Ko brine o čitaocu?

Provladine novine i televizije, to jest skoro svi mediji, bilo koji potez vlasti propratiće kao novo čudo našeg askete u „loro pjana“ jakni. Oni na drugom kraju spektra taj isti potez propratiće kao novu sramotu neopevane bitange. Dok se prvi pitaju zašto je nešto dobro, drugi se pitaju zašto je nešto loše. Čast tim izuzecima, ali suviše je malo onih koje je briga kako stvari stvarno stoje. Na to dodajte svu kanalizaciju etiketa iz usta najviših funkcionera države koja se redovno izliva na nepodobne novinare te lavinu uvreda kojima će vladini mediji zasuti nezavisne novine svaki put kad kritika zaseče suviše duboko i dobijate sliku današnje javne scene Srbije. Na toj sceni, nerežimski mediji, trpeći tepih bombardovanje „druge strane“ i gledajući tepih laganje građana Srbije, sve češće upadaju u zamku nadgornjavanja sa onima koji bi svi da im daju ulogu takmaca, a ne posmatrača.

Tako, svakodnevno izveštavanje u Srbiji sve više liči na igru natezanja konopca gde svako sve jače vuče na svoju stranu, s glavnim ciljem da druga strana prva padne.

Uz sve to je još i brutalna instrumentalizacija režimskih tabloida dovela do toga da je etički kantar prosečnog konzumenta vesti tako razbaždaren da se danas hagiografija smatra standardom novinskog izveštavanja, dok je kritika postala ravna zlonamernom napadu. Prosto rečeno, kad se jednom naviknete da na svim TV stanicama gledate samo neograničeno vođoljublje, tad vam svaki slučajni glas razuma deluje kao čist bezobrazluk i laž.

Tako smo stigli do one tačke u kojoj medijskom sektoru preti opasnost da izgubi svaki kredibilitet u očima (sve ređe viđenog) neutralnog čitaoca. A to je savršena tačka kojoj teži svaka preplašena vlast. E sad, autoritarna vlast je nužno preplašena, a to opet znači da je svesna i svojih mana i svojih slabosti, a opet nesposobna da se promeni i suviše sebična i nadmena da se skloni (što je doduše tipično i za drugačije vlasti).

Dakle, u zbiru imamo to da su srpski mediji mahom postali suviše ekstremni i u tom svom ekstremizmu sve manje korisni građanima, a sve korisniji vlastodršcima.

Čak i u današnjoj Americi, Foks televizija je podržala kolegu sa Si-En-Ena kojem je Bela kuća uskratila legitimaciju posle Trampove tirade. Da li bi kod nas neka provladina televizija uradila slično?

U tom kontekstu, jedan od najvećih kvaliteta novina je odanost redakcije novinarskom standardu. Težnja ka odmerenosti, imperativ druge strane i sloboda stava. Zato na ovim stranama možete pročitati i da je fiskalna konsolidacija bila neophodna i da je bila prilično uspešna. I da su penzije morale biti smanjene i da je dobro što su pritom najsiromašniji bili pošteđeni. I da su poreski prihodi dignuti. I da je prodaja železare i RTB-a Kinezima dobar epilog gigantskog problema. Da je čak i koncesija za beogradski aerodrom (možda, čekamo ugovor) solidan izbor. I da je carinski rat s Hrvatskom onomad uspešno završen. I tako dalje.

I iza svake rečenice se može dodati po nekoliko „ali“, ali to na ovom mestu nije važno. Važno je upitati, ako u jednom listu koji na vlast gleda kritičkim očima možete pročitati pohvalu svaki put kad vlast tu pohvala zasluži, zašto u listovima koji na vlast gledaju odobravajućim očima ne možete pročitati kritiku nikad kad vlast tu kritiku zasluži?

Brinete li ikad o čitaocu?