Divljaci u nama

Kako to da, na primer, ljudi sa (pre)često evropskim pasošima napuštaju svoje relativno udobne zapadnjačke živote i pridružuju se Islamskoj državi? I iz klimatizovanih prostorija odlaze na vreli pesak Bliskog istoka koji grebe i u guzicu ulazi? A kada se vrate, umesto da zahvaljuju bogu na čarima vodovoda i kanalizacije, navlače redenike i bombe? U pokušaju odgovora na ta pitanja sebi i drugima, ljudskopravaši će kriviti diskriminaciju, psiholozi nedovoljno maženja u detinjstvu, istoričari kolonijalizam, a pedagozi traljavo vaspitanje i obrazovanje. Antiklerikalci krive religiju, a islamofobi islam. Levičari će upućivati na klasni položaj i odnose, a desničari mahati pesnicom na imigracionu politiku i multikulturalizam. Sociolozi će (skoro) sve to pomešati zajedno i ponuditi model političkog nasilja i terora kao rezultat dimenzija: identiteta, institucija, grupne integracije, interesa i ideologije. Običan svet bez pametnjakovićkih pretenzija će jednostavno odmahivati rukom i reći da su teroristi u našim redovima naprosto nenormalni, zli i ludi.

Sve su ovo greške u mislećim koracima. Pravo pitanje ne bi trebalo da glasi „Zašto mali broj naših nevidljivih suseda uzima puške i bombe i kreće u sveti rat?“, već sasvim obrnuto – „Zašto to mnogi ostali ne rade?“. Kome god se molili ili klanjali, zašto to svi ostali ne radimo? Jer, bog nam je svedok, i te kako smo radili. I ne radi se samo o Crnom septembru na Olimpijskim igrama u Minhenu ili o Irskoj republikanskoj armiji u Severnoj Irskoj na koje smo udobno zaboravili. Jer i to su izuzeci. Već, na primer, o evropskom krstaškom ratu pape Inoćentija III protiv francuskih Katara (Albižana) u 13. veku, u kojem je u masakrima život izgubilo oko milion ljudi. Ili o Francuskim verskim ratovima između katolika i protestanata u 16. veku sa oko tri miliona žrtava. Ili o Tridesetogodišnjem ratu u 17. veku, koji su vodili francuski i španski katolici sa nemačkim i skandinavskim protestantima, i koji je izbrisao oko sedam miliona ljudi. Ropstvo, mučenje, despotizam, progoni, telesno kažnjavanje i ostale forme nasilne komunikacije prema drugom i drugačijem su u razvijenom svetu bile uzimane zdravo za gotovo sve do poslednjih par vekova. Otprilike do 1815. godine, sa izuzetkom dva svetska rata koji samo potvrđuju pravilo o posve nedavnom malo drugačijem skapiravanju stvari. I kolonijalni osvajači su u ime vere hladnokrvno masakrirali bezbožne ljude koje su smatrali drugačijom „rasom“, baš kao što su to činili i nacisti. Jedina razlika je u tome što su nacisti imali vozove i otrovne gasove, pa su bili nemački efikasniji. Kao i u tome što smo imali fotoaparate i kamere, pa smo poslednji u nizu mnogobrojnih genocida pribeležili.

Konačno, sve te brutalne i uznemirujuće stvari idu i mnogo dublje od pisane istorije i nasilnih frakcijašenja po tkanju monoteizama. U najvećem delu ljudske istorije, smatrali smo se naročito srećnim i odabranim ako smo uspeli da turimo nekakvu hranu na sto, ukoliko ekipa iz drugog ratobornog plemena nije poharala selo i silovala nam ženu, te ako bog nije poslao vatru ili vodu da nam sruši brvnaru koju smo smatrali domom, slatkim domom. Prema podacima dobijenim palentološkim čeprkanjem po skeletima, svaki šesti (oko 15 procenata) lovac-sakupljač umirao je od ruke drugog lovca-sakupljača. S druge strane, čak i u najagresivnijim vekovima Evrope (17. i u prvoj polovini 20.) nasilna smrt u sukobu i ratu sa drugim ljudima bila je odgovorna za „samo“ oko 3 odsto preminulih. Sve ovo u paramparčad ruši popularnu sliku i utešnu pričicu o „plemenitom divljaku“ koju (pogrešno) pripisujemo Rusou umesto sebi samima. Diznijeve bajke su realistični dokumentarni film u poređenju sa mitom o blagoj, nežnoj i divnoj ljudskoj prirodi, odnosno o modernom otuđenom društvu koje je iskvarilo naše dobre duše. Upravo suprotno: mi tek danas živimo u sociokulturnom miljeu koji, konačno i hvala falusu, kod većine nas obeshrabruje ponašanje koje je stotine i stotine hiljada godina evolucije udobno smestilo u naše lobanje. Pa i dalje tragamo za akcijom i dramom, od filmova, preko sportskih utakmica, do kokaina. Uostalom, gotovo svako živo biće osim čoveka skončava život tako što bude pojedeno. U prirodi se ne umire prirodnom smrću.

Zbog svega ovoga, pravo pitanje nije šta tera ljude na nasilje i teror – već šta to tera nas na miroljubivost i saradnju. Islamska država Iraka i Sirije i ostale militantne talibanštine po Bliskom istoku koje kamenuju grešne i odsecaju glave strancima nisu ništa istorijski neobično. Već standard i za „civilizovane“ i za „varvarske“ populacije i države, po svim krajevima sveta. Sparta je bila brutalna militaristička diktatura u kojoj se i mlado i staro i žensko spremalo jedino za rat, a ostalo se odstranjivalo. I antički Rim se isticao po brutalnosti prema bezbožnicima. Vikinzi, a zatim i Mongoli su sistematski terorisali i opljačkali polovinu Evrope. Apači i Komanči su sličnu taktiku terora, odsecajući skalpove, praktikovali prema evropskim emigrantima. Kelti su bili poznati po odsecanju glava svojih neprijatelja, koje su kačili na svoje konje i tarabe kao na drevni YouTube. Astečko carstvo bila je militantna teokratija koja je godišnje žrtvovala desetine hiljada svojih građana da bi umilostivila bogove. Polinezijski Maori su do 18. veka doslovno jeli sve neželjene goste i strance. Drugim rečima, savremene zapadne države i društva, u kojima se (sa različitim uspehom i iskrenošću) slave diverzitet i podržavaju multikulturalnost, zapravo su te koje su kuriozitet, neobičnost i izuzetak.

Najnoviji teroristi i džihadisti samo su duboko u sebi prepoznali fundamentalnu želju za nasiljem i uzbuđenjem koje moderni život ne pruža. Možda su neobrazovani ili tupavi, ali niko od njih nije istinski lud ili mentalno oboleo. Oni reaguju na mudrost vekova, ali ne na onu ispisanu u Kuranu ili Bibliji, već na onu ispisanu u našem zajedničkom genomu. Konačno, kao što je više puta primećeno, od njihove terorističke ruke ubedljivo najviše strada upravo muslimansko stanovništvo. Dakle, po starom receptu, teror i nasilje se tipično rezervišu za druge i drugačije u sopstvenim redovima, a tek onda se kupuje karta za avion kojim se pilotira u zgradu preko bare.

Ovo nije opravdanje, naravno, samo objašnjenje. Ali i objašnjenje koje može da nas potera do ogledala i nazad. Zamislimo da se sutra sruši svet kakav poznajemo – zbog nuklearnog rata, zbog udara asteroida, zbog terminatorske pobune računara – odaberimo šta nas pali. Koliko dugo bi prošlo do povratka u varvarstvo? Borci za prava životinja bi bili pojedeni, a borci za ljudska prava životinja streljani za primer. Mnogi od nas koji ni mrava ne bi zgazili, zapravo bi opet pregazili Poljsku da im se za to ukaže prilika. I Hitler je bio vegetarijanac, pa šta. Sto mu gromova, ljudi se ponašaju varvarski i kada ih stave u „Velikog brata“ ili sličan rijaliti, a zamislimo samo stvarnu apokalipsu, nemaštinu i sumrak pristojnosti u istinski realnom vremenu i prostoru. Uostalom, treba li nam bolji primer od balkanizacije i rata u Jugoslaviji? Ekonomska krizica ravna kašlju domaćih mačaka, uz narasle nacionalne apetite nekolicine političkih i kulturnjačkih vođa, pretvorila je jugoslovenski prostor stabilnosti, blagostanja i bratstva i jedinstva u sveopštu klanicu. Bacanje karanfila pred tenkove na putu za Vukovar izraz je ovog divljaštva u celofanu motorizovane civilizacije.

Evropa i Zapad su nakon par decenija blagostanja poverovali fikciji svojih devojaka sa izbora za „mis“ o miru u svetu kao difoltu, a ne izuzetku. Dok mali fašisti po raznim Drezdenima i Zlatnim zorama uzdižu svoje šuplje glavice čim je to blagostanje dovedeno u pitanje. A svi oni lokalno besni sada mogu globalno da putuju i da, umesto recepata za kolače, đoraju one za eksploziv. U svojoj osnovi, ljudi su sebična, uskogruda, nasilna, emocionalna i agresivna bića. Svaki grad i svako društvo su samo tri obroka daleko od nereda, nasilja i haosa. Ali, ne očajavajmo. Nasilje i zlo i naopako ne moraju da budu naša sudbina. Kao što prevarimo svoj nagon za reprodukcijom svaki put kada navučemo kondom, isto možemo uraditi i sa nagonom za agresivnošću i proizvodnjom smrti. Eros i tanatos, beše? Zbog zaista mnogih faktora karakterističnih za savremeni svet – od obrazovanja, preko ekonomske sigurnosti, sve do masovnih medija i interneta – stičemo sposobnost da se malo udaljimo od sopstvenog pupka i sopstvene palanke. To jest, da se odmaknemo ili nepristrasno distanciramo od naše lične i nužno uskogrude perspektive. Bez obzira na to da li je u pitanju fejsbučko polivanje hladnom vodurinom zbog neke bolesti o kojoj ne znamo ništa, šatro briga za neudomljene mačiće i nosoroge na ivici izumiranja, odnosno izlizano „Ja sam Šarli“ akcijašenje koje je „u trendu“. Sve su ovo ipak svedočanstva o nešto šire (iako jeftino) shvaćenim moralnim obavezama i posvećenostima koja, na dugi rok, ohrabruju. Konačno je postalo i moguće i poželjno i „kul“ da svoje zaključke i ponašanje baziramo na apstraktnijim, kosmopolitskim i univerzalnim temeljima. Treba još mnogo da učimo, jer sve je to novotarija protiv koje idu i naša priroda i naše društvo. Divljaci i varvari su u nama, a ne među nama. Uradimo nešto sa tim.