Uprkos želji, inkluzija je često nemoguća: Koje podsticaje ima poslodavac ako zaposli osobu sa invaliditetom?

Prema zakonskim okvirima naše zemlje, poslodavac koji zaposli osobu sa invaliditetom kojoj je potrebna stručna podrška na radnom mestu, može ostvariti pravo na refundaciju troškova zarade za lice koje je angažovano na pružanju podrške.

Refundacija se može dobijati najduže 12 meseci, odnosno za maksimalno 1.200 sati. Tada se poslodavcu pokrivaju troškovi plaćene zarade bez poreza i doprinosa, u visini do 50.000 dinara mesečno, kao i troškovi pripadajućih poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje.

Takođe, poslodavcu koji zaposli osobu kojoj je potrebno prilagođavanje radnog mesta, država može pokriti te troškove u jednokratnom iznosu do 400.000 dinara. To se odnosi na tehničko i tehnološko opremanje radnog mesta, sredstava za rad, prostora i opreme u skladu sa mogućnostima i potrebama zaposlene osobe sa invaliditetom.

Naposletku, firma koja na neodređeno vreme zaposli osobu sa invaliditetom bez radnog iskustva, ima pravo na subvenciju zarade za tu osobu u trajanju od 12 meseci.

Ipak, kako za Danas kaže počasni predsednik Unije poslodavaca Srbije Nebojša Atanacković, iako je asistencija države dobrodošla, najveći zalogaj pri inkluziji osoba sa invaliditetom predat je poslodavcima.

„Ta problematika traje godinama, od momenta kada je država odredila da deo koji bi ona trebalo da snosi, prebaci na poslodavce. Drugim rečima, država bi trebalo da snosi obavezu materijalnog položaja ljudi sa invaliditetom, ali je to elegantno, kao i mnoge druge stvari, uspela da prepusti privrednicima. Tako svaki poslodavac koji ima više od 20 zaposlenih, daje zaradu jednom potencijalnom čoveku koji ima invaliditet“, kaže Atanacković.

S tim u vezi, napominje da, kada je uvođena ova mera, nije posvećeno dovoljno pažnje tome da li svi poslodavci u svim oblastima imaju mogućnost da zaposle nekoga iz osetljive kategorije.

„Zaposliti osobu sa invaliditetom nije humano isključivo iz materijalnih razloga, već jer svi imaju potrebu da budu u društvu, da rade i doprinose zajednici. Ipak, neretko su poslodavci suočeni sa nemogućnošću da to urade. Često je reč o tome da neko ima takvu invalidnost da ne može odgovoriti na određene zahteve. Recimo, građevinarstvo zahteva različite veštine i spretnost i od ljudi koji nemaju invaliditet“, pojašnjava naš sagovornik.

On kaže da država, kako bi se više uključila u inkluziju, osim što sprovodi postojeće mere, treba da izađe u susret pojedinačnim zahtevima poslodavaca, koji su raznovrsni.

„Ako je potrebno neko prilagođavanje u građevinskom smislu, učešće u kupovini opreme sa kojom bi bilo moguće da ljudi sa invaliditetom rade, država bi trebalo da se nađe kao partner. Jer dešava se da je privrednik itekako voljan da zaposli osobu sa invaliditetom, ali da nije u stanju jer se bavi takvom delatnošću u kojoj je ta mogućnost isključena bez obzira na njegovu želju. Svejedno, on državi na konto toga plaća sredstva koja ona, valjda, koristi da pomogne toj grupi“, zaključuje Atanacković.

Ipak, kako za Danas kažu iz Nacionalne službe za zapošljavanje, finansijske stimulacije nisu jedini podsticaji od strane države da poslodavac zaposli osobu sa invaliditetom.

„Pored pružanja usluga posredovanja u zapošljavanju i sprovođenja mera koje podrazumevaju finansijsku podršku, NSZ tokom godine realizuje i aktivnosti sa poslodavcima. To radi tako što obilazi poslodavce, organizuje tematske sastanake, okrugle stolove, tribine, koje omogućavaju razmenu informacija i realizaciju savetodavne usluge“, kažu iz NSZ.

Oni dodaju da NSZ takođe razvija i unapređuje saradnju sa organizacijama i udruženjima osoba sa invaliditetom, kao i sa jedinicama lokalne samouprave.

„Organizacijom i sprovođenjem navedenih aktivnosti vrši se promovisanje mera za zapošljavanje osoba sa invaliditetom, informisanje o opštim i posebnim uslovima za njihovo zapošljavanje. Takođe, podiže se svest o značaju pružanja podrške zapošljavanju osoba sa invaliditetom, poštovanja zakonskih odredbi i jačanju društvene odgovornosti, kao i posledicama neformalne zaposlenosti i diskriminacije“, poručuju iz ove službe.

U slične aktivnosti uklučen je i Forum mladih sa invaliditetom. U okviru šest Karijernih centara za osobe sa invaliditetom u Beogradu, Subotici, Novom Sadu, Zrenjninu, Nišu i Valjevu, FMI pruža podršku kroz  individualna savetovanja i karijerna vođenja, ali i pomaže pri izboru odgovarajućih profesionalnih ciljeva.

„U Beogradu se usluga pruža u prostoru Foruma mladih sa invaliditetom, a u ostalim gradovima u prostoru lokalnih Caritas organizacija. Od 2017. godine realizujemo i program ”Radna praksa za mlade sa invaliditetom”. On povezuje mlade sa invaliditetom sa poslodavcima i omogućava im da kroz praktično iskustvo steknu nova znanja i veštine, ali i da osete atmosferu rada u kolektivu. Poslodavci uključeni u program Radne prakse za mlade sa invaliditetom, ovaj program prepoznaju kao značajan i naglašavaju da osim što su obučili mladu osobu i sami su dosta naučili, što im olakšava da budu inkluzivniji“, kažu iz FMI.

Takođe, Forum je pokrenuo i neformalnu Mrežu poslodavaca za zapošljavanje osoba sa invaliditetom, kojima pruža podršku u dugoročnom i održivom pristupu zapošljavanja osoba sa invaliditetom, kroz treninge, obuke i savetovanje.

Ipak, iz ugla osoba koje treba zaposliti, kažu da je period u kome osoba sa invaliditetom dostiže punu socijalnu i radnu uključenost individualan i zavisi od brojih faktora.

„Veliki broj osoba sa invaliditetom usled brojnih društvenih i ličnih faktora nisu imale priliku da ostvare svoje pune potencijale i budu aktivni učesnici društva. To dovodi do niskog osećaja samopoštovanja, samovrednovanja i nedovoljno razvijene svesti o sopstvenim potencijalima. U skladu sa tim, ukoliko je neko imao prethodno radno iskustvo, volonterski angažman ili pohađao programe dodatnog usavršavanja, imaće konkurentsku prednost među kandidatima“, poručuju iz Foruma.

Podsećamo, obavezu zapošljavanja osoba sa invaliditetom ima svaki poslodavac koji ima 20 ili više radnika. Ako poslodavac ima više od 50 zaposlenih, obavezan broj zaposlenih osoba sa invaliditetom je cifra koja se dobije kada se ukupan broj zaposlenih podeli sa 50 i dobijeni rezultat uveća za jedan.

Prema zakonu, ko ne ispuni obavezu zapošljavanja osoba sa invaliditetom ili prijavi da je zaposlena osoba koja se ne smatra osobom sa invaliditetom, platiće kaznu od minimum 5.000 dinara za preduzetnike do 1.000.000 dinara za pravno lice.

Projekat se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD, a administrira Nezavisno udruženje novinara Srbije. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove NUNS i Ambasade SAD već isključivo autora.