Trst je naš!

I onda je krenuo najbolji rokenrol spektakl na svetu. Jer, stvarno, ko nije gledao Springstina, verujte mi, živi i dalje u zabludi šta je rok koncert.

Prva je bila Badlands. Druga-No Surrender, treća We Take Care Of Our Own. To se zove demonstracija sile. Buldožerska snaga benda, u kome je čak šest duvača. Springstin svira svoj čuveni fender telekaster prepoznatljivim stilom-kao da struže drva. Lice mu se žvaće u grimasama, a na tri mastodontska video-bima izgleda monumentalno – kao pokretni spomenik, što kaže kolega Bujošević iz Politike. Čak i za mene koji sam navikao na standarde Springstinovih koncerata, primetan je pomak u produkciji. Bez patetike, ali sve stvarno zvuči bolje nego na ploči. Čuje se svaki pozadinski zvuk, svaki treptaj činele, svaki tobože ovlaš prelaz preko žice. Kao da ti neko udara klempe otpozadi. Rasveta je glamurozna. Kadrovi na bimovima su vrhunski režirani video-spotovi, a već na startu se potvrđuje, po ko zna koji put, da Springstin ima najodaniju i frenetičnu publiku (on to nekad zove i „krvožednošću“). Na momente se učini da je publika uvežbana kao na sletu ili u nekoj masovnoj filmskoj sceni.

A stadion Nereo Rocco je opako grotlo. Prava fudbalska tvrđava, iako je Triestina iz Serije C1 ispala u Seriju C2 (četvrta liga). Inače, ove godine je ovde Kaljari igrao prolećni deo sezone zbog problema sa svojim stadionom. Tu je ugostio i šampionski Juventus. Pukom voljom vetrova, koncert je spašen gadne provale oblaka, koja se u nekoliko navrata pre i posle koncerta iživljavala nad Trstom i okolinom. Mada su oni preteći oblaci nad Nereo Roccom doprineli sakralizaciji celog događaja.

Wrecking Ball, kako se zove 17. Springstinov studijski album, u stvari je ona velika kugla za rušenje zgrada i kuća, a zove se tako i jedan potez u bejzbolu. Naslov je metafora aktuelne američke krize i ljudskih sudbina u njoj. Iako multimilioner, Springstin i dalje uspeva da luzerske sudbine pretvori u epske priče, da bude prorok radničke klase i manjina, i da mu ljudi veruju. Ogromna je njegova koncertna moć sugestije. Čist distorzični destilat emocija i energije. I stvarno nove pesme-Wrecking Ball, Death To My Hometown (to više nije onaj Hometown kao zaključna na Born In The U.S.A.), i Shackled And Drawn, pune su gneva, i pozivaju na osvetu malog čoveka protiv lešinara koji su izabrali naše meso i naše kosti, protiv lihvara i plutokratije, prostije rečeno.

Možda je stvarno najviše u pravu rok kritičar Saf Manzur (magazin Uncut) kada je Springstinove pesme nazvao „fanfarama za običnog čoveka“. U pravu je bio i Pit Tauzend davno rekavši – „kad Springstin peva, to nije zabava, to je trijumf, čoveče!“ Svako ko je gledao Stounse u kontinuitetu, primetio je kako Džeger s godinama smanjuje radijus kretanja po bini, dok ga Springstin s godinama povećava. Ej, ipak je on rođen godinu dana posle Rezolucije Informbiroa, a trči k’o mladić. Trčao je u Trstu i sa kartonskom gitarom na kojoj je pisalo Downbound Train, da bi odmah na red došla i ta, možda najbolja pesma sa Born In The U.S.A. karijatide. Od My City Of Ruins, posvećenoj 11. septembru, napravio je koncertno remek-delo, sa niz juvelirskih duvačkih minijatura. Malo rege optimizma doneo je Waitin On A Sunny Day, a onda je stigao paket identičan najboljim momentima sa CD/DVD povratničkog manifesta Live In New York City – Youngstown i Murder Incorporated. gde je gitarsko umeće u solo deonicama ispoljio veliki gitarista Nils Lofgren. Litl Stiven (Stiv Van Zant), inače Silvio iz Sopranosa, nosio je karakterističnu gusarsku maramu preko glave, i generalno ceo bend, posebno E Street prvoborci, podsećaju na junake filma „Divlja horda“ Sema Pekinpoa pred poslednji obračun sa zlim generalom Mapacceom.

Kako je samo izlupao bubnjeve i činele Maks Vejnberg na Working On The Highway, da se po ko zna koji put potvrde Džegerove reči kako Springstin „ima najbolji zvuk bubnjeva“. Vejnberg izgleda kao predsednik Nemačke ili premijer Luksemburga, i drži tu pozadinsku punoću zvuka kao granit. Nenametljivi Geri Talent (s kojim sam imao prilike da se upoznam pre tri godine u Beču), bas gitaru drži i dalje ukoso, „kano gusle“.

Sa Nebraske je na set listu ušao Johnny 99. Kako li bi Nebraska zvučala da ju je Boss elektrificirao, umesto svedenosti na depresivnu akustičnu ogoljenost.

Jedan rmpalija iz publike je zamilio preko transparenta da pleše sa Suzi, ocvalom seksi curom sa violinom, i Springstin je dozvolio. Sa duvačkim egzibicijama, koncert je na momente podsećao na proslavu St Patricks Day-a, jer aktuelni album ima tu crtu folkersko-protesnog We Shall Overcome: The Seeger Sessions. Sa albuma The Rising, koji je bio Springstinov pokušaj da ponudi iluminacuju, hrabar i moćan album o bolu i nadi povodom 11. 9, odsvirana je istoimena himnična pesma, gde je publika mogla da se horski iskaže, posebno na ono „la-la-la“.

A bis? Kakav bis od pola sata. Za njega su se upalili reflektori. Evo spiska: Born In The U.S.A., Born To Run, Bobby Jean, Hungry Heart, Seven Nights To Rock, Dancing In The Dark, i na kraju Tenth Avenue Freeze-Out kad je svirka stala, a na bimovima su krenuli da se smenjuju flešbekovi-sećanja na nedavno preminulog saksofonistu benda-Big Mena, Klarensa Klemonsa. Ređale su se slike iz mladalačkih dana Brusa i Klarensa, sve do poslednjih slika saksofoniste sa crvenim beonjačama.

Koncert je trajao tri i po! sata pred dupke punim stadionom-oko 25 hiljada fanova. Bilo je mnogo Slovenaca, videle su se i slovačke zastave, vijorile se italijanske. Na vrhu stejdža vijorila se jedna američka i jedna italijanska.

Viđeni su i Nebojša Krstić, savetnik Borisa Tadića, Dragan Bujošević, glavni urednik Politike, videli smo i momke iz Bačke Palanke i Užica. Sreli smo književnika Muharema Bazdulja, režisera Rajka Grlića, pisca Antu Tomića… Na italijanskom delu turneje, Springstin je još svirao u Milanu i Firenci. Boss je na naslovnoj strani italijanskog izdanja Roling Stonea (…definitivo, perfetto…)

Inače, Panoviću, ša’ još ima u Trstu, mimo koncerta? Ponte Roso je prazan, ako vam je do nostalgije, bolje idite u Atelje 212. i pogledajte „Trst“. Golubovi prave rusvaj po stolovima kafića, nađe se i po koji parkirani „topolino“, jeftinog šopinga nema, bronzana Džojsova ramena su se izlizala kao Julina sisa u Veroni od pipanja turista koji hoće da se slikaju. U „Pismima Nori“, Džojs je zapisao „Moja duša je u Trstu“. U jednoj zavučenoj ulici nabasali smo na retro prodavnicu-rok antikvarnicu sa postavkom posvećenoj Springstinu. Na gramofonu je stajala Darkness On The Edge Of Town od izlizanog vinila.

Ima neke melanholije kad u gluvo doba noći gluvariš predgrađima Trsta. Na mesečini su kranovi luke, na zidovima grafiti Triestininih ultrasa. U centru su ulice prazne, a u jednoj, sam samcijat, po barama je gacao galeb. Buckast i ravnodušan. Čini mi se.