Ovo je istinita priča

Kao i drugi i on je tu da uzme kredit, ali za razliku od ostalih, on tačno zna kakav kredit hoće. A takav se u ovoj banci ne nudi.

To ga, međutim, ne uznemirava. Svota koja mu je potrebna je nevelika, ali dovoljna da mu omogući da reši glavnu brigu pred nadolazeću zimu, da uvede centralno grejanje i sa osvežavajućeg dovlačenja drva u januaru, pređe na pelet. Tipična priča u nebrojenim kućama po Srbiji, koja ničim ne bi zasluživala poseban opis, da nije obrta koji će uslediti.

Ovo je, naime, četvrta banka u koju je naš junak ušao. Tražeći najjeftiniji kredit, on je prvo ušetao u jednu rusku banku. Pa u jednu austrijsku, jednu italijansku i sada, napokon, u jednu francusku. U prvoj banci su mu ponudili dobar kredit. U drugoj bolji, a u trećoj najbolji. U četvrtoj, znao je, nudi se najgori kredit. Ali, baš taj najgori on je namerio da dobije, jer ta četvrta, ta poslednja u koju je ušao, to je njegova banka.

– Izvolite – pozvala ga je ljubazna službenica.

– Hteo bih da uzmem keš kredit. Video sam ove kredite za energetsku efikasnost, ne znam da li vi to imate? – upitao je, svestan da je odgovor negativan.

– U (onoj italijanskoj) banci su mi dali jednu ponudu. Ako uzmem (potrebnu neveliku sumu) na X godina i kada dobijem povraćaj od 15 odsto koji ide uz te kredite za energetsku efikasnost i ako odmah tih 15 odsto uložim u prevremenu otplatu kredita, ja ću zajedno sa refinansiranjem kredita koji već imam kod vas, ukupno otplatiti (prilično skroman i isplativ iznos) dinara. Naravno, ako biste vi to mogli da ispratite, ja ne bih prelazio kod njih – reče čovek.

Službenica je probala razumnim argumentom: taj drugi kredit ima subvenciju EBRD-a, pa je zato tako jeftin, a njena banka bi sav trošak subvencije morala sama da pokrije.

– Znam – reče kratko klijent.

Ona je naravno bila u pravu. Ali, bio je i on, jer zašto bi iko platio više kada može manje. I tako, suočena sa onim što Amerikanci zovu jasnom i neposrednom opasnošću od gubitka klijenta, šarmantna i kompetentna predstavnica banke spasi stvar sa dve reči – da vidimo.

Deset minuta kasnije, banka je imala ponudu za klijenta: trošak obrade kredite izbrisan je, kamata je skoro prepolovljena, a osiguranje proglašeno nepotrebnim. I dalje je to bilo nešto skuplje od konkurentskog zajma, ali dovoljno blizu da naš budući imalac centralnog grejanja pristane da se iz četvrte banke ne vraća nazad u treću.

Pouka ove anegdote je da se s bankom može pregovarati. U Srbiji radi 28 banaka pa ako jedna neće da pristane na vaše uslove, hteće druga. Ako neće druga, hteće treća. Sve dok banka može da zaradi od vas, verovatnoća da ćete naći onu spremnu na dogovor je realna. Trenutak kada građani budu shvatili da je odnos sa bankom ravnopravan poslovni odnos, da vi od banke ne molite novac, nego kupujete proizvod te da je banku u svakom momentu moguće promeniti, biće trenutak u kom će konkurencija stvarno zaživeti.

Za kraj još jedna anegdota. Jednom neformalnom prilikom, dvoje novinara je pitalo prvog čoveka jedne banke zašto ne želi da refinansira kredite svojim klijentima, a hoće klijentima drugih banaka. Posle niza neuspelih izvrdavanja, usledio je iskren odgovor: „Više mi se isplati da izgubim jednog klijenta, nego da ih sve naviknem da mi traže da im spustim kamatu.“

Zato sledeći put kad banka ne bude htela da vam refinansira kredit, vi joj tražite potvrdu o stanju duga, i prosto odšetajte do banke preko puta.