Čiji je spoljni dug Kosova

UNMIK je svoje planove ostvarivao privatizacijom novoosnovanih preduzeća (iz imovine starih) koja bi se prodavala bez dugova.

Vlada Srbije je bezuspešno upozoravala da takav odnos prema imovini nije moguć bez saglasnosti poverilaca, utoliko pre što dugovi privrede KiM ne pripadaju samo poveriocima u Srbiji nego i Svetskoj banci, Pariskom i Londonskom klubu… Na početku pregovora (2007. godine) srpskih i kosovskih zvaničnika u Beču, dug Kosova iznosio je oko 1,2 milijarde dolara, odnosno oko šest odsto ukupnog duga Srbije koji je tada bio „težak“ oko 18,5 milijardi dolara. Zanimljivo je da su obe strane insistirale da dobiju pravo na vraćanje duga – kosovski Albanci smatraju da KiM treba da plaća dug, jer bi to bila svojevrsna potvrda državnosti i argument više za proglašenje nezavisnosti, dok se srpska strana usprotivila toj ideji, uz obrazloženje da se Srbija, svojevremeno, zaduživala za potrebe KiM. Stručnjaci smatraju da je taktika pregovaračkog tima Srbije bila pogrešna, jer je Rezolucija 1244 donekle i utrla put nezavisnosti KiM. Ono što je, međutim, nesporno i na šta se Srbija može osloniti jeste – imovina, s obzirom na to da su većinu društvenih preduzeća na KiM osnovale firme iz Srbije. Prema nepotpunim podacima preduzeća iz centralne Srbije raspolažu sa 1.218 objekata, a ona iz Vojvodine sa 14, pri čemu samo PTT ima 130, ŽTP – 55, EPS – 18, Srbijašume – 45 objekata. Primera radi, Lola korporacija je izgradila kapacitete u Zubinom Potoku, Lešku, Štrpcu i Vitini, temerinski Termovent podigao je pogone u Orahovcu i Lipljanu, Zelengora u Suvoj Reci, Minel u Prištini, Kosovskoj Mitrovici, Klini, „Goša“ u Gnjilanu…

Razvoj KiM finansiran je iz Saveznog fonda za razvoj nerazvijenih, ali i iz pokrajinskog fonda za razvoj, pri čemu je Fond za razvoj Republike Srbije pravni sledbenik tih fondova. Od 1992. godine privredu na KiM kreditirao je Fond za razvoj Republike Srbije i tako je bilo sve do 1997, kada je tu funkciju preuzela Direkcija za razvoj KiM sa sedištem u Prištini. Pored toga Fond poseduje i akcije, kao trajni ulog, u 163 tamošnja preduzeća (u većini slučajeva to je više od 51 odsto udela) o čemu je obaveštena i Kosovska poverilačka agencija. Prema Programu ekonomsko-finansijske konsolidacije Kosova i Metohije, koji su 1997. godine uradili Zavod za razvoj Srbije i Ekonomski institut, u razdoblju od 1957. do 1979. godine, društveni proizvod je rastao po prosečnoj godišnjoj stopi od 6,8 odsto i na kraju tog perioda povećan je četiri puta.

Naime, za razvoj nedovoljno razvijenih područja u tadašnjoj SFRJ se nakon 1966. godine izdvajalo 1,5 do dva odsto bruto domaćeg proizvoda. Samo u razdoblju od 1961. do 1990. godine na razvoj KiM potrošeno je čak 17,6 milijardi dolara (oko 600 miliona dolara godišnje), pri čemu su najintenzivnija ulaganja u industriju realizovana u razdoblju od 1976. do 1980. godine kada su dominirala ulaganja u energetiku i obojenu metalurgiju (gotovo 60 odsto ukupnih investicija u industriju). Od 1981. do 1985. godine investicije opadaju po prosečnoj godišnjoj stopi od 7,5 odsto, a u sledećem petogodišnjem razvojnom periodu pad je bio još veći – 15,5 odsto. Poslednja decenija prošlog veka donela je još lošije rezultate – realni nivo investicija u 1994. godini iznosio je samo trećinu ostvarenog u 1990. godini, a tek 8,5 odsto investicija iz 1980. godine. U Kancelariji za KiM upozoravaju da je Srbija osujećena u nameri da ostvari pravo na obeštećenje po osnovu privatizovane društvene imovine, iako se iz njenog budžeta isplaćuje spoljni dug Kosova. Spoljni dug Srbije koji se odnosio na Kosovo i Metohiju 2000. godine iznosio je 1,5 milijardi dolara, a od toga je država Srbija do sada otplatila 500 miliona dolara. Zato pravnici predlažu bivšim vlasnicima i akcionarima privatizovanih preduzeća na Kosovu da tuže vlast u Prištini – pred sudovima na KiM, dok bi velike kompanije, poput Telekoma i EPS-a, sporove trebalo da pokrenu pred međunarodnom arbitražom. NJihov je predlog i da se alarmira Savet Evrope i Evropska organizacija za bezbednost i saradnju, kao i UNMIK koji je imao izvršnu vlast do 2008. u oblasti privatizacije, čime bi se, kako ocenjuju, popravila pozicija Srbije u briselskim pregovorima.

Inače, o Kosovu i Metohiji se govori kao o području koje raspolaže velikim prirodnim resursima. Procenjuje se da se na KiM nalazi oko 15,7 milijardi tona uglja – u kosovskom basenu ima oko 13,2 milijarde tona lignita, a u metohijskom 2,5 milijardi tona, čija je vrednost procenjena na oko 400 milijardi evra. Treba pomenuti i rezerve ruda cinka i olova (oko 46 miliona tona), kao i osam miliona tona rude magnezita i 1,6 miliona tona boksita. Tu su i ležišta geotermalne energije, kao i 585.000 hektara poljoprivrednog zemljišta (imaju 0,28 hektara po stanovniku dok je to u Srbiji 0,56 hektara). S obzirom na upletenost UNMIK-a u prodaju imovine Srbije na KiM, teško se može očekivati da će ta imovina ikad ponovo dospeti u vlasništvo srpskih kompanija. Zato se sve češće mogu čuti zalaganja ekonomista da KiM postane zona slobodne trgovine čime bi se otvorila vrata velikim investicijama, a to je i put koji vodi ka smanjenju političkih napetosti na tom području, gde nezaposlenost dostiže 50 odsto.

Prema podacima Svetske banke čak jedna trećina stanovništva na KiM, sa prihodom ispod 1,42 evra po osobi dnevno, živi ispod granice siromaštva. Na Kosmetu zbog neizvesne budućnosti još uvek nema ni stranih investicija. Za sedam godina, koliko je međunarodna uprava na KiM, registrovano je samo 30 miliona evra stranih investicija.

– Najvažnije pitanje daljeg razvoja kosovske privrede jeste njena integracija sa privredama Balkana, a to pretpostavlja normalizaciju i liberalizaciju trgovačkih i svih drugih poslovnih odnosa. Na KiM je danas 300.000 nezaposlenih i 150.000 zaposlenih. Dakle, privreda se zasniva na potrošnji, a ne na proizvodnji – tvrdi direktor Ekonomskog instituta Kosova Musa Limani.

Autor je član Akademijskog odbora za selo Srpske akademije nauka i umetnosti