Žene i muškarci u prostituciji nisu i ne mogu biti poput ostalih radnika, jer se u prostituciji eksploatiše telo, najintimniji njegovi delovi, a ne rad osobe kao odvojen entitet. Retorika najstarijeg zanata služi da opravda ovu praksu, kažu za Danas Sanja Pavlović i Hristina Cvetičanin Knežević, autorke studije „U ime muškog naroda“, u kojoj se bave analizom sudskih presuda za prekršajno delo prostitucija.

Stoga, kako ističu, prostitucija je „najstarija opresija“ na svetu, koja pogađa žene, ali i muškarce sa dna društvene lestvice, kako bi oni sa više moći, po pravilu muškarci, mogli da zadovolje svoje potrebe, ne samo za seksom, već i za dominacijom nad telom druge osobe.

– Važno je reći da ovo ne treba shvatiti kao puritanski argument koji je per se protiv seksa, sasvim suprotno – prostitucija je ta koja nema veze sa seksom i seksualnim željama žena – naglašava Sanja Pavlović.

U patrijarhatu, smatraju autorke, žena je svedena na svoje telo, koje je uvek u funkciji zadovoljavanja potreba muškaraca – bilo da je reč o neplaćenom kućnom radu ili o prostituciji. Kroz istoriju, od antike pa do danas, kroz tradicionalne crkvene dogme, ali i neoliberalnu retoriku seks rada, pornografije, možemo uočiti jasnu nit ove ideje.

– U kapitalizmu sve ima svoju cenu, bilo da je reč o radnicima u fabrikama ili o prostitutkama u Nemačkoj, gde one legalno rade do bukvalnog, brutalnog, fizičkog otkazivanja tela prilikom otvaranja novog flat rate bordela. Dakle, patrijarhat i kapitalizam savršeno oličavaju spoj potrebe za moći nad ženskim telom i sticanjem profita na osnovu njega – navodi Pavlović.

Prema međunarodnim istraživanjima, žene u prostituciji su i kao deca bile žrtve seksualnog zlostavljanja, a ta praksa se nastavlja i kada postanu „seksualne radnice“, ostajući van svih društvenih margina. Ovakvo, „dominantno, patrijarhalno i kapitalističko, gledanje na prostituciju“ gura ih još dublje, koristeći njihova tela da zadovolji svoje potrebe i stekne profit, a šta će sa tim ženama kasnije biti, to je manje važno.

Stoga autorke smatraju da prostituciju ne treba legalizovati, iako su to neke države učinile kako bi zaštitile i destigmatizovale žene koje se njome bave.

– Upravo iskustva tih država ukazuju na to da se nijedna od ove dve stvari nije desila. U ovom sistemu najveću zaradu ostvaruju makroi, trgovina ženama je znatno rasprostranjenija, a žene su i dalje izložene nasilju, kako od strane makroa i kupaca, tako i od strane društva koje ih odbacuje. Istovremeno, potražnja za seksualnim uslugama je u porastu, a zahtevi kupaca su sve brutalniji i perverzniji. Ovo se dalje preliva na celokupnu sliku žena u društvu koje su posmatrane kao roba i koje služe tome da zadovolje muške prohteve – objašnjava Pavlović.

O dehumanizaciji žena u prostituciji dosta nam govori i jezička upotreba. Kako primećuju istraživačice, žene u prostituciji se kolokvijalno nazivaju „kurvama“ i „bludnicama“, dok se termini za one koji kupuju seks svode na „klijente“ ili „korisnike“, koji nemaju negativnu konotaciju.

Osim legalizacije, u studiji se obrazlažu i drugi mogući modeli pravnog tretmana prostitucije, a autorke se zalažu za takozvani abolicionistički model, kakav je u Švedskoj ili na Islandu, a koji je „najbliži iskorenjivanju“. Koliko će se takav model uspešno primenjivati, svakako zavisi od političke volje institucija. U Švedskoj, gde je na snazi od 1999. godine, došlo je do značajnog smanjenja prostitucije, pogotovo ulične, kao i smanjenja trgovine ženama. Na Islandu, međutim, ne postoji volja policije i sudova da zakon primenjuju i zaista kažnjavaju kupce.

– Ne treba biti u zabludi da bilo kakav zakon može iskoreniti prostituciju, jer to jedino može celokupna država i društvo koje će odgovornost prepoznati u potražnji, odnosno kupcima, dok će žene u prostituciji podržavati da iz nje izađu i povrate autonomiju nad svojim telima – kaže Pavlović.

U Srbiji je pak na snazi prohibionistički model, koji kažnjava i osobe u prostituciji i korisnike, i to tek od 2016. godine, po donošenju novog zakona, pre kojeg su se kažnjavale samo osobe u prostituciji.

– Iako je ovaj zakon bolji od prethodnog, zakonodavac nije usvojio predloge ženskih organizacija da se odavanje prostituciji dekriminalizuje i uočljivi su brojni nedostaci, kako na nivou diskursa koji pretpostavlja da su obe strane sa podjednako moći, što naše istraživanje jasno poriče, tako i u samoj primeni. Može se reći da je sam tekst zakona diskriminatoran jer jednako tretira nejednake strane – kupac je uvek u poziciji moći, dok je osoba u prostituciji uvek tu kao pasivni objekat zadovoljavanja njegovih zahteva – kaže Cvetičanin Knežević.

U svojoj analizi sudskih presuda donetih tokom 2016. u Srbiji, Cvetičanin Knežević i Pavlović nalaze da sudovi kažnjavaju odavanje prostituciji preko pet puta više nego korisnike prostitucije. Ipak, kako naglašavaju, na ovu statistiku najznačajnije utiče praksa Prekršajnog suda u Beogradu, gde je čak 98 odsto od ukupnog broja presuda doneto samo za odavanje.

– Na nivou diskursa, sve osobe u prostituciji (sem jedne) nisu imale prihode niti zaposlenje, dok su kupci, isključivo muškarci, imali prihode i do 50.000 dinara. Imajući u vidu da je Srbija zemlja u permanentnoj ekonomskoj krizi, te da su žene uvek te koje prve „ispadaju iz igre“ kada nastupi kriza, jasno je da postoji jasan disbalans u moći. Gotovo svi slučajevi prostitucije koji su procesuirani u 2016. godini bili su slučajevi ulične prostitucije – navodi Cvetičanin Knežević, ističući da su ove osobe bile prinuđene da se prostituišu, neke i za doplatu za pljeskavicu, kako bi preživele.

Kada je reč o primeni zakona, kako dalje objašnjava, veoma često se hapse osobe u prostituciji a da samo delo nije ni izvršeno, i to samo na osnovu toga što su ranije bile osuđivane za isto delo. Činjenica da su kupci neretko i svedoci, ukazuje na nesenzibilisanost zakona za specifičan društveni položaj ovih osoba.

– Osobama u prostituciji se izriču zatvorske kazne, pored onih novčanih, a prethodna osuđivanost se uzima kao otežavajuća okolnost prilikom izricanja kazni, iako je, s obzirom na to da je zakon odskora promenjen, nemoguće da kupci imaju istoriju prethodne kažnjavanosti za delo koje je tek 2016. godine postalo zakonski vidljivo i sankcionisano, čak i kada oni sami izjave da su i ranije koristili „usluge“ prostitucije – kaže Cvetičanin Knežević.

Želite li posekotine, masnice, slomljene kosti..?

Reagujući na javne zahteve za legalizaciju prostitucije, aktivistkinje američkog Centra za istraživanje i edukaciju o prostituciji sastavile su oglas za „posao“ koji bi u tom slučaju bio sasvim validan. On bi izgledao otprilike ovako: „Želite li fleksibilno radno vreme? Da radite s ljudima? Da nudite profesionalne usluge? Za ovaj posao se ne zahteva ni iskustvo, ni završena srednja škola, niti postoji donja starosna granica. Ovaj posao podrazumeva da ćete biti penetrirane oralno, analno i vaginalno penisom, prstima, pesnicom, objektima kao što su flaše, četke, pištolji (ili nečim sličnim), da ćete biti vezivane konopcima, lancima, paljene cigaretama, vešane s drveća, snimane ili fotografisane tokom toga. Plata se dobija kada i ako je korisnik zadovoljan, dok plata nas, vaših menadžera, iznosi 40-60% vaše zarade, s tim da zadržavamo pravo da prisvojimo čitavu vašu zaradu ukoliko odlučimo da je to potrebno. Menadžment ne snosi odgovornost ukoliko ne budete plaćene za vaše usluge, niti finansijske troškove vaše trudnoće, bolesti ili povreda na radu koje uključuju posekotine, masnice, unutrašnja krvarenja, slomljene kosti, gušenja, deformacije i smrt. Optužba za silovanje smatraće se kršenjem ugovora s vaše strane.“ (navedeno prema Timotijević 2008)