– Fotografija me je zanimala od kada sam rođen. Najviše volim da slikam prirodu i ljude. Hoću da fotografija ima neku umetničku vrednost. Pre nego što sam penzionisan, radio sam u butiku tri i po godine i godinu dana u komisionu. A pre toga u pivari. Bio sam onda u bolnicama – u Palmotićevoj, Kotoru, Kovinu, Podgorici, Nikšiću… Kada sam izašao iz bolnice, sedeo sam sam u kući. Sada mi ova radionica pomaže da steknem prijatelje, i da se družimo, saznamo nove stvari – kaže Nikola.

D. S. je ekonomista. Nema nikakva iskustva u fotografiji. Nema čak ni fotoaparat. Na laptopu gledamo njegov domaći zadatak za ovu nedelju.

– Tema je bila uspomene, fotografisao sam školu, stari kraj gde sam živeo, mesta koje me vezuju za bivše devojke. Imam psihičke probleme već dugo. Posle poslednje hospitalizacije bio sam isključen iz života. Nestanete, u bolnici se ništa ne dešava – živite, a ne živite. Sad je život mnogo bogatiji, mi imamo svaki dan neko okupljanje, kad ne učimo fotografiju, igramo pingpong, pravimo pozorišne predstave. Jedna sjajna resocijalizacija. Veliki broj ljudi koji imaju probleme kao ja sede u četiri zida i onda im je još gore – objašnjava D. S.

Kada je u maju 2011. godine kao foto-reporterka lista Danas radila reportažu o Bolnici za duševno obolele „Laza Lazarević“ u Padinskoj Skeli, beogradska fotografkinja Stefana Savić shvatila je da su ljudi koji imaju psihičke probleme ostavljeni na margini društva. Tokom otvorenog dana za medije studenti Filozofskog fakulteta u Beogradu sa odseka za psihologiju organizovali su čišćenje i ukrašavanje bolničkog kompleksa.

– Osim Danasa nije bilo drugih predstavnika medija. I to donekle govori i o položaju duševno obolelih u našem društvu. Osobe s duševnim poremećajem nalaze se na marginama, a njihova slika u medijima je unekoliko iskrivljena. Shvatila sam da je ovom segmentu stanovništva preko potrebna pažnja i pomoć – kaže Stefana.

Pričala je sa doktorom Milanom Davidovićem, načelnikom Dnevne bolnice Padinska Skela i profesorom na Filozofskom fakultetu Aleksandrom Dimitrijevićem, čiji studenti često volontiraju u udruženjima osoba sa psihičkim problemima.

– Oni su svedoci teških muka kroz koje pacijenti i pacijentkinje prolaze. Korisnici usluga ove bolnice žive u krugu porodice i svakodnevno posećuju dnevnu bolnicu u kojoj dobijaju neophodnu terapiju. Oni su po njihovim rečima toliko ugroženi, da su najčešće uplašeni da govore o sopstvenim potrebama čak i kada je to potrebno. U društvu su neprihvaćeni, često ih prati stigma i autostigma. Ljudi ih se boje i nisu voljni da komuniciraju s njima – priča Stefana.

Ideja da organizuje Foto-radionicu za korisnike usluga duševne bolnice i nauči ih da koriste fotografije kao sredstva za izražavanje potiče od činjenice da je fotografija pogodna za neverbalnu komunikaciju, a vrlo ju je lako, u tehničkom smislu, savladati.

– Istovremeno, kroz rezultat njihovog rada moguće je sagledati i razumeti njihove potrebe, težnje, strahove o kojima je u svakodnevnom životu teško govoriti. Umetnost je u svojoj istoriji često bila povezivana sa, kako se to danas popularno kaže, marginalnim grupama. Najpoznatiji od svih pokreta je Art brut ili sirova umetnost, koncept francuskog slikara Žana Dibifea, nastao četrdesetih godina dvadesetog veka, a odnosio se na stvaralaštvo osoba sa mentalnim poremećajem. Dibife je prikupljao njihove radove koji su s jedne strane proizvodi njihovih mentalnih oboljenja, a s druge, nekorumpiranosti takozvanom visokom kulturom. Dibife je zapazio da umetnici pre i nego što započnu da stvaraju, grade ideale o slavi i ugađaju tržištu. Nasuprot tome, radovi osoba sa mentalnim poremećajem bili su nepatvoreni.

Mi radimo nešto drugo. S jedne strane, cilj nam je da ih osnažimo i podržimo u nameri da se kreativno izraze, a sa druge strane, želimo da ukažemo na njihov položaj u društvenoj zajednici. U osnovi toga stoji težnja za ukidanjem granica između „nas“ i „njih“. Nakon završetka radionice planiramo da napravimo izložbu, da im obezbedimo prostor, u ovom slučaju galerijski, u kojem će oni reći nešto o sebi. Društvo zna jako malo o njima i vrlo lako i često pribegava stereotipima, pa su tako ljudi sa ovom vrstom problema „opasnost koje se treba kloniti“. Ovom izložbom pružićemo sansu drugima da ih bolje upoznaju i samim tim da ih razumeju – priča Stefana.

Psihološkinja na projektu Maša Božović, volonterka u „Duši“, kaže da je sve ovo dobra resocijalizacija.

– Bolja integracija u društvo, da oni imaju kvalitetniji život i veće mogućnosti…

Radionica ima 13 polaznika, svi su članovi udruženja „Duša“ i „Videa“ i planirano je da traje tri meseca. Održavanje su pomogli predavači sa Nove akademije i iz Centra za fotografiju, organizacija „Karitas“, udruženje „Fenomena“, britanska organizacija Blythswood Care i Ministarstvo kulture i informisanja.

Engleski, italijanski, slikanje

Predrag Mirčetić, član udruženja „Videa“, koji su organizovali bivši pacijenti bolnice Dragiša Mišović, objašnjava da je potrebna nekakva vrsta rada, „koja pomaže da živimo“.

– Privlači me da volontiram, da držim časove engleskog i italijanskog. Inače sam asistent na katedri za opštu književnost – kaže Predrag.

Milan Ivanović je studirao likovnu akademiju u Zagrebu kada je izbio rat u Hrvatskoj. Pošto je iz Pakraca, zatvorili su ga, pa je kasnije putem Crvenog krsta razmenjen i preko Budimpešte je stigao u Srbiju. Svakog dana dolazi sa Senjaka u Padinsku Skelu, prolazi žicu, i slika u ateljeu. To mu je deo terapije. Pacijentima drži i slikarsku radionicu. Sada pohađa fotografsku.