Ruski junak Ilja Muromec snagu je, kažu, dobijao u dodiru sa „majčicom zemljom“, dok su Grci, Rimljani i Gali koristili specijalne napitke zahvaljujući kojima su pravili čuda od junaštva. I srpski junak Marko Kraljević ispijao je jako „rujno vino“ kojeg je na ovim prostorima bilo u izobilju, toliko da je mogao „pola da pije, a pola Šarcu da daje“.
U Srbiji se, dakle, nekada dobro i jako vino pravilo, pa se, reklo bi se logično, nameće pitanje kada je i zašto taj napitak izgubio bitku sa rakijom i pivom i da li je posle globalne vinske „šardonizacije“ i „kaberneizacije“ sada, možda, došlo vreme da na glas (i na cenu) dođu one retke vrste Bahusovog božanskog pića koje se neguju u Srbiji? Ovo su neka od pitanja upućenih Nebojši Markoviću, profesoru na katedri za vinogradarstvo Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu i jednom od najboljih domaćih stručnjaka za podizanje vinograda.
– Srbija ima devet rejona pogodnih za uzgoj loze i proizvodnju kvalitetnog vina. Reč je o području Subotičko-horgoške peščare, zatim rejonima u Sremu, južnom Banatu, Pocerju, Šumadiji (uz Veliku i Zapadnu Moravu) kao i o Krajinskom podrejonu. Na jugu Srbije su Nišavsko-južnomoravski i Kosovski rejon. Ova podela napravljena je prema klimatskim i topografskim karakteristikama terena koji se prostiru na nadmorskoj visini od 80 do 500 metara. Ali, uprkos dugoj tradiciji u Srbiji je sve manje vinograda. Prema zvaničnim statističkim podacima vinovom lozom zasađeno je 65.000 hektara, ali oni koji se bave vinogradarstvom znaju da se rod ubira tek sa trećine te površine, odnosno sa oko 25.000 hektara.
Ipak, sve više se vino pije i u Srbiji, to je nekako postalo nobles. Da li je to dobar znak?
– Moglo bi se reći da jeste, mada se nekada uzgoj vinove loze vezivao za siromašnije krajeve, tamo gde je bila siromašnija zemlja, sa više kamena i peska… Ali, svakako bi trebalo istrajati u nameri da Srbija obnovi tradiciju vinogradarstva. Naročito tamo gde su vinogradi nekada bili veoma zastupljeni, mislim pre svega na područja Fruške gore, Krčedina, Vršca, Palića, Subotice, Horgoša, Deliblatske peščare, kao i na potez od Sremskih Karlovaca do Bele Crkve. U centralnoj Srbiji, to su Oplenac, Topola, selo Zeoke, kod Lazarevca i Obrenovca. Pa Rajačko vinogorje i područje Negotinske Krajine, ali i sve atraktivniji valjevski kraj, koji je poznat po rakiji šljivovici. Zatim tu je i Aleksandrovac koji, zbog klime slične onoj u francuskoj pokrajini, još zovu i „srpski Bordo“. Vinogradi u Župi aleksandrovačkoj sada su napadnuti fitoplazmom, ali činjenica je da sa tog područja dolaze odlična vina.
Ranije su se vinogradari „borili“ sa peronosporom ili pepelnicom koje su se uništavale plavim kamenom ili modrom galicom. Sada se sve češće pominje fitoplazma i još neke nove bolesti. O čemu je reč?
– Te bolesti su mnogo opasnije od peronospore, koja je napadala samo list i prinos. Fitoplazma napada čitavu biljku i uništava je. Ipak, nije sve tako crno i ja verujem da smo na dobrom putu da Župu aleksandrovačku i njene vinograde ponovo oživimo.
Zanimljiva je priča o vrstama grožđa i vina. Koje su od njih najviše zastupljene u Srbiji?
– Najpopularnije vrste u svetu, a i kod nas su „sovinjon beli“, „šardone“, „pino noar“ (kod nas poznatija kao burgundac crni), „merlo“, „kaberne sovinjon“, rajnski i italijanski rizling. Zanimljivo je, takođe, da se u novim vinogradima, kod Krčedina recimo, sada sve više uzgaja i „sira“ ili „širaz“. U svetu se sve više vinogradari vraćaju sortama kao što su „muskat frontinjan“, „muskat petitgren“, „muskat otonel“, „zinfandel“, „nebiolo“, „proseko“…
Mislite na „prošek“?
– Ne, to nije dalmatinski „prošek“. Reč je o italijanskom vinu. Raduju, međutim, procene da će sve više do izražaja dolaziti naše „zaboravljene“ vrste grožđa i vina kao što su „prokupac“, „smederevka“, „plovdina“, pa onda „seduša“ iz Baškog Banaštora ili sorte kao što su „neoplanta“, „petra“ ili „sila“. To su veoma kvalitetne sorte, i po prinosu i po snazi, koje su stvorili eksperti Sima Lazić, Petar Cindrić i profesor Lazar Avramov. Samo za Avramova vezuje se nastanak 23 nove sorte, što vinskog što stonog grožđa.
Da i unuci nauče
Nije retkost da se unuci sretnu sa spravama koje su u proizvodnji vina koristili njihovi dedovi, a da ne znaju čemu služe. Na primer, ne znaju da se bela vina uglavnom spremaju u tzv. inoks sudovima, a crna u inoks posudama i hrastovim buradima od 225 litara koja su pre upotrebe iznutra nagorela. Između hrasta i vina stvaraju se polifenolna jedinjenja, što ovom piću daje poseban ukus i miris – kaže naš sagovornik.
Vinski trag Rimljana i Grka
Da li je natpis „Un vignieti chiamato Friuli“, na plakatu koji stoji na zidu Vašeg kabineta, još jedan od dokaza da su Rimljani ostavili upečatljiv trag na razvoj vinogradarstva na području Srbije?
– Uticaj je najpre krenuo sa grčke strane, a kasnije su stigli i Rimljani. Uticaj helenske kulture bio je naročito izražen u grčkim kolonijama koje su nastajale u mediteranskom pojasu. Grožđe je u Sirakuzu, Korkiru, Isu… stizalo iz Grčke. Kasnije, posle osvajačkih pohoda Rimljana, ojačao je uticaj Apeninskog poluostrva.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
