"U Nemačkoj ćutimo kad čujemo svoj jezik, iako želimo tu 'melodiju' češće u ušima" 1Nikola Radinović Foto: Privatna arhiva

Koreni Nikole Radinovića su u Beogradu, početak njegovog putešestvija u Americi, a trenutno je u Nemačkoj, za koju kaže da nije kraj puta, već samo jedna stanica.

Nikola kaže da je nestalnog karaktera po pitanju mesta života i da je bilo samo pitanje vremena kad će otići.

„Ovu ličnu osobinu priznajem, od nje ne bežim i njoj sam se prepustio. Još kao dete sam bio fasciniran stranim jezicima i svime što je drukčije i nepoznato. Tada sam izrazio želju da napustim Srbiju i imao sam svu podršku porodice. Tek ću videti gde me put vodi“, priča Nikola.

Kad je napuštao zemlju i grad u kojem se rodio nesvesno se odlučio na neminovnu ličnu krizu. Prema njegovim rečima, napušta se sve što je blisko i drago, zarad nečega što je nepoznato.

"U Nemačkoj ćutimo kad čujemo svoj jezik, iako želimo tu 'melodiju' češće u ušima" 2
Nikola Radinović Foto: Privatna arhiva

„Želja da se spozna nepoznato je jača od mene. Potreba za povratkom je uslovljena ljubavlju prema bližnjima. Ta potreba nije uslovljena osećajem pripadnosti naciji ili mentalitetu. Sa ovim pojmovima se ne poistovećujem. Ja sam napustio zemlju u svojim mislima, mnogo pre nego što sam to ostvario. Moja budućnost je tamo gde se ja osećam dobro i gde osećam da pripadam. Tako je bilo tada, tako je i sada“, navodi Nikola.

Kaže da dolazi često u Srbiju, minimum dvaput godišnje. Smatra da je distanca u današnje vreme samo fizička i da je premostiva jer ni avionske karte nisu više toliko skupe kao nekad.

U vreme interneta i društvenih mreža ostati u kontaktu i dodiru sa svojim prijateljima, biti u toku sa njihovim životima i stanjem u zemlji je stvar želje. Barijera nema, u oba pravca, ističe naš sagovornik.

„Duboka tuga, strepnja i zabrinutost su moja osećanja prema zemlji u kojoj sam rođen. I to iz najčistije ljubavi i instinkta koji postoji, za moje voljene. Roditelji koji su prerano otišli iz mog života, sestra koja se bori za opstanak i mnogi drugi neostvareni snovi, karijere i sudbine meni bliskih ljudi su ono čega se sećam i ono što predobro znam“, objašnjava Nikola.

Svaka pomisao na stvari koje je naveo, sprečava njegov povratak. Smatra da je osnovno pravo ljudi da im se pruži šansa za život uz dobru zdravstvenu zaštitu.

„Ljudsko je pravo da se ode u bolnicu sa razumnim šansama da to mesto napustiš živ. Niko ne zaslužuje da ga ne cene za godine napornog rada. Nije puno tražiti da se boriš za svoju budućnost i budućnost svoje porodice. To nije luksuz, to su osnovne stvari. Da biste ovo obezbedili sebi i svojoj porodici, morate to da potražite negde drugde. Ne u Srbiji, nažalost. Moj odlazak nije bio ekonomskog i sigurnosnog karaktera, ali je povratak u zemlju nezamisliv upravo iz tih razloga“, naglašava naš sagovornik.

"U Nemačkoj ćutimo kad čujemo svoj jezik, iako želimo tu 'melodiju' češće u ušima" 3
Hajlbron Foto: Privatna arhiva

Jedini uslov pod kojim bi se vratio je isključivo emotivne prirode. U Srbiji su ljudi koji ga bezuslovno vole i ljudi koje bezuslovno voli – „dukati“, kako kaže. Njihovo zdravlje, dobrobit i blagostanje je jedino što ga zanima. Na njihov poziv i njima u pomoć bih se vratio. Na ličnom i profesionalnom nivou potrebe za povratkom nema.

Na pitanje šta mu je Nemačka pružila, ko iz topa odgovara: sigurnost, predvidiv sled događaja i osećaj budućnosti.

Toga u Srbiji nema, niti tome može da se nada, kaže Nikola i dodaje: „Srbija mi je pružila život, obrazovanje i životnu školu. Svoj dosadašnji uspeh pridajem snalažiljvosti i fleksibilnosti koje sam u Srbiji naučio. Iz Srbije potičem. Krv nije voda. Moji roditelji, moja sestra i moji najbliži su moj identitet. Oni su moji koreni, stub oslonac. Zenice očiju mojih. Ja sam sve što su oni. To Nemačka ne može da mi da, niti to od nje tražim“.

Naš sagovornik kaže da prati aktuelna dešavanja u Srbiji i da mu je želja da ona postane građanska demokratija. Želeo bi takođe da se ljudi podučavaju činjenici da se njihov glas računa i da je njihov glas važan.

„Voleo bih da su svesni da imaju moć da promene stvari i da imaju kontrolu nad svojim životima. Stvari se u Srbiji neće promeniti dok to ne bude jasno svakom pojedinačno. Svakodnevno smo žrtve ili svedoci nepravde i niko ništa po tom pitanju ne preduzima. Ljudi su preokupirani opstankom i pokrivanjem debelih minusa na bankovnim računima. Ne bave se širom slikom i prepustili su se sudbini. Sadašnje stanje i politički sistem u zemlji je slika i prilika naše stvarnosti, kulture i mentaliteta. Bolje ne zaslužujemo, niti smo za to spremni. Stvari će se promeniti na bolje samo onda kada to budemo želeli i kada po tom pitanju budemo nešto preduzeli“, smatra Nikola.

Prema njegovim rečima, stvari će krenuti na bolje kad se lica na političkoj sceni podmlade i kad na pozicije moći dođu ljudi koji su obrazovani i u Srbiji i u inostranstvu. Novi ljudi, sveža građanska i kosmopolitska misao i dobar balans između predstavljanja ekonomskih interesa i osećaja za pravdu je ono što nam treba, tvrdi Nikola.

Kaže da njegovi prijatelji nisu upoznati sa dešavanjima u Srbiji jer za tim nemaju potrebu. Jedino što ih zanima je da li mogu dobro da se provedu u Beogradu ili Novom Sadu tokom produženog vikenda.

"U Nemačkoj ćutimo kad čujemo svoj jezik, iako želimo tu 'melodiju' češće u ušima" 4
Biciklom do Hajdelberga

„U poslovnom svetu, za nas važi da smo dobri i požrtvovani radnici. Reakcije su generalno dobre, a zaslugu za to pridajem želji da se jezik zemlje u kojoj boravim(o) govori jasno i tačno. I suštinskoj požrtvovanosti da budem(o) deo društva u kojem živim(o)“, navodi naš sagovornik.

Na pitanje da li je sa Srbima koji žive u njegovoj okolini u boljim odnosima nego sa ostalim građanima odgovara odrično.

„Naprotiv. I posle skoro 13 godina života u Nemačkoj pitam se šta je razlog tome. Čini mi se da jedni od drugih bežimo. Kao da će neko nekom nešto ukrasti ili neku šansu upropastiti. Kad se Nemci upoznaju u inostranstvu, oni se pozdravljaju kao da se znaju čitavog života. Odlaze na piće i hranu i postaju prijatelji. Mi to ne radimo. Mi ćutimo kad čujemo naš jezik, iako nam je želja da tu melodiju naše uši čuju češće“, iskren je Nikola.

Sa njegove tačke gledišta nemoguće je uporediti život u Srbiji i Nemačkoj, jer u Srbiji nikad nije radio.

„Kao mlad sam živeo ušuškan u gnezdu svojih roditelja, čiju sam svu ljubav i podršku imao. Vaspitavan sam da poštujem svoj i tuđ rad, da poštujem sve i svakoga. Učili su me da lepa misao, reč i postupak otvaraju sva vrata i tope srca. Jedna stvar je bila jasna – da je moje takvo vaspitanje i odrastanje retkost. Tek u inostranstvu sam osetio da se to poštuje. U Srbiji sam bio vanzemaljac. Često su me pitali odakle sam, iako sam rođen i odrastao u Beogradu. Tek u Nemačkoj sam osetio da mi se od države, od Evropske unije i društva daje šansa u svakom smislu. Od školovanja do prvog posla. Nepravde na birokratskom, nacionalnom ili bilo kakvom osnovu nisam osetio“, priča naš sagovornik.

Prema Nikolinim rečima, vreme mu u Nemačkoj brže prolazi, a poslovni život je isplaniran u minut.

„Radi se. Grad vrvi tek posle šest popodne. Zbog veličine zemlje i razdaljine koja nas razdvaja, zauzetosti poslom i viđanje sa poznanicima i prijateljima je uvek planirano. To je ovdašnja stvarnost. Redovni izleti, wellness, vožnja biciklom, šetnja po brdima i plivanje u mnogobrojnim jezerima je deo mog sadašnjeg života. Uživanje sa prijateljima na suncu, uz čašu vina i krišku voća je ono čemu se radujem svake nedelje“, priča Nikola.

"U Nemačkoj ćutimo kad čujemo svoj jezik, iako želimo tu 'melodiju' češće u ušima" 5
Hajdelberg Foto: Privatna arhiva

Naš sagovornik radi kao savetnik u oblasti Globalne Mobilinosti pri ljudskim resursima. Savetuje velike nemačke i strane firme u oblasti korporativne migracije i međunarodnih poslovnih puteva. Ove godine slavi osam godina karijere i radi na tome da se u ovom poslu i ovoj branši održi na duže staze.

Na pitanje kako se živi u Nemačkoj, odgovara na slikovit način.

„Postoji jedan takt života koji je kao otkucaj srca. Ovde se žalimo ako prevoz zakasni dva minuta. U Srbiji se radujemo ako uopšte dođe. Poreski broj se dobija odmah po rođenju. Poreski broj ima svako. Četrdeset i osam odsto plate odlazi na doprinose državi, penzionom i socijalnom osiguranju. U Nemačkoj se to vidi i oseća. Od puteva, fasada zgrada, očuvanosti spomenika do činjenice da ukoliko izgubite posao – od doprinosa svoga truda i rada, i ušteđevine, možete da živite. Reciklaža je kao Biblija. Oni koji nemački uče kao strani jezik u školama, setiće se da je lekcija broj dva o reciklaži. Zaštita okoline je zakon i svako se oseća pojedinačno odgovornim za to. To u Srbiji nije slučaj“, objašnjava Nikola.

Ipak, život u inostranstvu je – život. Nije raj.

„Gde god da smo, život ima i prednosti i mana. Od toga nema bekstva. Kao dete sam to prevideo. Bio Nemac ili Srbin, svuda svako ima samo jedan cilj, da bude srećan, da se malo više smeje i da ima malo više slobodnog vremena. Interesantno je koliko smo svi isti. Razlike u kulturi postoje tek toliko da nam ne bude dosadno kad se upoznajemo; ali su nam misli i snovi vrlo slični“, uveren je naš sagovornik.

"U Nemačkoj ćutimo kad čujemo svoj jezik, iako želimo tu 'melodiju' češće u ušima" 6
Hajlbron Foto: Privatna arhiva

Dugačak je spisak stvari koje mu nedostaju iz Srbije.

„Odvikao sam se od toka razgovora u Srbiji. Dok završiš misao u razgovoru sa prijateljima u Beogradu, već si prekinut nekoliko puta, a neko čak i završi misao umesto tebe. Ponekad se ne setim da li sam ja nešto rekao ili neko drugi. Ne setim se ni šta sam mislio na samom početku. Od glasnosti i srčanosti razgovara bride uši. Psovke ‘od milošte’ mi nedostaju. Živosti razgovora se divim, lepoti jezika, kao i jačini emocija koje iz njih proizlaze. Nemački jezik ima takt. Razgovor teče u koracima. Nema prekidanja sagovornika. Misao mora pažljivo da se sasluša do kraja. Ovo pokušavam da prenesem barem malo svojim prijateljima i bližnjima u Srbiji, ali bezuspešno. Borba protiv vetrenjača. Sudar kultura, a ja u sredini“, zaključuje Nikola kroz smeh.

Na pitanje kako Nemačka upravlja pandemijom kaže da je do sada to dobro funkcionisalo, pre svega jer su jasna objašnjenja, pravila i razlozi restriktivnih mera.

Dodatni razlog je što velika većina stanovništva ova pravila prati. Međutim, najveći trenutni problem je zastoj, tj. spora vakcinacija. Tu je Nemačka i Evropska unija zakazala.

„U razgovoru sa prijateljima poslednjih nedelja provodim u neverici da je ovo slučaj. Godinu dana izolacije u privatnom i ličnom životu doprinosi opštem osećaju letargije, ali sveobuhvatnoj želji da se vratim u normalnost. Nikada više nisam želeo da idem na posao. Nikad više nisam želeo da se družim. Nikad više nisam želeo da putujem. Dosta mi je ekrana kompjutera, televizora i telefona. Čovek ne zna šta ima dok mu to neko ili nešto ne oduzme“, priča Nikola.

Možda sada, više nego ikad ranije, snagu i utehu pronalazimo u samoći, tihom razmišljanju i čitanju. Bez obzira na sistem verovanja, ovo je za mnoge vreme nade i molitve. Previše smo uzeli zdravo za gotovo. Ovu planetu, čist vazduh, prirodu, dobro u svetu. Mi ne vladamo svetom, priroda vlada. Vreme je da ponovo naučimo da je poštujemo, dodaje naš sagovornik.

„Sada više nego ikad pre shvatam koliko sam blagosloven što imam ovaj život i svoju porodicu i nekoliko prijatelja u njemu. Sada više nego ikad, osećaj da treba da osluškujemo otkucaje srca ove planete i pomognemo joj da dođe do daha je sveprožimajući. Sada je više nego ikad očigledno da je poštovanje prirode investicija za našu budućnost i budućnost naših porodica. Ovaj život i ovaj svet su nam iznajmljeni. Njih ne posedujemo. Mi smo svi to negde usput zaboravili“, zaključuje Nikola.

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

6 reagovanja na “„U Nemačkoj ćutimo kad čujemo svoj jezik, iako želimo tu ‘melodiju’ češće u ušima“”

    • Verovatno vidite sebe na mestu ovoga gospodina, koji „mlati“ pare u tom svom „eldoradu“ pa je, od silne srece, resio da taj svoj „teret“ podeli sa nama.

      • Nije Eldorado prijatelju, nego jednostavan, normalan zivot na koji smo mi u Srbiji zaboravili zadnjih 30 godina. Hiperinflacije, ratovi, tranzicije, privatizacije… Politicari su nam toliko upropastili zivot da nas na Eldorado podseca normalan, obican zivot gde je voznja biciklom za vikend ili casa vina sa prijateljima (bez prica o politici) normalna, obicna stvar.

      • Kako uopšte imate hrabrosti da nesto komentarišete što i ne razumete?Ali ugledah posle Mitropolit Jovan pa mi sve jasno:):)…od takvih je ovaj mladi covek i pobegao,mnogo vas je…

        • A, zašto ne bih imao hrabrosti? Da li je za komentarisanje na jednu ovakvu patetičnu priču, po Vama, potrebna izuzetna hrabrost? Čega se bojite, i ko Vas je tako zastrašio? Da li Vam, možda, svojim komentarom kvarim Vaš idilični san, koji sanja svaki srpski maloigradjanin? Ovaj „mladi čovek“ je pobegao od sebe, jer nije imao razloga da beži od bilo koga osim, ako nije kriminalac? Vi lupate, onako bez veze, kako se kaže, „Kao samar po dupetu“. Šta ja to nisam razumeo, pa mi oduzimate pravo na komentarisanje? Na osnovu mog životnog iskustva jer sam živeo u nekoliko zemalja, preko američkog, evropskog i azijskog kontinenta, te stoga smatram da sam kvalifikovan za ovu vrsti diskusije. Nije sve kao što se može naslutiti iz ovih patetičnih pričica, namenjenih, pre svega, srpskoj moralnoj sirotinji.

  1. Zasto patetično? U kom delu teksta ste pronašli patetično…ali ,da zaboravila sam u sekundi ,da ovde može svako da piše šta želi….
    Nikola je izvanredan čovek -mladić, sve je iskreno i lepo opisao. I naše trenutno stanje i njegovo..
    Samo napred,korak po korak,…kada bi ovakvih tekstova više bilo…

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.