Vinčansko društvo bilo je zasnovano na jednakosti 1

Šta se sve danas zna o Vinčancima i životu u doba neolita za Danas govori Nenad Tasić, profesor na Katedri za arheologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu i rukovodilac terenskih istraživanja na arheološkom lokalitetu Vinča – Belo brdo.

* Iako istraživanja u Vinči sa prekidima traju od 1908, šta je istraživačka nit koja povezuje rad na ovom nalazištu od prvog školovanog srpskog arheologa Miloja Vasića, preko profesora Dragoljuba Srejovića, Milutina Garašanina, vašeg oca Nikole Tasića, do istraživanja kojima vi rukovodite 21 godinu, u kojima digitalna tehnologija ima važno mesto?

– Sve dosadašnje istraživačke kampanje odlikovalo je osećanje izuzetnog značaja koje je ovo mesto imalo tokom tako duge istorije. I tokom Vasićevog bavljenja Vinčom, kao što je to bio slučaj i kod kasnijih istraživača, uloženi su svi napori kako bi se što više podataka otrglo od zaborava i iznelo na svetlost dana kako bi i kolege arheolozi i zainteresovana javnost mogli da se upoznaju sa davno prošlim vremenom. Tokom 111 godina duge istorije iskopavanja u Vinči, promenjeno je više metodologija i teorijskih pristupa, uvođene su nove tehnike istraživanja i beleženja otkrivenih podataka, ali je svim istraživačima bila zajednička strast ka otkrivanju tajni koje ona krije. Tokom najnovijih istraživanja koja su započela 1998. godine uvedeno je mnoštvo novih tehnika arheološkog rada na terenu. Primera radi uveden je sistem celina koje su nam omogućile da sa velikom tačnošću utvrdimo arheološke kontekste za pojedine nalaze.

* Otkrića gotovo svih praistorijskih naselja i kultura na Dunavu vezana su za slučajnost i dramatične promene vodostaja reke. Kako se objašnjava to što je na arheološki potencijal Vinče prvi ukazao geolog Jovan Žujović 1893, 13 godina pre otkrića nalazišta?

– Ova činjenica nam govori o istorijatu arheologije kod nas, ali i o istorijatu arheologije uopšte, koja je kao posebna naučna disciplina nastala tek nekoliko decenija ranije. Naime, stratigrafski metod, koji je arheologija uzela kao okosnicu svog metoda pozajmljen je od geologije. I jedna i druga nauka bave se zemljom, s tim što arheolozi tragaju za materijalnim ostacima ljudskih aktivnosti koji su zbog različitih uslova dospeli u nju. Geolozi su inače arheolozima srodni i po svom terenskom radu te je tako prilikom svog obilaska dunavske obale, verovatno proučavajući lesne formacije, upravo Žujović bio taj koji je prepoznao moćne antropogene slojeve u profilu Belog brda. Budući da je u Srbiji tog doba tek trebalo da stasa školovani arheolog, iskopavanje Vinče je moralo da sačeka pojavu Miloja M. Vasića, koji je 1899. stekao doktorsku diplomu arheologije sa univerziteta Minhenu, kod čuvenog profesora Furtvenglera.

* Šta bi bila „lična karta“ Vinče koja se smatra jednim od najvažnijih neolitskih nalazišta na prostoru Jugoistočne Evrope i šta sve obuhvata taj „neolitski paket“ na Dunavu koji je važan za ceo evropski kontinent, a čiji je deo i Vinča?

– Ovaj neolitski paket obuhvata sedentarni način života, pripitomljene životinje i žitarice, proizvodnju keramičkih posuda i predmeta od glačanog kamena. Ovi elementi su nastali u oblasti Plodnog polumeseca i tokom nekoliko generacija preneti su u Tesaliju, a potom i u Jugoistočnu Evropu. Odatle su se tekovine neolita, neki su to zvali i neolitska revolucija, proširile širom Evrope. Kompletan neolitski paket stiže gotov oko 6200. godine stare ere na centralni Balkan. Tu nastaje Starčevačka kultura koja traje do 5200. godine stare ere. U Vinči je nalazimo na dnu kulturnog sloja i otkrivamo nekoliko njenih faza koje datujemo u vreme između 5800. i 5650. godine stare ere. U najkraćim crtama, za Vinču se može reći da je predstavljala jedno dugotrajno i istaknuto mesto tokom većeg dela epohe srednjeg i poznog neolita kao i početka bakarnog doba. Neolitski period je na Vinči trajao sa kratkim prekidom od 57. do 45. veka stare ere, a karakteriše ga sedelački način života sa razvijenom zemljoradnjom, stočarstvom i izuzetno razvijenim zanatima od kojih do nas dospevaju predmeti od pečene zemlje i kamena.

* Zbog čega je Vinča značajna?

– Kao što sam rekao, ono po čemu je naselje u Vinči bilo izuzetno i prominentno jeste dugovečnost. Na tom mestu smenjivale su se praistorijske kulture od starčevačke, vinčanske, kostolačke i badenske, do vatinske i drugih. Ipak, deo kulturnog sloja koji potiče iz doba vinčanske kulture najznačajniji je za arheologiju budući da krije sve faze razvoja vinčanske kulture. Upravo ova činjenica bila je bitna za uspostavljanje hronoloških odnosa među neolitskim kulturama Balkana. Jedan od najznačajnijih razloga za ovo je položaj koji Vinča ima. Reč je o mestu u blizini velikog razvođa gde se sustiču najveće reke celog regiona. Budući da su neolitski ljudi koristili rečne puteve za komunikaciju nije čudno što su tragovi trgovačkih poduhvata iz čitave jugoistočne Evrope vidljivi u materijalima koje otkrivamo na Vinči. Reč je o retkim i za neolitsko doba izuzetno značajnim sirovinama kakve su obsidijan – vulkansko staklo, balkanski kremen, spondilus – morska školjka od koje su izrađivali nakit, grnčarija…

* Šta današnji čovek može da nauči od ljudi iz vremena vinčanske kulture za koje kažete da su bili „elita neolitskog društva“?

– Da bi jedna zajednica opstala gotovo hiljadu godina na istom mestu podrazumeva se da je njen odnos prema životnoj sredini bio takav da nije u prevelikoj meri narušio prirodne odnose živog sveta. Ovo nam i daje putokaz za ophođenje prema našoj prirodnoj okolini što bi se savremenim žargonom zvalo put ka održivom razvoju. Druga značajna odlika vinčanske kulture od koje možemo da naučimo je vrhunsko zanatstvo i posvećivanje pažnje najsitnijim detaljima. Treća stvar koja predstavlja putokaz iz prošlosti je društvo zasnovano na jednakosti. Naime, na Vinči nemamo dokaza da je postojalo raslojeno društvo sa bogatim i siromašnim pojedincima. Naprotiv, i arhitektura i predmeti svakodnevne upotrebe deluju ujednačeno na celom nalazištu, ali i u celoj vinčanskoj kulturi. To ne znači automatski da su svi vinčanci bili jednaki već da nije postojala vidna klasna podela.

* Čime se objašnjava mudrost praistorijskog čoveka u ostvarivanju harmonije između vidljive prirode, nevidljivog duhovnog sveta i kosmosa? Kad je reč o graditeljstvu, čini se da je kod nas jedino pokojni arhitekta Predrag Ristić ukazivao na pouke i iskustva praistorijskih kultura?

– Mislim da je previše romantično govoriti o mudrosti praistorijskog čoveka. Nikako se ne treba zavaravati da je u bilo čemu čovek poznog neolita bio superiorniji u odnosu na današnje ljude. S druge strane mi često umemo da posmatramo izdvojene vrhunske domete u umetnosti pojedinih epoha pripisujući ih uopšteno svim ljudima tog doba, što je naravno generalizacija koja nam neće mnogo pomoći da ih upoznamo u njihovom pravom svetlu. Ono, pak, što možemo da zaključimo na osnovu umetničkih dela praistorijskog čoveka kao i njegovih zanatskih rukotvorina jeste nešto što bismo mogli nazvati ukus epohe, koji se menjao i na osnovu koga su arheolozi i u mogućnosti da naprave svoje tipologije i svoja datovanja, ali i da iz daleka osete senzibilitet tog vremena. Vinčance sa naselja na Belom brdu, na osnovu materijalne kulture koju smo dosad otkrili, slobodno možemo doživljavati kao vredne delatnike, talentovane zanatlije, urbane žitelje i uspešne trgovce sa odličnim kontaktima u svom okruženju.

* Šta je izazvalo kraj vinčanske kulture, mada je lokalitet Vinča nastavio da živi i na njemu ima tragova i kasnijih kultura do Rimskog carstva i srpskog srednjeg veka?

– Ni do danas nije sasvim razjašnjena misterija o nestanku Vinčanske kulture sa istorijske pozornice. Jedni smatraju da je nestala pod naletima nomadskih stočara sa Istoka, a drugi smatraju da je u pitanju depopulizacija i, ili potraga za boljim uslovima. Nasleđe vinčanske kulture oseća se u brojnim kulturama koje su još dugo živele na prostorima centralne Evrope.

* Da li postoje podaci o posećenosti lokaliteta Vinča, pod čijom je ingerencijom, kakav je odnos meštana prema njemu i šta za nalazište znači to što se nalazi u mestu koje je poznato i po istoimenom nuklearnom institutu, ali i problematičnoj deponiji?

– Kao što to obično biva, odnos prema kulturnom blagu koje nam leži u dvorištu i ispred nosa nam je ceo život, nije odnos kakav imaju zaljubljenici koji u Vinču dođu kao na hodočašće. Lokalna zajednica tokom prethodnih 20 godina nije bila previše zainteresovana za samo nalazište kao ni za predmete koje otkrivamo. Sa mlađim ljudima situacija je nešto drugačija, ali ne bitno drugačija. I dalje mnogo veću posetu imaju nelegalni splavovi i restorani koji su načičkani na obaloutvrdi nego nalazište. Ipak, posetilaca je poslednjih godina sve više i ne dolaze samo vikendom. Od 2012. godine broj posetilaca konstantno raste tako da poslednjih godina tokom letnje sezone kroz nalazište i muzej prođe više od pet hiljada ljudi, što čini trećinu ukupnog broja posetilaca Muzeja grada kojem nalazište administrativno i pripada. Razloge za ovaj porast interesa za Vinču neskromno pripisujemo i našim dvadesetogodišnjim pokušajima da popularišemo praistorijsku arheologiju i rasejemo svest o zaštiti spomenika kulture u našoj zemlji.

O životu drevnih ljudi

* Između ostalog, autor ste knjige o Vinči u ediciji Kreativnog centra – „Ovako se živelo“. Koliko je mlade ljude važna edukacija o kulturama iz praistorije?

– Mladi su česti gosti u Vinči. Poslednjih godina dolaze organizovano peti razredi osnovnih škola kada u svom školskom programu imaju upoznavanje sa praistorijskim periodom. Budući da sam pre nekoliko godina bio angažovan za pisanje poglavlja o praistoriji za učenike petog razreda osnovne škole i sam sam se susreo sa teškoćom u prenošenju složenih koncepata prolaska vremena i dugog trajanja deci koja imaju po 11 ili 12 godina. Priča o hiljadu godina Vinče i vremenu od pre 7500. godina njima je potpuno maglovita i najčešće ne mogu da pojme tako velike vremenske periode. Predavanja i upoznavanje sa životom drevnih ljudi i njihovom materijalnom kulturom pomaže premošćavanju ovog jaza. Naša ideja je da im prenesemo svest o tome da svet ne počinje od nas samih već da je trenutak u kojem živimo rezultat svih događanja na datom prostoru. Osim toga, oni tom prilikom mogu da razumeju značaj tradicije, multikulturalnosti, multietničnosti, zaveštanja za budućnost i sličnih komplikovanih koncepata.

Kapitalni značaj

Nalazište Vinča – Belo brdo je na staranju Muzeja grada Beograda od 1980-ih godina; naučna istraživanja poverena su Filozofskom fakultetu u Beogradu; Strategiju istraživanja i razvoja Vinče određivali su članovi Odbora za Vinču predsedništva SANU do 2007. kada je ovaj posao prešao u Ministarstvo kulture, a od 2018. se aktivnostima vezanim za projekte na Vinči rukovodi u Koordinacionom telu za sprovođenje Prostornog plana u Vinči pri Kabinetu premijerke Republike Srbije. Trenutno je u toku projekat sanacije arheološkog nalazišta u Vinči kojim se takođe bavi Koordinaciono telo, Republički zavod za zaštitu spomenika kulture i Filozofski fakultet u Beogradu. Ove godine trebalo bi da započnu infrastrukturni radovi koji će umanjiti posledice klizišta koje je ugrozilo skoro 20 posto nalazišta i obezbediti deo nalazišta koji se nalazi van zone delovanja klizišta. Treba da budu postavljeni stubovi koji će sprečavati dalje klizanje i odronjavanje terena. To bie takođe trebala da bude i prilika da se na jedan novi način istraže slojevi Vinče i dobiju brojni novi podaci i uzorci za različite analize. Finansijska sredstva za ove namene su obezbeđena iz republičkog budžeta za 2020, a projekat sanacije i istraživanja Vinče proglašen je nedavno za Projekat od kapitalnog značaja za Republiku Srbiju – objašnjava Nenad Tasić.

Centar za digitalnu arheologiju

* Da li biste rekli nešto više o Centru za digitalnu arheologiju, koji ste osnovali pre 15 godina i koliko je njegov konkretni doprinos u istraživanju Vinče?

– CDA ili službeno Inovacioni centar za primenu informacionih tehnologija u arheologiji i antropologiji nastao je u vreme kada je izvršen prvi pokušaj da naučne jedinice u našoj zemlji iskorače ka tržištu i pokušaju da naučna i stručna znanja plasiraju i na taj način finansiraju svoja istraživanja. CDA je tako zamišljen kao uslužni centar koji pruža usluge povezivanja arheologije sa svetom digitalnih tehnologija. Tako je od svog osnivanja Centar radio na izradi 3D modela, baza podataka, softvera za arheološke radove i dokumentovanje i slično. Sam Centar nema stalno zaposlenih i u svemu zavisi od projekata za koje dobije. Veći projekti na kojima smo radili su 3D modeli Vinče, Gamzigrada i Beograda 15. veka. Ovo su bile interaktivne 3D stereo prezentacije koje su prikazane i na brojnim međunarodnim skupovima posvećenim digitalizaciji u oblasti kulturne baštine (2003, 2004. i 2005) i ocenjene su kao sam vrh tadašnje produkcije. Što se tiče uloge CDA u istraživanjima u Vinči, može se reći da je ovaj centar zadužen za digitalnu produkciju terenske dokumentacije i to primenom svih gorepomenutih tehnika. Može se reći da je Centar i nastao kao rezultat prvog uspešnog pokušaja digitalizacije arhivske terenske dokumentacije u nas. Godine 2002. izvršena je digitalizacija kompletne arheološke dokumentacije Miloja M. Vasića sa njegovih istraživanja od 1912. do 1934. godine. Tom prilikom digitalizovali smo fotografske negative na staklenim pločama, terenske dnevnike, skice, terenske planove i od toga napravili umrežene baze podataka koje se mogu uklopiti sa izvorno digitalnom dokumentacijom koju stvaramo na Vinči od 1998. godine. Potom smo tokom 2005. digitalizovali i na sličan način priredili i dokumentaciju koja je na Vinči nastala od 1978. do 1986, tako da je kompletna terenska dokumentacija Vinče u digitalnom obliku već punih 15 godina. Upravo nam je ovakav tretman dokumentacije i omogućio da sve nalaze i situacije sa Vinče uspešno koristimo u raznim projektima koji obuhvataju datovanje radiougljenikom, različite hemijske analize, istraživanje prirodne sredine i slično. Ovi rezultati su Vinču još jednom doveli u sam fokus svetske stručne javnosti, budući da su objavljeni u najistaknutijim svetskim časopisima kakvi su Antiquity, Germania, Radiocarbon, Nature i drugi.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.