Foto: FoNet/Ognjen Stevanović

Gostujući u serijalu Kvaka 23, on je ukazao da je država, utvrđivanjem visine vrednosti poklona lekarima, „priznala da je nemoćna da se bori protiv korupcije, pa je legalizovala i upisala u Zakon“.

Brkić je novinarki Danici Vučenić rekao i da ovo rešenje vidi kao „poniženje za profesiju lekara, koja to ne zaslužuje“.

Prema njegovom tumačenju, „vlast se „žilavo branila, služila čak i lažima i prećutkivanjem“, u slučaju izveštaja antikorupcijskog tela Saveta Evrope (GREKO), „trudeći se da zataška korupciju, kao jedan od ključnih problema“.

„Onda je ničim izazvano predložila Zakon koji ne ostavlja dilemu“, konstatovao je Brkić i predočio da u Srbiji od slika koprupcije „može da se napravi čitav jedan muzej i da je teško izabrati favorite“. Kako je ilustrovao, „kafana na Pančićevom vrhu, pošto je na najvišoj nadmorskoj visini, može biti prvi primer, ali ne i najteži po količini novca koji je potrošen na korupcionaškim poslovima, jer je, u tom smislu, na prvom Beograd na vodi“.

Ukazujući da ni posle tri godine od rušenja privatne imovine u Hercegovačkoj ulici, nema sudskog epiloga, Brkić je ocenio da je ključni problem u Srbiji „ogromno mešanje države u privredu i ekonomske poslove, koje je metastaziralo“. Prema njegovom stavu, „svaka država koja, mimo njenih osnovnih poslova, ima nameru da upravlja celim društvom, a naročito privredom, jeste korupcionaška država“. Pozivajući se na primere mešanja države u „izgradnju stanova, puteva, proizvodnju mleka ili cenu malina“ Brkić je naglasio da korupcija postoji „gde god državni funkcioneri obavljaju posao tržišta“.

„Cilj mešanja u te poslove je uzimanje procenta za sebe“, smatra Brkić, koji je, kao posebno problematične, pomenuo tajne ugovore, jer nema javnog uvida u to „koliko je novca država dala investitoru, kojeg je sama izabrala“.

Ukazao je na slučajeve prodaje NIS, o čemu „ni posle 10 godina ne znamo ništa“, potom „Fijata, Air Srbije, koncesije za Aerodrom Beograd, RTB Bora, sve do Beograda na vodi“. Prema oceni Brkića, „uvek imate istu mantru nekog visokog državnog funkcionera koji nam kaže da tu nema ništa sumnjivo, da je to najbolji ugovor koji smo sklopili i da nema razloga da ga ne objavimo, a onda prođu tri godine, 10 godina, i mi nemamo pojma o čemu se radi“. Upitan o dokazima za te tvrdnje, on je uzvratio da u „ekonomiji ništa ne može da bude skriveno i nepredvidivo“ i konstatovao da „naznake stiču status potvrde“, jer se, na osnovu načina reagovanja učesnika u poslovima, „proizvodi ozbiljan utisak da je reć o korupciji“. Opisao je slučaj nedavne prodaje RTB Bor, gde su na tenderu, prema njegovim rečima, „dve kompanije bile prateći fikusi“, a zapravo je RTB Bor „predsednik prodao Kinezima“.

„Predsednik je prodao Bor, dogovorivši se sa kineskim predsednikom, koji je našao kinesku kompaniju, koja je RTB kupila ne zna se pod kojim uslovima“, tvrdi Brkić. On, pri tome, postavlja retoričko pitanje „da li je RTB Bor mogao da bude korporativizovan, sređenih finansija, koje su transparentne, i ponuđen na berzi u Londonu“. Prema Brkićevom uverenju, taj scenario se nije dogodio, jer je posao „pogađan u četiri oka i zato možemo da sumnjamo da je neko iz toga izvukao ličnu ili partijsku korist“.

Praveći paralelu između korupcije u Srbiji devedesetih, kada je na vlasti bio Slobodan Milosević i danas, u vreme vladavine Aleksandra Vučića, on je konstatovao da „razlike nema“. Kako je precizirao, „obe su države partijske, s tim što je devedesetih bračni par imao dve partije, SPS i JUL, a sada jedna partija, SNS, kontroliše celu državu i ekonomiju zemlje“.

„Devedesetih se novac iznosio iz zemlje, iznosi se i sada“, tvrdi Brkić, „tada je vladajuća partija pričala o nekim investicijama i sada vladajuća partija priča o investicijama“. „Devedesetih se iznosio novac, koji je otet od građana, pa su ga partije u kesama vraćale u Srbiju i kobajagi investirale“, podsetio je Brkić. Kako je predočio, umesto kesa, sada postoje, „‘ajde da ih nazovemo investicioni fondovi, sa raznih simpatičnih ostrvskih ili pustinjskih destinacija, koji investiraju silan novac u Srbiju“. Prema oceni Brkića, „javnost ne može da sazna da li je stvarno reč o fondu ili ne, niti kako novac iznet i opran“.

Napominje i da je Srbija bila na listi međuvladine organizacij FATF (Financial Action Task Force), svrstana među 11 zemalja u svetu sa visokim rizikom pranja novca, sa koje je skinuta početkom prošle godine. Tamo „nismo dospeli jer nas neko mrzi, već zato što neko ozbiljno i temeljno nadgleda finansije Srbije“, naglasio je Brkić i poručio da se „ljudi koji vladaju varaju ako misle da se ništa ne vidi“.

On se pozvao i na izveštaje GREKO, ali i Evropske komisije, u kojima je korupcija definisana kao „ozbiljan problem“, istovremeno ukazujući da „antikorpsijska tela koja su formirana u zemlji nemaju nikakav uticaj“.

„Savet za borbu protiv korupcije je godinama, igrom vlasti, guran pod tepih, a potom je osnovana Agencija za borbu protiv korupcije, za koju su naivni mislili da će biti snažno kontrolno telo iz četvrte grane vlasti, a vlast je tamo sada postavila svoje ljude koji su joj lojalni“, smatra Brkić. „Stalno se donose neke strategije koje gađaju posledice i koje su sve pogrešne“, napomenuo je Brkić i upozorio da je u Srbiji reč o „endemskoj korupciji koja proističe iz sistema“. Kako je obrazložio, „ona nije samo ovo što vidimo, ili ono što nam se ne sviđa kod vlasti, već je reč o modelu države koja zakonito proizvodi korupciju“. U tom kontekstu pomenuo je dva primera „potkupljivanja biračkog tela od strane vlasti“, pri čemu se prvi odnosi na svojevremenu prodaju Mobtela za koji je Srbija, „posle nelegalne nacionalizacije, dobila milijardu i 570 miliona evra i napravila Nacionalni investicioni plan“. „Raspisani su neki izbori i svaka opština ili mesna zajednica, koja je imala ideju da joj, recimo, treba klavir, iz tog Nacionalnog investicionog plana dobila je klavir i takvih klavira je bilo 100.000, dakle vlast je na potkupljivanje birača potrošila milijardu i 570 miliona evra“, ocenio je Brkić. Po njemu, drugi primer je „novac koji je nedavno dobijen od prodaje RTB Bor i koncesije za aerodrome, reč je o milijardu evra“.

„I prvo što je urađeno je obećanje da će 100 miliona, dakle 10 odsto te sume biti dato za pokrivanje troškova privatnih kredita u švajcarcima“, kaže Brkić. On se, pri tome, pozivao na „eksperte koji smatraju da je to bespotrebno trošenje državnog novca u funkciji predsednika države koji državnim parama vodi privatnu i partijsku marketinšku kampanju“. „Pošto je džemper počeo da se para“, Brkić veruje da će i preostalih 900 miliona biti potrošeno na „podizanje penzija, plata državnoj administraciji, vojsci“.

To je uporedio sa „državom koju je u Argentini svojevremeno strukturisao Huan Peron, što je bila kombinacija populizma i socijalizma, u kojoj, s vremena na vreme, potkupljujete klijentelističke grupe, odnosno ljude koji izlaze na izbore i glasaju“. U Srbiji se u velikoj meri „zamenjuju teze“, ocenio je Brkić i to ilustrovao primerom najavljenog Zakona o poreklu imovine, koji se „donosi zbog javnih funkcionera, a ne, kako je ovde objašnjeno, zbog tajkuna i estrade“. „Za njih postoji poreska uprava, dok političari moraju da prikažu imovinu na početku mandata i na kraju mandata, kako bi se izmerilo da li su učestvovali u korupciji i nezakonito stekli imovinu“, razjasnio je Brkić.

On je podsetio i da je „predsednik u borbu protiv koupcije krenuo hapšenjem najvećeg biznismena u Srbiji Miroslava Miškovića“, optuženog za korupciju, „pa se ispostavilo da taj deo optužnice nije mogao biti dokazan“. Ključno je pitanje „koga je Mišković korumpirao iz vlasti, jer je za korupciju potrebno dvoje, a na to pitanje nikada nismo dobili odgovor“, zaključio je Brkić, koji je bio član prvog saziva Saveta za borbu protiv korupcije, formiranog u vreme vlade Zorana Đinđića.

Povezani tekstovi