Nekoliko nepremostivih barijera

Treba, međutim, podsetiti da je procedura zamene domaće valute evropskom, duga i komplikovana, pa se na takav korak nije odlučilo devet od 28 članica EU. Evro trenutno koristi 19 članica, dok devet – Bugarska, Hrvatska, Češka, Danska, Mađarska, Poljska, Rumunija, Švedska i Velika Britanija (koja je u procesu izlaska iz EU), ne koriste tu valutu kao nacionalnu. Izrada Poglavlja 17, čiji se jedan deo odnosi na mogućnost uvođenja evra u platni promet buduće članice EU, u aprilu je poslat Evropskoj komisiji na razmatranje i uskoro se očekuje otvaranje tog poglavlja jer je, sudeći prema oceni analitičara Narodne banke, Srbija u gotovo svim oblastima ekonomske i monetarne politike, domaće zakonodavstvo prilagodila zahtevima EU. Evropska komisija predviđa da bi Srbija mogla da postane članica EU do 2025. godine, ali preduslov za to je da se do 2023. godine zatvore sva otvorena poglavlja. To praktično znači da pre 2027. nije realno očekivati da evro postane zvanična valuta u Srbiji. O tome koliko je procedura uvođenja evra komplikovana svedoči podatak da je neophodno ispuniti brojne zahteve, kao što su nezavisnost centralne banke, zabrana direktnog finansiranja javnog sektora, zabrana privilegovanog pristupa javnog sektora finansijskim institucijama, zatim tzv. Mastrihtske kriterijume konvegencije, koji se odnose na javni dug. Pod lupom su i budžetski deficit, inflacija, visina kamatnih stopa, a neophodno je i članstvo u mehanizmu deviznih kurseva (ERM) i to najmanje dve godine pre ulaska u EU. To znači da država mora da veže svoju valutu za evro, i ne sme da je devalvira ili deprecira kako bi poboljšala svoju konkurentnost i eksternu poziciju, ili podržala izvoz bez saglasnosti EU.

Dve godine je minimalni rok koji neka država koja je pristupila EU mora da ispuni ukoliko želi da prihvati evro kao svoju valutu. Taj cilj je uspela da ostvari samo Slovenija, dok države, poput Češke, Poljske ili Mađarske i dalje koriste sopstvenu valutu. Vlasti u tim državama smatraju da u ovom trenutku njihove privrede nisu dovoljno konkurentne da bi se integrisale u EU tržište i naglašavaju da bi im uvođenje evra donelo više štete nego koristi. Procenjuje se da bi vođenje evra u Bugarskoj, Rumuniji, Hrvatskoj i Mađarskoj, moglo da poveća troškove građana, a prihodi bi ostali isti, što bi značilo smanjenje njihove kupovne moći (Crna Gora, koja koristi evro od marta 2002, je specifičan slučaj). Uprkos tome, Hrvatska narodna banka pripremila je strategiju uvođenja evra. Prema pisanju zagrebačkog Večernjeg lista, ako Hrvatska uveri Evropsku komisiju i ostale države evrozone da može da kontroliše javni dug koji će, u razumnom roku, spustiti na granicu od 60 odsto BDP-a, evro bi mogao da postane hrvatska valuta 2022. ili 2023. godine. Potrebno je zatim da države EU odobre prijem novog člana u monetarnu uniju, a praksa je, takođe, i da se u državi zainteresovanoj za uvođenje evra, održi referendum.

Sudeći prema procenama analitičara britanskog Dejli ekspresa posle odluke Velike Britanije da napusti EU, one članice koje se nisu odrekle sopstvene valute, mogle bi da budu primorane da po hitnom postupku uvedu evro. Tvrde da bi predsednik Evropske komisije mogao da im postavi ultimatum, jer želi da sve članice budu povezane zajedničkom valutom čime bi se učvrstila monetarna unija. I nemački Frankfurter algemajne cajtung spekuliše da će se posle Bregzita ubrzati planovi za dovršenje monetarne unije. Možda bi uvođenje evra kao sredstva plaćanja i u tim državama bilo povoljno za Srbiju jer tada ne bi mogle da devalviraju valutu kako bi našim firmama izvoz učinile manje isplativim. Srbija bi bila u povoljnijem položaju i zato što bi, za razliku od tih država, mogla da koriguje kurs. Uvođenje evra, koja je druga najvažnija rezervna valuta (posle američkog dolara) ipak je „na dugom štapu“ kad je reč o Srbiji. Moglo bi se reći i da je rok od dve godine posle eventualnog ulaska Srbije u EU, preterano optimističan i nerealan scenario.

Autor je ekonomista – naučni savetnik

Pozitivne i negativne strane uvođenja evra

Prednosti

Snižavanje transakcionih troškova

Emisiona dobit

Veća transparentnost transakcija

Eliminisanje rizika deviznih kurseva

Makroekonomska stabilnost

Niže kamatne stope

Stvaranje nove rezervne valute

Mane

Visoki tehnički troškovi

Gubitak menjačkih poslova

Gubitak kursa valute

Kontrolisana fiskalna politika

Gubitak monetarne autonomije