Poplave u Srbiji dale su uvid u jednu od najstrožije čuvanih tajni srpske energetike, a to je prava cena uvoza struje, što je punu deceniju i po bio podatak koji se krio kao zmija noge. Prepirka između premijera Vučića i EFT-a oko toga po kojim cenama je nuđen uvoz struje tokom poplava izneo je po prvi put na svetlo dana konkretne brojke od kojih se vrti u glavi i koje ozbiljno dovode u pitanje podatke o realnoj ceni struje u Srbiji, koja je nominalno za potrošače negde oko 6.4 evro centi po kilovatčasu. Tako je EFT optužen da je nudio struju za uvoz tokom poplava po ceni od 80 evra po megavat času, što je čak tri puta više od drugih ponuda, a ove cene su tim zanimljivije zato što je Srbija jedina u regionu imala potrebu za uvozom struje, dakle nije u pitanju period kada svima treba struja tokom zime, kada su ove cene realno znatno veće. Tako se sada postavlja pitanje ako je tokom poplave, uz saznanje da su svi reflektori javnosti uključeni, zaista nuđena cena od 80 evra po megavat času, za koliko je godinama unazad plaćan uvoz struje tokom zime, posebno tokom mandata Vlada u kojima su veliki uvoznici struje imali značajan politički uticaj, i kada svetla javnosti nisu bila uopšte usmerena ka ovoj temi? Takođe, po kojoj se to računici, domaća struja iz vetroparkova koja košta 9 evro centi po kilovatčasu, smatra preskupom, dok se uvozna struja po neverovatnim cenama, smatra potpuno prirodnim izdatkom? Ta pitanja su samo nominalno bez odgovora, ali predstavljaju sasvim logičan okvir za decenijsku sistemsku opstrukciju svih projekata u oblasti obnovljivih izvora energije, pošto su očigledno različiti ljudi u javnim preduzećima i državnom aparatu bili dobro motivisani da održavaju potrebu Srbije da bespotrebno uvozi struju tokom zime. Vlade dolaze i odlaze, ali se stepen opstrukcije prema bilo kom pokušaju da se suštinski smanji potreba za uvozom struje ne smanjuje, naprotiv. Napraviti vetropark u Srbiji ispada podjednako teško kao izgraditi pivaru u Teheranu, a prava mreža državne opstrukcije u ovoj oblasti graniči se sa tragikomedijom. Cena ovih igara lobista u ministarstvu energetike i ključnim energetskim javnim preduzećima mogla bi doći na naplatu već ove zime, kada vetroparkovi prave najveću proizvodnju struje, koju mi nećemo imati zato što imamo jako moćni uvoznički energetski lobi koji je Srbiju doveo u potpuno nemoguću situaciju iz koje se uopšte ne vidi izlaz.

Tako se nakon poplava, Srbija nalazi u potpuno nemogućoj poziciji, da ključni površinski kop u Srbiji, koji je u međuvremenu postao drugo po veličini jezero u Srbiji, najmanje godinu dana neće biti u stanju da obezbedi ugalj za TENT, sama proizvodnja struje iz TENT-a biće bitno smanjena, tako da je samim tim sasvim realno da domaćeg uglja za grejanje stanovništva uopšte neće biti, da će sve raspoloživo ići na proizodnju struje i da će ukupni izdatak za dodatni, neplanirani uvoz struje samo tokom ove godine biti na nivou koji neće biti manji od 100 miliona evra. Nedostatak uglja za potrošnju u domaćinstvima vodi do toga da se veći broj građana greje na drva ili na struju, a postavlja se pitanje može li u slučaju neke nove oštre zime, ovako oslabljen energetski sistem Srbije uopšte podneti nova domaćinstva koja se greju na struju. Ako se postojećim posledicama poplava u Srbiji doda građanski rat u Ukrajini, i situacija koja se tamo pogoršava iz dana u dan, teško je oteti se utisku da Srbiju čeka jako dramatična zima, neka vrsta savršene energetske oluje koja u sebi kombinuje oslabljeni elektroenergetski sistem, potopljene zalihe uglja i mnogo žešću i bolniju verziju gasne krize iz 2009. godine. Rezultat te savršene energetske oluje mogu biti stotine hiljada građana bez struje i grejanja, posebno u velikim gradovima, a toj katastrofi treba ići u susret i tražiti rešenja na vreme, a ne autistično bežati od bolne realnosti u priče o nesvrstanoj Srbiji, koja je, kao, toliko važna da će se oko nje otimati Rusija, Kina,Evropska unija i SAD. Medijska kampanja vlasti u Srbiji o tome kako je u Ukrajini bura u čaši vode, koja će se kao u nekoj bajci rešiti tako što će i vuk biti sit i ovce na broju, možda ubedi građane u Srbiji, ali razvoj situacije u Ukrajini, stanje koje sa obe strane izmiče kontroli, demantuje ničim izazvani optimizam u Srbiji. Optimizam koji pre svega počiva na želji da se i dalje sprovodi neka vrsta politike pseudonesvrstanosti, koja se još od 1990. godine do danas, po svom krajnjem rezultatu svodi na gubitak svega,na stanje ni na Istoku, ni na Zapadu, po onoj narodnoj „Nebo je daleko, a zemlja me neće“.

Tako je u nemogućem pokušaju da sedi na dve stolice koje se međusobno udaljuju brzinom svetlosti, aktuelna vlast u Srbiji najavila da će Srbijagasu odobriti novi kredit od skromnih 270 miliona evra za osnivački udeo u Južnom toku, a sve u jeku sanacije katastrofalnih šteta od poplava koje se po procenama EBRD kreću negde oko dve milijarde evra, uz budžetski deficit pre poplava od nekih 2,5 milijardi evra. Sve to bez obzira na otvorene najave predsednika Evropske komisije da Južni tok neće biti dozvoljen, i da će Bugarska biti žestoko kažnjena zbog pokušaja da se tokom prošle nedelje separatno nagodi sa Gaspromom i sama, mimo volje Evropske komisije uđe u realizaciju Južnog toka. Srbija koja kao država kandidat za članstvo pokušava da po istom obrascu stavi prst u oko Evropskoj uniji, i već u julu počne separatni dil sa Gaspromom oko Južnog toka, mogla bi vrlo brzo biti u znatno nepovoljnijoj poziciji od Bugarske ili bilo koje druge države članice EU. Tako bi trenutna državna politika Srbije u kojoj se autistično ignorišu sve otvorenija upozorenja SAD i EU da je strateško partnerstvo sa Rusijom i kratkoročno i dugoročno nespojivo sa članstvom Srbije u EU, na kraju mogla rezultirati za nas u poslednje dve decenije uobičajeno negativnim rezultatom: da ostanemo i bez Južnog toka i bez pregovora o članstvu u EU.

Zato je ključno pitanje može li država ovako osakaćena poplavama, zadužena do guše i pre poplava, i dalje nastaviti sa pogubnom politikom nemoguće niskih rudnih renti i prećutnim aminovanjem potpune potčinjenosti Srbije kao manjiskog vlasnika Naftne industrije Srbije u kome od stotina miliona evra neto dobiti generisane od domaćeg gasa i nafte, Srbiji ne ostaje ni dinar? Može li država uopšte uraditi bilo kakvu suštinsku redukciju budžetskog deficita ukoliko se iz jednačine potpuno izuzme energetika i autistično nastavi sa politikom u kojoj će se razmatrati smanjenje i plata, i penzija, i porodiljskih naknada, a samo će interesi energetskih lobista koji stoje iza niske rudne rente i nepotrebnog uvoza struje ostati netaknuti? To su bila pitanja koja su bila na stolu i pre poplava, a nakon poplava će dobijanje odgovora samo biti dodatno ubrzano. Hoće li nas poplave opametiti ili će se nastaviti sa inercijom energetskog suicida, to je pitanje važnije od toga hoće li Srbija najzad dobiti vetroparkove, nove hidrocentrale ili pogone na biomasu, kao i da li će se umesto u veoma ranjivi sistem termoelektrana nešto novca usmeriti i ka projektima energetske efikasnosti. To je pitanje opstanka Srbije i već sada se može reći da je zakašnjenje o ovoj sferi kratkoročno katastrofalno i dugoročno nesagledivo.