Ljubodrag Savić: Izgubili smo osam godina 1Foto: Medija centar Beograd

Uzeta je stopa nezaposlenosti i inflacija, a oba pokazatelja su u ovom trenutku na relativno niskom nivou, posebno u odnosu na period od pre desetak godina. Tada je stopa nezaposlenosti iznosila 23 odsto, sada je upola manje, inflacija se kretala i do 14 odsto, a sada je svega dva do tri procenta. Zapravo, realnu sliku ne daje ni privredni rast, posebno ako se gleda kratkoročno, jer on pokazuje samo da li neka zemlja ide u dobrom pravcu, a koliko će rast da utiče na standard stanovništva, mnogo više zavisi od raspodele – kaže u razgovoru za Danas LJubodrag Savić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu.

* U kom pravcu mi idemo?

– Od krize 2008. stopa privrednog rasta u Srbiji nije pokazala ništa osim činjenice da je to ciklično kretanje koje ne vodi nikud. Mi smo tek 2016. bili na nivou iz 2008. mereno apsolutnim iznosom BDP-a, što znači da je osam godina izgubljeno. Iako poslednjih godina imamo nešto značajnije stope rasta, one nam zbog destrukcija sa kojima se nosimo od 90-ih, ne obezbeđuju veće pomeranje iz kruga nerazvijenih zemalja.

* Koliko korupcija, za koju se tvrdi da nagriza tkivo srpske ekonomije, utiče na skroman privredni rast?

– Ne mogu da kažem da je presudan činilac, postoje mnogo jači razlozi. Ali, korupcija je važna jer kreira sistem vrednosti koji u krajnjoj liniji ima veze sa privrednim rastom. Zemlje u kojima je svedena na minimum, i sa nižim stopama rasta postižu viši životni standard, i obrnuto. Važno je da se stečeno društveno bogatstvo raspodeljuje prema sposobnostima i doprinosu, a ne da 10 do 20 odsto ljudi do toga dođu nezasluženo. U tom slučaju, šalje se poruka kako se ne isplati previše biti pošten, vredan i obrazovan, jer je moguće da se kroz sistem korupcije obezbeđuje značajniji prihod i mnogo raskošniji život.

* Koliko tome doprinosi partokratska država?

– Ona je među ključnim elementima. Kada bismo imali na vlasti ljude koji se bave time da institucije funkcionišu, da profesionalno rade inspekcije, policija, sudovi, tužilaštva, onda bi stvari došle na svoje mesto. To pokazuju mnoge zemlje u svetu, možda je najbolji primer Singapur, koji je uspeo da strogim zakonima i visokim kaznama za svaku vrstu kriminala pa i za korupciju, izgradi visoko razvijeno društvo. Međutim, u partokratskoj državi ljudi dolaze na neke važne pozicije, a da osim pripadnosti partiji, ničim drugim to nisu zaslužili. Onda oni bez pogovora izvršavaju sve partijske zadatke, pristaju da okrenu glavu onda kada to ne treba. Tako se ljudi više ne bore za obrazovanje, moral već gledaju kako da dođu do partijskog posla koji će ih u najkraćem roku dovesti do pozicije važnog člana društva i do blagostanja koje nije rezultat njihovog obrazovanja i rada.

* Zašto se korupcija i partokratija dovode u vezu sa činjenicom da je izostala reforma i u javnoj upravi i u javnim preduzećima?

– To ide jedno sa drugim. Mi, obični ljudi, trudimo se da steknemo neko obrazovanje kako bismo mogli kvalitetnije da živimo. Međutim, kada se istražuje gde je moć političara, za šta se to oni bore i zbog čega im je bolje nego ostalima, onda vidimo da to nije samo plata. Ona samo maskira stanje, jer se golim okom vidi da od nje ne mogu da plate nijedno od odela koje nose. Jasno je da im na raspolaganju stoje neki drugi izvori. Da bi ih sačuvala, svaka vlast izbegava da transformiše javna preduzeća, da postavi stručnjake koji znaju šta da rade, da funkcioniše pravna država i zakoni, jer bi onda političke elite morale da žive od onoga što zvanično primaju, a to je nedovoljno i neprimamljivo.

* Uz to ide i sistem privilegija koje im stoje na raspolaganju.

– Privilegije su neverovatne. Da li bi sadašnji direktor, na primer Elektroprivrede Srbije ili nekog drugog velikog javnog preduzeća, došao na to mesto da su vladali kriterijumi sposobnosti i znanja? LJudi koji su najkvalifikovaniji se ne uključuju, a na čelo velikih državnih firmi postavljaju se oni koji su poziciju dobili kao nagradu za odanost partiji. Oni su i izvor finansiranja stranke, jer mnogi od tako postavljenih „kadrova“ dobijaju jako visoke plate, ali veliki deo uplaćuju u partijsku kasu. Zato će javna preduzeća biti poslednja koja će se transformisati.

* Privredni rast usporava i visoko je učešće sive ekonomije. Zbog čega država i pored svih obećanja ne uspeva da je suzbije?

– Pitanje je da li država hoće da stane na put sivoj ekonomiji. Ako bi to učinila, zaustavila bi veliki deo „lova u mutnom“. Najveći problem je što siva zona sama sebe hrani i uvećava. S jedne strane, imamo inspektora pred kojim je dilema da li će kada ode po prijavi u neku firmu, da radi u javnom interesu ili će da zažmuri zbog koverta koji očekuje. Nažalost, često izabere drugu opciju. Onda imamo privrednika koji pokušava da radi pošteno, da plaća sve dažbine, ali gubi na tržištu u konkurenciji sa onim koji je umesto plaćanja obaveza državi, izdvojio samo za onaj koverat. Postoji mnogo zainteresovanih strana kada se radi o sivoj ekonomiji. Tu su ljudi iz državne uprave, pa vlasnici kapitala a najzad i mi građani, kada kupimo bez fiskalnog računa misleći da to nije neki problem, a zapravo smo doprineli širenju sive ekonomije.

* Očekivalo se da će strani kapital, a relativno ga je dosta došlo, da promeni poslovni ambijent. Zašto se to nije desilo?

– Postoji nekoliko vrsta investitora koji dolaze iz sveta. Jedni dolaze zbog niske cene radne snage. Takvi investitori iza sebe obično imaju državu, za njih je ambijent unapred pripremljen jer zapošljavaju veći broj radnika, i za to dobijaju ogromne subvencije. Oni ne čekaju na šalteru za dozvole, nemaju problem zvani „fali jedan papir“, i nemaju mnogo razloga da se uključuju u zbivanja u ovoj zemlji. Za njih radi država, jer zakonske propise prilagođava prema njegovim potrebama. Zašto bi Fijat uopšte brinuo na kom je mestu Srbija na Dow Jones listi? Postoji i kategorija drugih, koji se jako dobro uklapaju u privredni ambijent Srbije i nemaju potrebu da išta promene. Ne dolaze dugoročno, već za neko vreme, koriste to što im vlasti izlaze u susret i funkcionišu kao neko ostrvo u srpskom privrednom sistemu. U najlošijoj situaciji su privrednici koji zavise od šaltera i od srpskog privrednog ambijenta, oni nemaju garancije ni da će dobiti papire koji su im neophodni za rad, ni da će naplatiti robu kada je prodaju.

* Da li to znači da su domaći privrednici u podređenom položaju?

– Ne, to je jedna od zabluda. Sada više ne postoji razlika u državnim subvencijama koje se daju stranim i domaćim investitorima. Postoji drugi problem kod većine naših biznismena. Od njih se ne očekuje da otvore fabriku, a to je industrija za koju je malo ko od njih zainteresovan. Oni su zaradili novac u nekim drugačijim vremenima, nekim drugim uslovima, upravo u partokratskoj državi gde su uz sebe imali i banke i vlast, i tržište i kurs. Ako krenu u proizvodnju, ulaze u nepoznat proces u kome je led previše tanak. Morali bi da izdvoje mnogo novca, angažuju sposobne ljude, da nabave nove tehnologije i izrade proizvod koji će se prodavati ne samo na domaćem tržištu. Za ozbiljan profit, ako ga uopšte bude, potrebno je najmanje pet do desetak godina, a rizikuju da se ispostavi kako je neko u svetu isti proizvod napravio bolje i jeftinije. To je razlog zašto većina neće da uđe u proizvodnju nego se bave kraćim obrtom, jednostavnijim poslovima koje mogu u potpunosti da kontrolišu i gde se može zaraditi veliki novac. Zato se neće prihvatiti, na primer, proizvodnje malina ili jabuka, ali će se uključiti, ako je isplativo te sezone, da ih otkupe i preprodaju jer tu nema neizvesnosti a oni opet iza sebe imaju i državu i banke.

* Da li to znači da u Srbiji nema domaćih privrednika?

– Proizvodnja je neizvesna priča za većinu naših tajkuna koji su zaradili novac pod nekim drugim okolnostima. Naši domaći biznismeni očekuju da ih država oslobodi najvećeg dela poreza i doprinosa, jer im je to veliko opterećenje, a da oni zauzvrat možda zaposle nekog novog čoveka. Nisu raspoloženi da pune budžet, ali očekuju da im država iškoluje vrhunskog ekonomistu, lekara, da im obezbedi infrastrukturu. To nigde u svetu nema. Imamo biznismene koji ne razumeju da bi morali nešto da ulože ako žele nešto da dobiju. Zato nema domaćih velikih kapitalista koji zapošljavaju po više hiljada ljudi, iako bi država za njih rado izdvojila subvenciju od 10.000 evra po novozaposlenom, jer je veća verovatnoća da će oni ostati u zemlji.

Povezani tekstovi