tačka, a u seriji ima veoma uzbudljiv tok. Složen tip koji, baveći se ozbiljnim revolucionarnim radom i usput radeći honorarno nešto što smatra bezazlenim, upada u još kompleksnije odnose i opasna previranja oko moći. Njegova istrajnost i snalaženje u tome bili su uzbudljivi za igru.

Izazovna je bila mera – osećao sam prostor u kojem će on biti komičan, jer deluje da ne pripada situacijama u kojima se nalazi. Bilo je važno da taj duh opstane, ali da iza njega stoji dubina čoveka koji pokušava da spasi ambijent u kojem stvara, i u kojem ljudi oko njega i on sam žive. Da bude na pravoj strani, koliko god da je teško.

Dido Di Majo je bio više puta hapšen, ali se nikada nije odricao svojih ideala. Vidite li danas takve heroje oko sebe, spremne da podnesu žrtvu za bolje društvo?

– Da, Dido je bio takav. I takvih ljudi, koji se odriču svoje komocije i ličnih benefita zarad društva, po pravilu nema mnogo. Ali ih i danas ima, i ima ih više nego što je to vidljivo. Društvo pokreću takvi ljudi. Odluka da se odvažite, da dozvolite sebi podvig i usudite se na to, donosi kolektivni iskorak i pomera društvo u celini.

Već od prve epizode treće sezone „Senki“ prisutne su brojne aluzije na savremeni trenutak. Da li vas je to iznenadilo ili možda uznemirilo, taj utisak da se neprestano vrtimo u začaranom krugu?

– Koliko je paralela između onoga što se događalo tada i onoga što živimo sada – to je neverovatno. Često pomislim da smo mi društvo bez stvarnog raspleta. Za svaku prošlost postoji tumačenje, dijametralno suprotni pogledi na nešto što je trebalo sabrati u činjenice. Uvek ono „ipak“, „s obzirom na okolnosti“ i slično. Ta bolećivost prema sebi nas mnogo košta.

U „Senkama“ postoji i omaž filmskoj industriji i njenim delatnicima. Kakav je danas položaj dramskih umetnika?

– Profesije svih filmskih radnika, ako se država pita, su ukinute. Nema finansiranja filmova. Ne znam koliko građani to znaju u moru ovih strahota koje nam se priređuju svakog dana. Odluka države je da se u Srbiji filmovi više ne snimaju. Jasno je da žele takvu zemlju – bez filmova, bez glumaca, bez pesnika, profesora, scenarista, kompozitora, bez slikara, bez umetnosti uopšte.

Njima umetnost smeta, ljuti ih i zbunjuje. Uopšte smatraju umetnost i kulturu remetilačkim faktorom. Umetnost i kultura su nešto što duboko preziru i dugo su se trudili da to sakriju, ali više ne mogu.

Da li „Senke“, po vašem mišljenju, osim brojnih paralela sa aktuelnim trenutkom, imaju i izvesnu moralnu ili društveno angažovanu ulogu? Kako biste voleli da utiču na gledaoce?

– Imaju, naravno. One, pored ostalog, govore i o tome da čovek prema sebi samom u nekim vremenima mora da se opredeli. Da prepozna dobro i zlo i da se prema tome odredi i ponese tu odgovornost. Zapravo vrlo jednostavno i apolitično – da dopusti sebi da razlikuje dobro i zlo.

Kao profesor na FDU, imate uvid u novu generaciju glumaca i komunicirate sa studentima. Koliko su danas mladi spremni da se bore za svoje stavove?

– Studenti su veoma daroviti, posvećeni, ozbiljni i inteligentni. Stvaraju u mukotrpnom radu na sebi mogućnost i prostor za visoke domete u umetnosti. Sigurno je da, gradeći svoje umeće, brinu i o ambijentu u kojem će imati priliku da ga ispolje.

Kakav je Dragan Bjelogrlić kao saradnik? Da li je prednost to što je i sam glumac ili to može dodatno da zakomplikuje proces? Kako je bilo deliti kadar s njim?

– Bjela ima strašan dar da da jasne indikacije i, naravno, pruži ti podršku kada je važno – to zapravo ide zajedno. Kada reditelj zna šta želi, ali ti ostavi prostor da do toga dođeš na svoj način, onda se osećaš sigurno i slobodno u isto vreme. Bez tog balansa teško je napraviti nešto živo i istinito.

On je neko ko tačno razume glumački proces i to je ogromna prednost. Ne moraš mnogo da objašnjavaš – često se razumemo u pola rečenice. Zna kada treba da te usmeri, a kada da se skloni i pusti te. To što je i sam glumac je velika prednost.