Čemu spomenici? 1Foto: Luca Marziale / Danas

Postoji li šta bednije od rušenja ili skrnavljenja nadgrobnih spomenika? Manje jadno je i ukrasti novac od slepog prosjaka, iz nebranjene kutije za humanitarnu pomoć, odnosno slatkiš od deteta. U slučaju nadgrobnih spomenika, žrtva je još slabija i ne može da se brani, pošto je i doslovno mrtva.

Kao da to nije dovoljno, groblja su tipično pusta ili se skrnave noću. I upravo to se dogodilo sa veličanstvenim Partizanskim grobljem u Mostaru, kojeg su noću, sistematski, te bespovratno uništili nekakvi bednici, nitkovi, podlaci, kukavice i ljudske ništice.

Međutim, kako je ispravno istakla sociološkinja iz Fonda za humanitarno pravo i (sa neskrivenim ponosom) moja bivša studentkinja Jovana Kolarić: „Fašizam ne pobeđuje jer više nema estetski lepih cvetova Partizanskog groblja, nego jer nema Mostara kome treba Partizansko groblje.“

I zato, čemu spomenik? I spomenik – čemu?

„JUNAČKI“ JURIŠ NA GROBLJE:

Na tom groblju počivaju zemni ostaci 810 partizanki i partizana, pa i 13 narodnih heroja iz Mostara, okoline, kao i naše bolje prošlosti. A uništili su ga neofašisti ili neoustaše, sa bezbedne udaljenosti od 75 godina kasnije.

Oko 700 nadgrobnih spomenika hrabrim muškarcima i ženama stradalim u borbi protiv fašizma, preko noći su pretvoreni u prah. Ali je ovo groblje i ranije bilo zapušteno i skrnavljeno kukastim krstovima i grafitima (Ustaše Mostar, Gazi Balije, Tito je mrtav).

Dakle, u pitanju je bio junački juriš na – groblje. A da je samo jedan od pokojnika ustao iz groba, rušitelji bi se razbežali odmah. Ideološki naslednici fašista, te ljudske pizde, kvislinzi, paćenici i imbecili, ovako se obračunavaju sa odistinskim borcima i herojima naših naroda i narodnosti. Bravo, kreteni. A postoji li bolje svedočanstvo o našoj kolektivnoj kolaboraciji i kontrarevoluciji od tog maloumnog i bedničkog vandalizma podmazanog nacionalizmom?

I monumentalniji spomenik našem divljaštvu, varvarstvu, pokvarenjaštvu, kao i razularenom kukavičluku?

Tvorac ovog remek-dela iz 1965, genijalni arhitekta, vajar, filozof, gradonačelnik Beograda i ukleti neimar Bogdan Bogdanović, predvideo je mali prostor na istom groblju i za sopstvenu urnu.

Međutim, u tekstu iz 1997. navodi da je Mostar postao „bivši grad“ i da „tamo više ne bi bio u društvu svojih prijatelja“. Uostalom, i realno i simbolički, u Mostaru je bio srušen – Most. A Bogdanović je kremiran u egzilu u Beču, nakon pretnji smrću i progona u Srbiji (pa i Ovde živi ustaša Bogdan Bogdanović grafita na ulazu u njegovu zgradu). Razmislimo o toj duhovnoj i moralnoj bedi na trenutak. Samima sebi rušimo mostove?

Groblja oslobodiocima? Kao ustašu etiketiramo tvorca veličanstvenih spomenika ustaškim žrtvama, pa i Kamenog cveta u Jasenovcu? Ali hej, šta će nama Bogdan, kada imamo Daru?

CRVENI GRAD:

Uzgred, Mostar je bio i tvrdo uporište partizanskog otpora tokom Drugog svetskog rata, zbog čega je prozvan Crvenim gradom. U toj borbi protiv fašističkog zla podjednako učestvuju Bošnjaci, Hrvati, Srbi, Jevreji i ostali, i koji počivaju na ovom groblju. Samo pola stoleća kasnije, Mostar je postao grad pod opsadom JNA (1992) i HVO (1993), u ime Velike Srbije i Velike Hrvatske, poput Velike Nemačke svojevremeno.

I Partizansko groblje, kao nepodnošljivo prelepi simbol jugoslovenskog bratstva i jedinstva, bilo je prva meta za granatiranje. A danas? Mostar je oštro podeljeni grad između Bošnjaka i Hrvata, i gde više mahom ne žive Srbi.

„Sve što je ostalo od mog obećanja, to je da se bivši grad mrtvih i bivši grad živih ipak gledaju. Ali se gledaju praznim, crnim, izgorelim očima“, napisao je Bogdanović.

Naime, Bogdanovićeva umetnička i filozofska zamisao ili obećanje bila je da stvori nešto mnogo veće i monumentalnije od samo još jednog skupa skulptura, spomenika ili memorijalnog kompleksa („Obećao sam građanima Mostara da ću stvoriti nešto neviđeno“).

Odvažno je nastojao da stvori čitav Nekropolis po arheološkom uzoru na drevne bliskoistočne ili etrurske nekropole. Tačnije, jedan Akronekropolis – grad mrtvih koji će se trajno gledati licem u lice, i oči u oči, sa gradom živih (i za koji su mrtvi položili svoje živote). Bez ikakvih patriotskih, verskih, nacionalnih ili čak socijalističkih motiva, koristio je jedino univerzalni jezik ili kosmičke simbole Sunca, Meseca i planeta.

„Ispalo je na kraju da je Partizanska Nekropola u celini podsećala na veliki astrološki model iz kojeg smo svi složno, i u najvećem zanosu, čitali najbolju budućnost“, pisao je Bogdanović. Jer, kako je nedavno istakao Mihal Ramač, „Partizani su se borili za slobodu. Gledali su u budućnost. Četnici mare samo za u se, na se, i poda se“. I upravo zato je ustaškom ili četničkom svetonazoru ovaj spomenik toliko – nepodnošljiv. Uostalom, kosmos i znači – uređenost, red i poredak.

Bio je to izraz Bogdanovićeve filozofske vizije i umetničkog ciklusa koji pokriva osnovne elemente filozofije Zapada (kamen/zemlju, vodu, vatru, i vazduh/nebo). Kaldrmisani prilaz spomeniku svesno podseća na Neretvu, i na uske mostarske sokake – kao odistinsko ogledalo između dva grada, odnosno na susret između života i smrti. Dok oblici nadgrobnih ploča podsećaju na posečena stabla, kao na simbole prekinute mladosti.

Dakle, u pitanju je bio „Mostar u malom, replika gradu na Neretvi, njegov idealni dijagram. Gledao je u samo srce starog Mostara i danas porušeni most vrhovnog majstora Hajrudina, taj nekad najlepši i najsmeliji most na svetu, delo božanske graditeljske statike, pred kojom je mali Bogdan bio sićušan kao pred natprirodnom pojavom“. A da li su to razumeli neoustaški trenerkaši sa maljem u rukama? Naravno da nisu.

I upravo zato ruše i razvaljuju ono što ne razumeju. Zato su i srušili Stari most, i zato su porušili Partizansko groblje. Da bi postali veliki Hrvati (Srbi ili Bošnjaci) – pošto su inače sitni, bedni, kukavni i ništavni ljudi. Ovaj spomenik je pronašao svoje mesto i u Muzeju moderne umetnosti (MoMA) u NJujorku. Nama očigledno nije trebao. Možda baš zato što predstavlja – ogledalo?

NACIONALIZAM JE KIČ:

I onda, čemu kosmos (ili red) u našem haosu? Čemu univerzalno u našem nacionalnom? Moderno u našem izmišljeno-tradicionalnom? I čemu lepo u našem ružnom? Čemu spomenici? U Srbiji, u (Titovom) Užicu kao središtu prve slobodne teritorije u okupiranoj Evropi, više nema spomenika Titu. Jer, čemu sloboda? Ali zato u Beogradu imamo golemog Stefana Nemanju. Spomenik Marksu i Engelsu nikad nije ni dospeo na Trg Marksa i Engelsa, pošto nam je politika iznova postala Pašićeva i radikalska. Dok je u Novom Sadu, na Trgu republike, spomenik bizarno podignut kralju (i golemom konju), a koji je šatro prisajedinio Vojvodinu Srbiji.

Na kampusu Univerziteta imamo spomenik Milevi Marić, ali ne i Albertu Ajnštajnu. Naši spomenici su i naši murali – Ratku Mladiću, Amfilohiju i sličnim ajatolasima, odnosno huliganima nastradalim u navijačko-kriminalnim obračunima, a ne u borbi protiv okupatora. A isto je i širom postrevolucionarne Jugoslavije. U Hrvatskoj su u svakom gradu posejani spomenici Franji Tuđmanu, od kojih je svaki ružniji i groteskniji od prethodnog (dok stanovnici ovih gradova pečalbare po Evropskoj uniji). Isto kao Aleksandru Velikom i ostalima u Skoplju. Nacionalizam je zaista kič.

Izgradnja Partizanskog groblja u Mostaru trajala je pet godina, a bila je potrebna samo jedna noć da se taj trud i graditeljska vizija unište ili ukinu. Ali, biće da ova noć, mrak, te sumrak morala, savesti i svesti, traju mnogo duže. Ko zna, možda je čin razaranja Partizanske Nekropole bio i bljesak naše iskrenosti prema samima sebi? Odraz onog stvarnog habitusa naroda i narodnosti Postjugoslavije?

Najzad, ovaj sociolog i kolumnista je bio u Mostaru na spektakularnom otvaranju obnovljenog Starog mosta još 2004. I sad, ogladnevši nakon vatrometa, na ulici je priupitao meštanku za lokaciju izvesne ćevabdžinice (koju su mu preporučili). Odgovorila je sledeće – „Pa nećeš valjda otići na ćevape kod NJih!? Idi na ćevape ovde kod Naših“.

Upravo „praznim, crnim, izgorelim očima“ o kojima je pisao Bogdanović. I džabe onda UNESCO, džabe Mostar Sevdah Reunion, džabe taj novi Stari most – kad su rovovi između Nas i NJih još uvek preduboki, i kad i ćevapčići imaju etnički predznak. Pa onda kakvi mostovi, kakvi partizani, kakvi kosmosi, kakvi bakrači.

Drugim rečima, i razrušeno Partizansko groblje u Mostaru predstavlja spomenik, i to spomenik – nacionalizmu. U pravu je bila Kolarić, ne treba ga ni obnavljati. Kome ono treba? I čemu? U pitanju jeste najnoviji spomenik onome što jesmo danas, pa zašto da se foliramo onda? Deder još ružnih murala i navijačkih grafita, te vandalizma, skrnavljenja, i vaskolikog praha i pepela.

Nažvrljani banalnim auto-lakom u spreju, sve po urbanizmu i filozofiji, grafit Tito je mrtav sa ustaškim U na Partizanskom groblju u Mostaru, ili grafit Ovde živi ustaša Bogdan Bogdanović na njegovoj zgradi u Beogradu su, otprilike, umetnički dometi i ista antilogika vladajućeg svetonazora.

A ponajbolje spomen-obeležje našim nacionalizmima su upravo – ruševine. Nešto ružno, razbacano, rastureno i glupo, umesto lepog, skladnog, uređenog i promišljenog. I ovo je naše ogledalo, naš Spomenik 2.0.

Tačno onakav kakve su i naše četničke, ustaške ili balijske države i društva.

Krajnje zapušten, razvaljen, uništen i nikakav.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.