Kome znači 30 evra

Tri hiljade dinara. Cifra na željenom vaučeru za koju smo spremni da socijalnu distancu od dva metra svedemo na 20 centimetara koliko naš nos deli od potiljka onog ispred nas koga gledamo da nekako preskočimo da nam ne bi uzeo poslednji kupon.

Tri hiljade dinara. Toliko će nam i Vlada dati ako pristanemo da primimo vakcinu. I još 30 evra, tek malo više od tih istih tri hiljade dinara, koliko ćemo svi mi punoletni ovog meseca dobiti kao pomoć.

Otkud našim vlastima ideja da svoje građane mogu da „potkupe“ sa 3.000 dinara u džepu? Kako to da naš antivakseraj vredi tako malo? Kako naš glas na izborima košta tako bedno? Šta je, konačno, 3.000 dinara? Jedan porodični ručak. Markica za bus plus. Tri kile oraha. Jedna patika.

Pa ipak, ljudi jure da uzmu novac, pokazujući tako da vlast bolje poznaje svoj narod nego što nam se možda čini.

Jer vlast zna da ti ljudi koji u isto vreme veruju da je Bil Gejts napravio virus, da korona ne postoji, da maske nose šmokljani i budale, a da su vakcine zapadnjačka podvala s ciljem da naivčine počisti sa lica Zemlje, e pa ti ljudi tih tri hiljade dinara neće potrošiti na porodični ručak. Ni na bus plus. Još manje na orahe. Eventualno na patike.

Vlast je dobro premerila našeg čoveka. Srbija, znaju to dobro u Nemanjinoj 11, nije ni Knez Mihajlova, ni Štrand, ni Medijana. Srbija nije ni prosečna plata od 500 evra, ni 10 dana kolima u Bugarskoj.

Srbija je nešto sasvim drugo. Srbija, to je svaki treći radnik koji na kraju meseca kući donese do 35.000 dinara (31,5 odsto zaposlenih).

Srbija, to je i svaki drugi penzioner kome poštar donese do 25.000 dinara (47,9 odsto penzionera). To je 700.000 radnika i 800.000 penzionera.

Milion ipo ljudi kojima 3.000 dinara na kraju meseca znači razliku između imam večeru i nemam večeru, a ne između imam nove farmerke i nemam nove farmerke.

Tri hiljade dinara je bar deset odsto mesečnih primanja za 700.000 zaposlenih i za 1,2 miliona penzionera. Deset odsto je tri dana života.

A država daje i više. Penzionerima daje 3.000 za vakcinaciju, 30 evra za pomoć, 50 evra za dodatnu pomoć i nekih 20 evra u vitaminima. To je mnogo novca, ma koliko to u stvari bilo malo novca.

Plata koju najveći broj radnika u Srbiji prima je verovatno nekih 32.000 dinara (podatak se više ne objavljuje, ali je ranije najčešće isplaćivana plata bila nešto iznad polovine prosečne i primao ju je skoro svaki peti radnik).

Čak 300.000 penzionera živi sa manje od 15.000 dinara mesečno, a 600.000 sa manje od 20.000.

Svaki drugi čovek radne dobi koga sretnemo na ulici živi sa manje od 1.200 dinara dnevno, a u svakoj grupici od tri penzionera koje vidimo u domu zdravlja, dvoje preživljava sa manje od 1.030 dinara na dan – sa sve komunalijama, kirijama, lekovima, ogrevom, kreditima – i hranom.

To je Srbija na koju računa naša vlast i to je Srbija koja odlučuje o našoj vlasti. Stoga ne treba ismevati politiku subvencionisanja građana, niti se tim ljudima čuditi, a još manje ih nipodaštavati – ni kad se radi o vakcinaciji ni kad se radi o izborima. U pitanju je korpus od dva miliona ljudi kojima 30 evra predstavlja novac značajan za život.

A sada će se ti ljudi možda i vakcinisati. Tužan motiv, ali dobra posledica.