U Sjedinjenim Državama 43 odsto srpskih iseljenika ima fakultet

Tako još nije rešeno pitanje priznavanja diploma sa stranih univerziteta, naši visokoobrazovani se pozivaju u tehnološke parkove, nudi se podrška za njihove startapove, ali je sve to nedovoljno konkretno. Druge zemlje daju mnogo ozbiljnije projekte a mi više pažnje poklanjamo strancima kada dođu kao investitori, Arapima, nekim drugim, pre nego našim domaćim ili privrednicima iz dijaspore koji se obično žale da nemaju iste uslove kada žele da ulažu. Zbog toga su i njihovi projekti, u inostranstvu uspešni, a ovde isuviše retki – kaže u razgovoru za Danas Vladimir Grečić, član Akademije ekonomskih nauka.

On naglašava da ne postoje pouzdani podaci o broju visokoobrazovanih ljudi koji su napustili Srbiju, ali da se indikatori procesa iseljenja mogu izvlačiti iz broja iseljeničkih viza u zemlje gde postoji takav režim, ili zahteva za radne dozvole u evropskim državama.

– Procenjuje se da u ukupnom broju migranata, udeo visokoobrazovanih iznosi od deset do 15 procenata, ali bi jedan od pokazatelja mogao da bude i podatak za SAD, gde od oko 200.000 ljudi od 25 do 65 godina starosti koji su se izjasnili kao Srbi, čak 43 odsto ima univerzitetsku diplomu. Pri tom, reč je o iseljenicima koji još nisu dobili američko državljanstvo, jer kada ga dobiju, „gube“ se sa liste migranata. To jeste nešto veći procenat nego kod drugih zemalja, pa su i vodeće zemlje EU ocenile da zaostaju za američkim modelom privlačenja talenata i sada kroz uvođenje „plave karte“ pokušavaju to da nadomeste. Pritom, one smanjuju broj migranata koje će primiti, ali zato pojačavaju selekciju i biraju ono što je potrebno njihovom tržištu rada – kaže Grečić i podseća da su zemlje poput Grčke, Italije ili Španije, nekoliko godina nakon ulaska u EU od emigracionih postale imigracione destinacije, pa bi i Srbija mogla da sledi taj primer.

On procenjuje da će podaci o migracijama u zemlje OECD-a, koji se uskoro očekuju, pokazati da je u 2017. više od 44.000 ljudi iz Srbije otišlo vani, što bi bio rast u odnosu na ranije godine. Međutim, ti podaci su neprecizni i ne daju prave razmere iseljavanja, dok bi domaća statistika mogla da prikupi valjanije pokazatelje pa bi mogle da se pronađu i efikasnije mere.

– Nedavno je Ministarstvo za rad formiralo Koordinaciono telo za praćenje tokova ekonomskih migracija, mi smo imali više sastanaka, ali nismo doneli još nikakvu odluku. Pretpostavljam da je cilj izrada neke strategije, ali to još nije na vidiku. Dobro je što je takvo pitanje pokrenuto, nadam se da ne služi kako bi se pokazalo da se o tome brine, a da kad prođu izbori, svi na to zaborave. Uz to, osim o načinu kako da se spreči ili smanji odlazak, možda više pažnje treba posvetiti dijaspori koja sarađuje, ne treba od nje odustati. Ona ako već ne može da se vrati, može da ulaže, da razvija poslove sa domaćim firmama, posebno u sve dominantnijoj digitalizaciji poslova – objašnjava Grečić i podseća da su institucije poput ministarstva ili kancelarije za dijasporu ukinute.

Grupa mladih ekonomista istraživača, nepartijske ličnosti kako ističu, sa Instituta za ekonomska istraživanja koji su sami osnovali, priprema paket mera koje bi trebalo da u određenim sredinama uspore odlazak visokoobrazovanih ljudi, a plan je da ga predstave na jednoj od sednica Koordinacionog tela. Kako ističe direktor Instituta, Nenad Jevtović, ne mogu iste mere da budu primenljive u svim delovima zemlje, već moraju da se prilagođavaju.

– Ključno pitanje je kako postići da se u društvu izgradi ekonomska nezavisnost pojedinca, jer je to, u osnovi, najčešći suštinski razlog za odlazak u svet. Mi smo zato počeli da proučavamo ekonomsku istoriju Srbije, da utvrdimo koje su to okolnosti dovele do toga da mi puna dva veka nismo u stanju da napravimo državu ekonomskih sloboda – kaže Jevtović.