Zašto građani zaziru od ulaganja u akcije?

Štediše se odavno ne interesuju previše za minorne prinose na depozite, pa većina njih svoje uloge i ne oročava, dok bankari muku muče da pronađu bonitetne zajmoprimce, odakle dolazi i njihova demotivisanost za, nekada, njegovo veličanstvo – štedišu. I zaista, u godinama pred početak svetske krize deponenti su imali kraljevski tretman.

Godišnje kamate na evre u vreme kulminacije kreditne aktivnosti dostizale su nivo od 10 procenata, u žestokoj borbi banaka za pridobijanje ograničenih izvora sredstava. Ipak, taj „medeni mesec“ za štediše nije dugo trajao, jer su kamate ubrzano počele da se „tope“ sa sve češćom pojavom problematičnih kredita u bilansima banaka i otežanim pronalaskom novih zajmoprimaca. Nakon strmoglavog pada, kamate su se proteklih godina približile nultom podeoku, čemu su osim učmale kreditne aktivnosti doprinele i politike glavnih svetskih centralnih banaka, koje su u godinama za nama donele nulte (pa i negativne) kamate i obilje jeftinog novca na globalnom finansijskom tržištu.

I dok bi ekonomska logika nalagala postepeno povlačenje depozita iz banaka, s obzirom na višegodišnji pad kamata, štednja je nastavila da raste, premašivši nivo od deset milijardi evra. U odsustvu bolje finansijske edukovanosti i nevelikog broja alternativa, teško je i moglo da dođe do drugačijeg ishoda, pa su depozitni računi u bankama počeli da obavljaju isključivo bezbednosnu funkciju.

Izvesno prelivanje tog slabo oplođenog kapitala dešava se trenutno prema tržištu nekretnina, dok su druge investicione alternative van dometa prosečnog štediše. Prinosi na državne obveznice tek su neznatno viši u odnosu na kamate, investicioni i privatni penzioni fondovi su i dalje na marginama finansijskog tržišta, dok su akcije i berza većini potencijalnih štediša i dalje sinonim za kockarsku strast.

No, šta bi bilo da je prosečan štediša pre tri godine kupio portfelj najpoznatijih dividendnih akcija na Beogradskoj berzi. Ostvario bi prosečnu godišnju kumulativnu neto zaradu od 13,2 odsto, a zbog neznatnog jačanja dinara godišnji prinos u evrima bio bi 13,7 procenata. Dakle, znatno više nego što su donele bilo devizne ili dinarske kamate u banci, prinosi na državne obveznice ili zarada od izdavanja kupljene nekretnine (ovo samo po sebi nije portfolio investicija i zahteva veći angažman i troškove).

Naravno, ulaganje u akcije je najrizičnije od spomenutih alternativa pa ulagač, shodno tome, očekuje i opipljiviju zaradu. Ali, da bi se to i ostvarilo neophodno je valjano upravljati rizikom, za šta su potrebna zdravorazumska logika i bar osnovno ekonomsko znanje. Dugoročno posmatrano, akcije donose zaradu ako se kompanija razvija i raste, a sadržana je u rastu cene akcija (kapitalna dobit) i isplaćenim dividendama (deo godišnje dobiti koji pripada akcionarima). I upravo su kompanije koje imaju višegodišnji trend isplate dobrih dividendi najpoželjnija alternativa štedišama, s obzirom na to da one nose i najmanji rizik među akcijama generalno.

I dok ovaj koncept ulaganja i štednje u razvijenim zemljama živi generacijama, berza u Srbiji tavori, a građani sumnjičavo vrte glavom kada se spomenu ulaganja u akcije. Glavni razlozi su višedecenijsko odsustvo tržišne privrede koje je ostavilo ozbiljne posledice, i nespremnost države da učini neophodne korake kako bi se ovaj ključni segment finansijskog tržišta razvijao u pravom smeru. Cenu ovog stanja skupo su platili građani koji su se, neposredno pred krizu, okušali na tada preskupom i nezrelom domaćem tržištu akcija. Deset godina kasnije, kada se magla razišla a euforija stišala, više nego skromno se trguje akcijama poznatih domaćih kompanija čije samo dividende nose prinose bolje od štednje u banci. Još jedna od ekonomskih nelogičnosti, poput gomilanja depozita u bankama uz sve mizernije kamate. Ili je to sasvim normalno u kvazi tržišnoj privredi, čije finansijsko tržište, ograničeno na šaltere banaka, zavisi od dobre volje političara.

Autor je glavni broker Momentum Securities