Poverenik: Vlada mora da objavi sve ugovore

Ona je podsetila da je Poverenik donosio rešenja kojim je nalagao resornim ministarstvima da javnosti učine dostupnim ugovore i o smederevskoj železari, Fijatu, Beogradu na vodi i sličnim poslovima države sa privatnim investitorima ali i da Kancelarija poverenika nema zakonsku mogućnost da Vladi naloži objavljivanje dokumenata već u takvim slučajevima predmet može da se reši na Upravnom sudu.

Podsetimo, Savet za borbu protiv korupcije dostavio je Vladi Srbije novi izveštaj o netransparentnosti ugovaranja i zatražio da se objave ugovori koji do sada nisu bili dostupni javnosti, a reč je o poslovima gde se raspolaže javnom imovinom.

– Nije prvi put da to tražimo, samo smo se za ugovor sa Fijatom 15 puta obraćali Vladi, tražili smo i za Beograd na vodi, a već koliko vremena je prošlo a ne možemo da dobijemo ni podatak ko je investitor, ko plaća izgradnju u kojoj je stranac većinski vlasnik, koliko je kroz uređenje zemljišta i prateće poslove država uložila i pod kojim uslovima. Tražili smo i za železaru, okolnosti angažovanja menadžmenta i kasnije o prodaji Kinezima, i za RTB Bor, koncesiju za Aerodrom. Ugovor sa Etihadom je, na primer, predsednik Aleksandar Vučić prepričavao i javno hvalio a kada sam ga pogledala ispostavilo se da on ništa ne kazuje već da je predviđeno sklapanje dodatnih sedam do osam ugovora, bez čijeg zaključivanja ni osnovni nema snagu. Te dodatne ugovore nismo mogli da dobijemo – objašnjava Jelisaveta Vasilić, članica Saveta za borbu protiv korupcije.

Ona za Danas ističe da je u radu Saveta najveći problem to što ne mogu da dođu do dokumentacije koja bi morala da bude javno dostupna.

– Pokrenuli smo 110 postupaka pred Poverenikom za informacije, sve naše žalbe su usvajane, državnim institucijama ili ministarstvima dostavljani su nalozi da treba da nam daju papire, ali ni od toga nije bilo efekta. Mi se i dalje borimo da dođemo do zvaničnih informacija, ali vidite i kakva je sudbina uzbunjivača i kakav je odnos drugih instrumenata sistema. Mi smo, na primer, u izveštaju o Diposu objavili imena lica koja su koristila vrednu državnu imovinu, vile na Dedinju, a nakon toga nas je Nikola Petrović, jedan od navedenih, tužio zbog objavljivanja privatnih podataka. Zastupala su ga tri advokata i u prvostepenom postupku sutkinja je presudila u njegovu korist i odmah potom je unapređena. Mi smo se žalili, drugostepeni sud je to uvažio i poslao na ponovno suđenje gde je presudu u našu korist doneo drugi sudija, koji je uvažio stav da je interes javnosti da zna okolnosti pod kojima se raspolaže državnom imovinom veći od Petrovićevog privatnog interesa – kaže Vasilić i dodaje da najviše teškoća Savet ima u pribavljanju podataka od javnih preduzeća.

I Nemanja Nenadić iz Transparentnosti Srbije navodi da je u više navrata i ta organizacija tražila dokumenta koja bi zapravo morala da budu objavljena bez ikakvog zahteva građana, pogotovu državnih organa ili institucija.

– To što se još uvek ne objavljuju sporni ugovori loše govori o spremnosti države da bude odgovorna. Prikrivanje pojedinih odredaba u velikim poslovima ostavlja sumnju da li su oni ugovoreni u javnom interesu ili postoji drugi razlog za prikrivanje. Mi smo u više slučajeva tražili podatke od nadležnih, tražili smo ugovor o upravljanju železarom a nismo ga dobili ni kada je on prestao da važi i kada je bilo očigledno da je Vlada u sporu sa firmom koja je vršila taj posao. Tražili smo, takođe sporan ugovor o koncesiji za aerodrom i studiju opravdanosti tog posla, ali kako je ne dobijamo sumnjamo da je ona uopšte i sačinjena iako je to bila zakonska obaveza – kaže Nenadić.

Virus tajnih ugovora

Serija prikrivenih ugovora započela je sa prvim privatizacijama gde ni javnost ni vladina tela poput Saveta za borbu protiv korupcije, nisu mogla da dobiju podatke o kupcima društvenih firmi ili resursa, posebno kada su investitori registrovani na nekoj od of-šor destinacija.

Prvi veći tajni ugovor bila je neuspela koncesija za izgradnju autoputa Horgoš – Požega, ali se „virus“ vremenom proširio na sve značajnije poslove koje je država sklapala, posebno ako je reč o stranim investitorima. Na primedbe zbog skrivanja ugovora, odgovor Vlade je obično glasio da je oznaku „tajno“ tražila druga strana.

U izveštaju Saveta, međutim, ukazuje se da je „država kao javni partner dužna da sazna činjenice zbog kojih strani partner zahteva tajnost ugovora ili pojedinih odredbi ugovora, što ranije nije činjeno i zbog čega Savet ima veoma loša iskustava u procesima privatizacije u vezi pranja novca“.