I zvaničnici Evropske komisije, gotovo pri svakom susretu sa domaćim vlastima, podsećaju da ekonomski sistem Srbije mora da reši pitanje nepoštovanja ugovora, misleći pri tom, očigledno na ovaj predmet koji je po Rezoluciji EK iz 2012. svrstan među pet najvećih u okviru liste o 24 sporne privatizacije, jedini u kome je oštećen investitor. Prema saznanjima Danasa, EK je čak formirala i posebnu radnu grupu koja se u okviru tela osnovanog da prati rešavanje spornih privatizacija, bavi samo slučajem ATP Vojvodine.

Pravosudni sistem Srbije, međutim, „pronašao“ je način da to reši tako što će „problematični“ ugovor proglasiti – ništavim. Sudija koji je odluku o tome doneo 2013. za svega 24 dana, radeći u svoje slobodno vreme, tokom godišnjeg odmora, odmah je potom otišao u penziju. Komisija za borbu protiv korupcije pokušala je da dođe do argumentacije za takvu presudu, ali nije dobila nikakav odgovor.

Ovih dana postaju vidljive i posledice te odluke, jer je ubrzo po donošenju ove presude Javno gradsko saobraćajno preduzeće u Novom Sadu podnelo tužbu protiv svog osnivača, Grada, tvrdeći da su oštećeni ugovorom sa ATP Vojvodinom. Novosadski Privredni sud je tu tužbu odbacio, ali je to preinačeno u Privrednom apelacionom sudu, koji se, pak pozivao na presudu Vrhovnog kasacionog suda. Grad Novi Sad, i prema toj presudi, moraće preduzeću čiji je osnivač da plati sudske troškove od 1,8 miliona dinara.

– To je nastavak sinhronizovanog političkog pritiska na pravosuđe u slučaju ATP Vojvodine i način je da se međusobno zaštite svi akteri koji su doveli do problema, od čelnika i funkcionera Grada, koji nije preusmerio saobraćaj na šta se obavezao kako bi novosagrađeni objekat mogao da radi umesto da završi u stečaju, pa do vrha novosadske policije i tužilaštva, koji sve vreme okreću istragu u suprotnom smeru koristeći se veštacima sa lažnim fakultetskim diplomama na koje mogu da vrše pritisak – kaže Dević.

On podseća da je ugovor između Grada Novog Sada i ATP Vojvodine potpisan pre deset godina, a da je od 2008. bio na razmatranju u više sudova – tri puta kod Privrednog suda u Novom Sadu i isto toliko pred Privrednim apelacionim sudom u Beogradu, potom i pred Višim sudom u Novom Sadu. Svi oni po službenoj dužnosti, moraju da vode računa o eventualnoj ništavosti ugovora, ali ni jedan to nije utvrdio.

– Vrhovni kasacioni sud u kontroverznoj presudi kojom je ugovor proglasio ništavim, tvrdi da je meni kao investitoru omogućen monopolski položaj, da je ugovor u suprotnosti sa prinudnim propisima, zakonima, odlukama Grada, pravnim poretkom i dobrim običajima. Za sve to, međutim, ne navodi i dokaze. Taj sud je ignorisao činjenicu da JGSP „Novi Sad“ i stara autobuska stanica ne ispunjavaju, niti imaju mogućnosti da ispune zakonske uslove za rad međugradskog međunarodnog autobuskog prevoza, odnosno da ne rade u skladu sa zakonom. Nisu ni registrovani za tu delatnost – objašnjava Dević.

On dodaje i da je tekst ugovora sa ATP Vojvodinom najpre usvojen na sednici Skupštine Grada Novog Sada, gde je analizirana opravdanost a nakon pribavljenih mišljenja gradskih javnih preduzeća i gradskih pravobranioca.

– Grad je imao ovlašćenja da zaključi ugovor kao i da ispuni svoju obavezu. Naime, prema članu 14 Zakona o drumskom saobraćaju, lokalna samouprava utvrđuje autobuske stanice i lokacije koje se koriste za prevoz putnika, a Grad je bio u obavezi samo da premesti glavnu međumesnu i međunarodnu autobusku stanicu kako je to i predviđeno Generalnim urbanističkim planom – ističe Dević.

On posebno ukazuje u kojoj je meri neosnovana bojazan Vrhovnog kasacionog suda „zbog nezakonitog pokušaja stranka da promene delatnost Gradskog komunalnog preduzeća bez propisane procedure“.

– To je potpuno nejasno i netačno, jer se delatnost stanice Javnog komunalnog preduzeća odnosila na gradski i prigradski javni prevoz, a nova stanica ATP „Vojvodina“ je bila namenjena za međugradski i međunarodni. Dakle, da bi gradsko preduzeće počelo da se bavi međunarodnim i međugradskim autobuskim prevozom i uslugama, Grad bi morao da promeni Osnivački akt. Vrhovni kasacioni sud zaključuje da bi Gradsko javno saobraćajno preduzeće bilo lišeno pružanja staničnih usluga, ali ne analizira činjenicu da ovo preduzeće ne bi bilo lišeno pružanja staničnih usluga gradskom i prigradskom autobuskom prevozu, a za međunarodni i međugradski prevoz nije ni registrovano, što je utvrdilo i ministarstvo nadležno za saobraćaj – kaže on i dodaje da se kao poseban problem javlja to što ovu odluku VKS sada prate drugi sudovi pod političkim pritiskom, a cilj je da time stopiraju odštetne zahteve protiv Grada Novog Sada.

Monopol

U presudi Vrhovnog kasacionog suda kojom je ugovor između ATP Vojvodine i Grada proglašen ništavim, navodi se i da postoji opasnost od monopola koji bi se obrazovao da je ugovor ispoštovan. Međutim, iako je zakon kojim je to regulisano bio na snazi i u vreme sklapanja ugovora, eventualno postojanje monopola u ovom slučaju, nije ni razmatrala niti utvrdila nadležna Komisija za zaštitu konkurencije. Nije to ni mogla da učini, jer s obzirom na to da delatnost autobuskih stanica ne spada u komunalne usluge, gotovo sve su privatizovane, uključujući i najveću, beogradski BAS. Međutim, do zloupotrebe monopola ni u jednoj ne može da dođe, jer cene usluga određuje Privredna komora Srbije, na osnovu klasifikacije objekta.

AF

Privatizacija

Prodaja ATP Vojvodine smatrala se uspešnom privatizacijom, jer je Dević već u prvoj godini ispunio investicione obaveze, a odmah potom i proširio delatnost – nabavio na lizing 30 novih autobusa, uveo nove međugradske i međunarodne linije, dobio zastupništvo Setre i Mercedesa, zaposlio 200 novih radnika… Sledeći korak bila je izgradnja autobuske stanice i ovlašćenog servisa za autobuse „sestre“ i „mercedesa“ u prvoj fazi, a u drugoj bio je planiran poslovno trgovački centar sa hotelom, a sve ukupno to bi predstavljalo zaposlenje za više od 1.000 radnika. Ni za jednu od investicija ATP Vojvodina nije dobila državne subvencije, koje se inače obilato dele stranim ulagačima. Umesto toga, grad nije ispunio svoj deo ugovora, autobuska stanica ni servis nisu mogli da počnu sa radom, a pod teretom kreditnih rata preduzeće je otišlo u stečaj dok je na spisak nezaposlenih dospelo tadašnjih 500 radnika.