Ti ljudi apsolutno ne znaju o čemu pričaju, potpuno su nestručni. Slušao sam razne teorije o tome kako će da funkcioniše Železara Smederevo u budućnosti. A premijer Srbije Aleksandar Vučić, prilikom obraćanja javnosti, kada je saopštio da pregovori sa Esmarkom nisu uspeli, objasnio je i razloge i najavio plan „B“. On nije predočio ni varijantu da će država postaviti svoj menadžment, niti da će Železarom upravljati strana kompanija, a da dividende uplaćuje u budžet. Ti ljudi, dajući neodgovorne i nestručne izjave, nanose veliku štetu Železari. Primera radi, govori se da Železara nema hladnu valjaonicu, a ona ima jednu od najmodernijih u Evropi. Dalje, da u svojoj blizini nema rudnike, a ne postoji čeličana u Evropi koja bliže sebi ima rudnike. Zbog takvih i sličnih izjava dolazili smo u situaciju da ne možemo da reprogramiramo određene kredite. Naime, kada neki viđeni ljudi daju izjave, pritom potpuno netačne, to zabrine banke. One zovu, pitaju da li je to tačno, često smo morali da demantujemo i predočimo im stvarno stanje – kaže u razgovoru za Danas Bojan Bojković, izvršni direktor za finansije Železare Smederevo.

Na koji način će se upravljati Železarom u narednom periodu?

– Planirano je da upravlja firma sastavljena od iskusnih i stručnih menadžera. Ona će imati pravo na ostvarivanje dela profita po osnovu usluga upravljanja i rukovođenja Železarom koje nude i sprovode. Država ostaje vlasnik i ima kontrolu nad upravljanjem fabrikom. To su takozvani dualni sistemi za nadgledanje rada fabrike. Sad je najvažnije naći firmu koja je spremna da ostvari takav „frendli dil“, dakle da postoji obostrano poverenje. Da rad bude zajednički i savetodavan kako bi se ostvarili najbolji mogući rezultati, što podrazumeva ne samo veštinu rukovođenja, već i mogućnost da se obezbede kupci naših proizvoda, da se dođe do jeftinijih sirovina i boljih uslova plaćanja.

Zašto se Vlada Srbije opredelila za taj model umesto da angažuje stručnjake iz Srbije?

– Prevagnulo je to što strane firme sastavljene od iskusnih menadžera u određenim oblastima imaju dobre veze i kontakte koji im omogućavaju jeftinu i kvalitetnu nabavku sirovina sa jedne i obezbeđivanje kupaca i novih tržišta sa druge strane. Nama je, posle svega što se dešavalo u Železari nakon odlaska Ju-Es stila, potrebno da povratimo poverenje kupaca na inostranom tržištu.

Da li je sistem funkcionisanja Železare o kome govorite zamišljen kao privremeno ili trajno rešenje?

– Definitivno je reč o prelaznom rešenju. Reč je o modelu koji ne rešava pitanje vlasništva. Takav model vođenja kompanije nije izuzetak, primenjivan je i ranije i sada, kod nas i u Evropi, najčešće u Italiji. Slučaj sa Etihadom veoma je sličan, takođe i sa Sartidom, jer je Ju-Es stil imao ugovor o upravljanju i menadžmentu u prvih 10 meseci.

Tokom takvog rukovođenja Železarom da li će biti otpuštanja radnika i smanjenja plata?

– Izuzev prirodnog odliva, odnosno odlaska ljudi u penziju, apsolutno neće biti otpuštanja. Smanjenja plata takođe neće biti, a nakon dolaska firme zadužene za rukovođenje, o visini zarada će se razgovarati i tražiti rešenje.

Esmark tvrdi da je Vlada Srbije revidirala već prihvaćen predlog za sklapanje dogovora o kupovinu Železare Smederevo. Da li je to tačno?

– To nije tačno. Postoje veoma proverljivi podaci jer je Vlada od nekoliko opcija za privatizaciju Železare izabrala najtransparentniju. Ta opcija je podrazumevala javni poziv, pismo o zainteresovanosti, tender, komisiju za privatizaciju, otvorene pregovore i potrebnu dokumentaciju dostupnu javnosti preko Agencije za privatizaciju. S obzirom na to, veoma je lako proveriti i utvrditi da Vlada ništa nije prihvatila pa posle toga odbila, kako tvrdi Esmark. U suštini, došlo je do nerazumevanja dve strane oko toga šta investitor nudi, a šta Vlada, kao vlasnik Železare, može da ponudi sa svoje strane.

Šta je to u ponudi Esmarka bilo neprihvatljivo za Vladu?

– Više je razloga zbog kojih Vlada nije mogla da potpiše ugovor kakav je nudio Esmark. Mi smo tražili da imamo pravo takozvanog supotpisa, to jest pravo kontrole u prvih osam do 10 meseci na ugovore vrednosti veće od pola miliona dolara. Cilj je bio da se zaštiti obrtni kapital kojim raspolaže Železara u ovom trenutku, u vrednosti od 170 miliona dolara i još oko 30 miliona dolara u rezervnim delovima i dugoročnim stavkama. Esmark je ponudio supotpis za ugovore od preko dva miliona dolara. To je značilo da bi druga strana mogla da potpiše, primera radi, desetak ugovora od po 1,9 miliona dolara a da naša strana ne bi imala pravo supotpisa. Čitav tok pregovora je provejavao u svetlu pravnih začkoljica i zavrzlama…

Bilo je tumačenja da krah pregovora sa Esmarkom znači kraj smederevske železare?

– Neuspeo dogovor sa Esmarkom ne znači kraj za Železaru. Odluka o odbijanju te ponude je bila dobra i opravdana, tim pre što postoje zainteresovane kompanije da daju slične čak i bolje uslove. To je pravac u kome se sada ide. Optimizam se zasniva na realnim osnovama. Naime, u ovom trenutku stanje na svetskom tržištu veoma je povoljno za Železaru. Cene sirovina su na dosta niskom nivou, a očekuje se i pad cena gasa, energenta izuzetno važnog u procesu rada, a dobar je i odnos ponude i tražnje naših proizvoda. Dakle postoji klima za pravljenje profita, a to je nešto što svakako privlači investiture.

Zabluda zvana „katanac“

Da li je tačna tvrdnja da je za državu jeftinije da zatvori Železaru nego da njom rukovodi na način na koji to sada čini?

– Kao izvršni direktor Železare, ja nikako ne mogu da podržavam tezu o njenom zatvaranju, ne samo sa ekonomske, već i sa emotivne tačke gledišta. Ali, ako analiziramo stvari i iz stručnog ugla, realno dolazimo do zaključka da stanje u kome se nalaze pogoni, potreba za njenim proizvodima na tržištu, ne daju razloge da se ona zatvori. Jedini problem koji izaziva neprofitabilnost je način finansiranja i to pitanje treba rešiti. Zatvaranje Železare je proces koji nije nimalo lak niti jeftin. Naprotiv, troškovi bi bili ogromni i iznosili bi od 150 do 200 miliona dolara, a tu nije samo reč o socijalnom programu i plaćanju raznoraznih obaveza. Železara je specifična jer ima mesečne troškove od 3,5 miliona dolara čak i ako osim čuvara nema zaposlene.

Mukotrpno preganjanje sa Esmarkom

– Ceo proces pregovora sa Esmarkom počeo je kao „frendli dil“, a zbog raznih kontrazahteva pretvorio se u ekonomsko-pravnu polemiku koja je trajala jako dugo. Susreti su svakodnevno trajali od 10 do 12 sati, rekord je bio punih 14 sati provedenih u jednoj prostoriji. Pored toga što nisu prihvatili prava na supotpis u formi koja bi nam omogućila da štitimo interese Železare, izbegli su i garancije da u slučaju odlaska iz čeličane moraju da ostave deo obrtnog kapitala koji je postojao u vreme prodaje. Jer, ako vi date nekom fabriku sa određenim obrtnim kapitalom, a on vam je vrati bez bilo čega, onda je jedino rešenje katanac.

Tražili smo da u slučaju odlaska, a s obzirom na 170 miliona dolara obrtnog kapitala Železare, ostave bar 100 miliona dolara. Esmark to nije hteo da prihvati, čak ni kada smo smanjili takozvani trešhold na 70 miliona dolara. Treća stvar koju smo mi tražili bile su garancija za realizaciju posla, što je Esmark od početka odbijao. Posle mukotrpnih razgovora, uspeli smo da postignemo dogovor o određenim garancijama. Dva dana nakon toga, njihov advokat nam donosi ugovor u kome nema ni slova o tome. Onda sledi novo preganjanje čiji je ishod da će garancije biti unete. Na kraju se one u ugovor unose, ali kao takozvane supsidijarne garancije, koje nam ne nude nadoknadu eventualne štete, već samo mogućnost da pred stranim sudovima, u procesima koji traju godinama a koštaju enormno, pokušamo da dokažemo da smo oštećeni. A to nisu garancije koje smo mi tražili i koje se praktikuju kod nas.

Na takav način bili su odbijeni skoro svi naši zahtevi, iako ja mislim da su oni bili minimalni. Sve ono što smo postavili kao stubove privatizacije za Esmark nije bilo prihvatljivo. Nismo dobili nijednu jedinu garanciju da će to biti tako kako je Vlada Srbije planirala, s izuzetkom da neće biti otpuštanja. Sa druge strane, nismo dobili nikakve garancije da će raditi obe visoke peći u Železari i da će Esmark razvijati proizvodnju i delatnost fabrike u periodu od najmanje pet godina.