Oranice prepuštene ćudima prirode

Po procentu obradivih površina koje navodnjava Srbija se nalazi na samom dnu zemalja ne samo već i u Evropi i u svetu. Statistika kaže da je u vetu, sistemima za navodnjavanje, pokriveno 11 odsto. Kod nas se od ukupno 3,6 miliona hektara oranica navodnjava samo 1,2 odsto, što je čak 15 puta manje od međunarodnog proseka.
– Još tokom poslednje decenije 20. veka u Srbiji je sistemima za navodnjavanje bilo pokriveno oko 140 hiljada hektara, da bi danas ta površina bila svedena na oko 40 hiljada hektara. Pri tom treba naglasiti da zapravo nikada i nismo imali dovoljno razvijen sistem za navodnjavanje. Ilustracije radi, u bivšoj SFRJ navodnjavano je oko 146 hiljada hektara oranica, a u Rumuniji, sa približno istom površinom, čitavih 2,3 miliona hektara. Bugarska je irigacionim sistemima pokrila 1,2 miliona hektara, Grčka – milion hektara, Mađarska – 260 hiljada hektara, a Albanija, koja navodnjava gotovo sve obradive površine, 380 hiljada hektara. Kod nas i kada je bilo više od 140 hiljada hektara pod sistemima za navodnjavanje nije bilo navodnjavanja više od 70 do 80 hiljada hektara – ističe Branislav Gulan, saradnik u Privrednoj komori Srbije.

Kanal Dunav-Tisa-Dunav, promašena investicija

Najveće sisteme za navodnjavanje ima PIK Bečej, gde se od 14 hiljada hektara zemljišta koje se obrađuje, navodnjava između šest i sedam hiljada hektara. PKB navodnjava oko četiri hiljade hektara, od 21 hiljade hektara oranica koje koristi.

Planom izgradnje kanala Dunav-Tisa-Dunav bilo je predviđeno da se voda dovodi na 510 hiljada hektara, a odvodi sa milion hektara. Taj cilj nikada nije ostvaren. Zbog sve slabijeg ulaganja ovaj sistem je vremenom postao neupotrebljiv, a velike prošlogodišnje poplave pokazale su kakve mogu biti posledice nemarnog ponašanja države. Inače, izgradnja sistema za navodnjavanje na jednom hektaru košta od pet do 10 hiljada evra – kaže za Danas Branislav Gulan, saradnik u Privrednoj komori Srbije.

Situaciju je dodatno iskomplikovala odluka vlade Srbije sa Radomanom Božovićem na čelu da se započne proces vraćanja oduzete zemlje. Vraćeno je oko 126 hiljada hektara, ali je u nameri da se ispravi jedna greška, načinjena druga. U Mačvi, ali i u drugim delovima Srbije, „rastureni“ su mnogi poljoprivredni kombinati, a zajedno sa njima u istoriju su otišli i sistemi za navodnjavanje, koji od tada nikada više nisu korišćeni.
– U Srbiji bi se moglo navodnjavati najmanje 20 odsto obradivih površina a poznato je da su prinosi tamo gde voda stiže za oko 30 do 40 odsto veći. Osobitno bi od velike koristi bilo navodnjavanje površina na kojima se odvija intenzivna proizvodnja. Najbolji primer za to je povrće koje se gaji na oko 250 hiljada hektara. S druge strane, ne bi se isplatilo navodnjavanje pšenice i kukuruza, s obzirom na to da je u ekstenzivnoj proizvodnji, iako se tako nešto radi u Izraelu i nekim drugim zemljama – smatra naš sagovornik.
Danilo Golubović, državni sekretar u Ministarstvu poljoprivrede Srbije, naglašava da je svima postalo jasno da klimatske promene nameću potrebu da se problemima navodnjavanja posveti veća pažnja.
– Svaka agrarna politika koja bi se uzdala samo u nebo suočila bi se sa ozbiljnim problemima. Ne samo zbog manjih prinosa, već i zbog toga što bi suša mogla u toj meri da uništi pojedine parcele, da se na njima ubuduće ne bi moglo ništa zasejati. Zato je neophodno da se predlogom budžeta za period jun-decembar 2007. predvidi i nastavak kreditiranja aktivnosti vezanih za nabavku opreme za navodnjavanje. Krediti bi se odobravali, ali na rok od pet godina sa tri odsto kamate, i grejs periodom od tri godine. Naravno, sve su to očekivanja, a da li će tako i biti zavisiće od nove vlade i opredeljenja u agrarnoj politici. Sigurno je i da bi za budućnost poljoprivrede od velike važnosti bilo osposobljavanje postojeće kanalske mreže u Srbiji i njeno korišćenje za navodnjavanje obradivih površina – ističe Golubović.