Srbija na deponije baca 60 miliona tona smeća godišnje 1Foto: FoNet/ Zoran Mrđa

Najmanje je od tih količina prerađeno u gorivo, oko 200.000 tona, ali se ni reciklaža nije proslavila jer je u toj vrsti prerade završilo svega 1,6 miliona tona ili jedva 2,5 procenata ukupnog otpada. Ubedljivo najviše, čak 60,3 miliona tona ili oko 95 odsto ukupnog otpada, „tretirano“ je tako što je on odložen na tlo.

Najveći udeo u „proizvodnji“ otpada ima u rudarstvo, čak 83 procenta, pri čemu gotovo trećinu čine opasne materije. Sledi sektor proizvodnje električne energije, gasa i pare sa 11,6 procenta, prerađivačka industrija izbaci oko 2,5 odsto nepotrebnih supstanci dok ostale grane, poljoprivreda, vodoprivreda, građevinarstvo i uslužne delatnosti sa manje od po jednog procenta učestvuju u generisanju ukupnog otpada.

Zašto se veće količine ne prerađuju nismo mogli preciznije da utvrdimo, jer se reciklaža, kao ekološki najprihvatljiviji vid, uglavnom obavlja iz komunalnog otpada, koji ovom statistikom nije obuhvaćen. Takođe, prema rečima Ivana Karića, državnog sekretara u Ministarstvu zaštite životne sredine, za jalovišta koja nastaju iz rudarskog otpada zaduženo je Ministarstvo rudarstva i energetike.

– Prema podacima Agencije za zaštitu životne sredine, reciklaža ambalažnog otpada je na mestu broj jedan u Srbiji, tj preko 35 odsto ambalažnog otpada se reciklira. U skladu sa ciljevima koje je Vlada Republike Srbije usvojila ove godine, očekujem da se ove i narednih godina taj procenat poveća. Do 2025. godine planovi ministarstva predviđaju da će se preko 50 odsto ambalažnog otpada reciklirati. Naša očekivanja su u skladu sa evropskim propisima, ali i Pregovaračkom pozicijom za Poglavlje 27 koju smo početkom godine poslali EU komisiji u Brisel – kaže Karić.

Dodaje da se recikliraju i posebni tokovi otpada, a količine koje se na taj način sakupe pokazuju da se kompanije opredeljuju za obavljanje te delatnosti između ostalog i zato što Ministarstvo reciklerima jednom godišnje na konkursu dodeljuje podsticajna sredstva za ponovno iskorišćenje i reciklažu materijala poput otpadnih guma, ulja, elektronskog i električnog otpada…

– Da bi se povećao procenat reciklaže komunalnog i drugog otpada u Srbiji, potrebno je strateški ojačati sakupljačku mrežu za sve tokove otpada. Posebno, naše ministarstvo nastaviće sa unapređivanjem legislative i nakon otvaranja Poglavlja 27 sa bržim ispunjavanjem standarda EU. Za povećanje procenta reciklaže komunalnog otpada, koji se sada kreće oko pet procenata, potrebno je izvršiti potpunu rekonstrukciju javnih komunalnih preduzeća i ojačati komunalni sektor, što je vremenski i finansijski zahtevan proces u kome bi jedan od modela moglo da bude i javno privatno partnerstvo – kaže Karić i dodaje da je do kraja 2021. godine potrebno da Srbija usvoji još oko 130 pravnih akata kako bi sve potrebne evropske propise unala u nacionalno zakonodavstvo, što je jedan od najtežih poslova pred otvaranje Poglavlja 27.

Prema rečima Amela Kurbegovića, doktoranda zaštite životne sredine i održivog razvoja, odnos prema otpadu direktno je povezan sa razvijenošću države i ekonomijom lokalne sredine.

– Kod nas, u sredinama gde ima velikih zagađivača prisutan je i otpad, a kompanije kao da su pod državnom zaštitom pa od njih ne možete da dobijete informacije koliko se otpada odlaže, koliko tretira, da li su filterska postrojenja adekvatna, da li se menjaju u skladu sa propisima. Tačno je da velika količina otpada završi na deponijama koje se ili pale ili zagrću nekim materijalom, tek da nisu na oku ili da se ne osete neprijatni mirisi, dok tek male količine završe na specijalizovanim odlagalištima. Imate, na primer, za čitavu Zapadnu Srbiju jednu regionalnu deponiju, Duboko, ali ona je udaljena od gradova na krajnjim tačkama te oblasti – objašnjava Kurbegović i naglašava da se i same strategije za upravljanje otpadom loše ili uopšte ne rade, iako EU fondovi imaju spremna sredstva za takve projekte.

Prema rečima Kurbegovića, prerada otpada je profitabilan posao, toliko da proizvođači iz pojedinih zemalja uvoze smeće kako bi ga reciklirali, ali ovde nedostaje dobra analiza tog procesa, niti je organizovana mreža sakupljača. Građani sami ne mogu da se bore jer većina poslova iz te oblasti nije precizno regulisana. Navodi primer kabastog otpada čije odvoženje u mnogim mestima uopšte nije organizovano, u ruralnim sredinama posebno, tamo je stanovništvo prepušteno samo sebi pa su vodotokovi i vrtače puni starog nameštaja i odslužene bele tehnike.

Poglavlje 27 teško 7,5 milijardi evra

Najvažniji mehanizam za ispunjavanje ekoloških standarda i principa zelene ekonomije biće otvaranje Poglavlja 27. Pregovaračka pozicija je kompleksan dokument koji sadrži 14 priloga koji daju procenu trenutne situacije, predlažu zakonske, institucionalne i mere implementacije, identifikuju potrebne troškove i model finansiranja. Prema trenutnim procenama ulaganja u sektor otpada i sektor voda mogu dostići oko 7,5 milijardi evra. Predviđeno je da se takve investicije finansiraju iz fondova EU (64 odsto), državnog (18 odsto) i lokalnog (4%) budžeta i fondova, zajmova (14 odsto).

Odlaganje

Od ukupno generisanog otpada, 24,4 odsto čine opasne materije. Od 60,3 miliona tona koje se „tretiraju“ tako što se odlažu na tlu, 26 odsto čini opasni otpad.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.