Događanje Vučića

U čemu je radiodifuzno učestvovala i čitava javnost Srbije, pošto je režimska i ružičasta televizija privremeno prekinula svoj „rijaliti program“ u korist ove posve neružičaste društvene i političke realnosti. Bilo je tu i zaista teških ljudskih sudbina i istinskih životnih problema, a bilo je i uobičajene etnonacionalističke patetike, kao i čiste psihodelije i nadrealizma. Ceo taj političko-kulturni program je na trenutke ličio na Đinđićeve putujuće tribine „Srbija na dobrom putu“, a na trenutke fakat na audiciju za „Zvezde Granda“ Saše Popovića. Međutim, ne treba biti odviše ciničan i salonski distanciran zbog komotnog razdeljivanja jagnjadi, traktora i transplantacija koštane srži „narodu“. Ovo su stvarni problemi najvećeg dela građana Srbije, a ne broj retvitova i činčila u bundi, odnosno da li u restoranu služe „kraft“ pivo i vegansku hranu bez glutena ili ne.

U celom tom „stvarnom rijalitiju“, kao svojevrsnom suočavanju sa sadašnjošću, bilo je još par zanimljivih detalja. Na primer, kinematografija, scenografija i mizanscen uopšte bili su maestralni. Sve beše onako pomalo socijalno, „treš“ i odrpano (ofucana bina, plavi stolnjak, teške zavese, VHS kamera), a ne ulickano i upeglano. Dakle, više kao rijaliti na „Hepiju“ nego onaj na „Pinku“. Jer, gledaoci će radije da se sažive i saosećaju kada vide jednu neizrežiranu muku i akutno nemanje. Takođe, ovaj događaj je i paradigma za fenomen o kojem se toliko naklapa poslednjih godina, a koji se naziva – populizam. Uporna i neodoljiva matrica koja stoji iza svakog populizma je stav da političari, foteljaši u odelima, „ne slušaju narod“. I sada se najzad dogodio pojedinac koji, bez kravate, strpljivo sedi, sluša i zapisuje šta građane tišti, poput materijalizovane „neočekivane sile koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar“. U toj političkoj alhemiji, svako jagnje ili traktor na poklon pretvaraju se u par (desetina) hiljada glasova više na izborima. Uostalom, dok je Tadić mazio telad, Vučić ih poklanja.

Međutim, ni u tom slučaju ne treba biti cinik ili „difoltni“ opozicionar svemu što Vučić uradi ili kaže. Umesto zveckanja oružjem i patriotskih egzaltacija, on jeste bio poručio da je najvažnije sačuvati mir, da su škole i vrtići bolje rešenje od naoružanja, kao i da valja voditi dijalog sa Albancima i Tačijem. Propaganda? Možda, ali mirovna propaganda je neuporedivo bolja od one ratne. Istovremeno, srbijanska opozicija bi i mogla i morala da nauči mnogo toga od ovog „događanja Vučića“. Umesto kukanja kukanja radi, od čega je jedino gore kukanje kukanja radi na Tviteru, i opozicija bi ponekad mogla da izađe iz topline virtuelnog sveta, i da zaroni u onaj stvarni svet, politiku i društvo. I spomenuti Đinđić je kao premijer u februaru i martu 2002. godine obišao preko pedesetak mesta u Srbiji, takođe razgovarajući sa građanima o njihovim problemima i potrebama, po istim ovakvim mesnim zajednicama, pozorištima i domovima kulture. Danas se može čuti i blesavost da bi Slobodan Milošević bio svrgnut mnogo brže da je devedesetih postojao Tviter. A pre će biti da bi Milošević vladao i dan-danas da su Vuk Drašković i lideri DOS-a umesto guljenja đonova po tribinama i demonstracijama – gulili prstiće po mobilnim telefonima i razmenjivali dovitljive i vrckave tvitove u besmisleni nedogled.

Drugim rečima, ukoliko opozicija želi da bude relevantna, a ne sterilna, autistična i predmet prezira i podsmeha, i ona mora „dopreti“ do građana, koliko god to izlizano i nedigitalno zvučalo. A ne kukati, slinaviti i žalopojčariti jer „Vučić kontroliše medije“. Uopšte se ne radi o posrednom „dopiranju“ do ljudi putem tih prokletih medija, već o neposrednom kontaktu sa živim građanima od krvi i mesa, od problema i od sudbina. O interakcijama licem-u-lice, a ne iza avatara ili plaćenog oglasa na YouTube i porno-sajtu. Dakle, valja fizički otići u sva ona zaboravljena mesta, sela i zaseoke po Srbiji koje Vučić u svom karakterističnom i jeftinom (a za ovu priču instruktivnom) triku štreberski izgovara i lično „poznaje“. I tamo improvizovati štand ili organizovati tribinu, i primiti psovku i uvredu ako treba. Ali i porazgovarati, saslušati, i ponuditi drugačije rešenje od režimskog svima onima koji eventualno zastanu, dođu, zakukaju i požele da iznesu svoj problem. Jer, ljudi sa problemom čine većinu u Srbiji dok je, paradoksalno i sumanuto, politička opozicija u dubokoj manjini i opet klizi ka brojnosti poslovičnog kombija. Biće da nije samo Vučić za to kriv? Građani su navikli na propagandu i najveći broj njih ume da je prepozna, dok su ulickani plakati, TV spotovi i internet baneri dosadili i bogu i ljudima. A u direktnom susretu postoji nedvosmisleni efekat truda, napora i lične zainteresovanosti. Unesrećenima i nemoćnima, koje niko ne vidi, ne čuje i ne sluša, ovo je sasvim dovoljno za gromoglasnu podršku i glas. Otuda su Vučićeve intervencije i specifični „gerila marketing“ na Kosovu toliko atraktivni i uspešni.

I zato, stvarni problem Vučićevog razgovora sa „narodom“ zapravo je samo jedan. A on se ogleda u sintagmi koja je proizašla iz socijalističko-samoupravljačkog vokabulara, i koja glasi: antibirokratska revolucija. Koju živimo već punih trideset godina i koja je, u punoj snazi istorijske ironije, započela na tom istom Kosovu. Nakon što se Slobodan Milošević takođe sastao sa kosovskim Srbima i poručio da „niko ne sme da ih bije“. Podsetimo se, u tom su „događanju naroda“ srušena „birokratska“, „autonomaška“ i „foteljaška“ pokrajinska rukovodstva na Kosovu i u Vojvodini, a koja su šatro postala isuviše otuđena i udaljena od građana. Obrisana su i rastočena u ime jednog harizmatskog vođe, bez tih dosadnih posrednika između NJega i „naroda“. Sintagma „antibirokratska revolucija“ zapravo je precizna dijagnoza onoga što se dogodilo i događa Srbiji u protekle tri decenije, u vidu kolapsa birokratskih institucija u korist lične odluke i volje.

S druge strane, još od 17. veka, u političkoj tradiciji Sjedinjenih Američkih Država postoji izuzetna demokratska institucija nazvana „susret u gradskoj kući“ („townhall meeting“ koji se, uprkos nazivu, najčešće odvija po školskim salama, bibliotekama, crkvama itd.) i gde se lokalni i savezni političari sastaju sa građanima i otvoreno diskutuju o zakonskim i drugim predlozima. Ključna razlika između tog nekog Albukerkija i Lapljeg Sela u tome je što se u oba slučaja zaista razgovara, raspravlja i svađa uz prateće otvaranje srca i duše, ali u Albukerkiju to rezultira u formalnoj i birokratskoj proceduri. Koja zatim unapređuje i sofisticira zakon koji važi za sve, a ne samo za one (ne)srećnike koji su ušli u fiskulturnu salu. Ili, prisetimo se „Kancelarije za brze odgovore“, koja je takođe imala da rešava probleme građana na jedan relativno brz i efikasan način. Suština je u tome da je i to – kancelarija ili „biro“. I da niko ne očekuje da se u njoj predsednik lično javlja na telefon. Dođavola, čak i Crveni krst ima neku birokratiju, i ima je sa dobrim razlogom.

Naprosto, problem cele te gužve u Lapljem Selu nije u neposrednom susretu Vučića sa građanima, naprotiv. Problem je u jednom personalizovanom, čvrstorukaškom, superherojskom, putinoidnom ili palmoidnom „rešavanju problema“ tih građana. Koje upadljivo antibirokratski preskače sve procedure, institucije, organizacije, ministarstva, kancelarije, razna tela i političko-pravni sistem uopšte. Ako izuzmemo naprasno telefoniranje resornom ministru da „reši stvar“. A, uzgred, nakon svakog iznetog problema, takođe prisutni direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju Marko Đurić bi morao da pocrveni, a zatim da potpiše neopozivu ostavku i ode kući taksijem. Dakle, nema apsolutno ničeg spornog u tome što je neki unesrećeni ili uplakani čovek dobio jaganjce ili traktor kako bi imao sredstva za rad i život. Sporno je što je to dobio čistom voljom jednog čoveka u duhu onih „tri hiljade za gospodina“ u gradskoj kući u Jagodini.

Što najzad podseća na Maksa Vebera, za kojeg Aleksandar Vučić tvrdi da ga je čitao i „dobro razumeo“. Prema Veberu, upravo je birokratija preduslov pravno-birokratskog i uopšte modernog načina upravljanja društvom, za razliku od tradicionalne ili harizmatske vlasti. U tome, a ne u beslovesnom rmbačenju, je suština protestantske etike i duha kapitalizma, pa i uspeha zapadnih društava. Iako je birokratija na komično zlom glasu (eno „Državnog posla“ na RTV za neupućene), u pitanju jeste jedna racionalna, stručna, efikasna i pre svega nepristrasna i bezlična drangulija. I izuzetno je važno (iz)graditi birokratski, racionalni, stručni i nepristrasni sistem koji će glatko da fercera bez toga da zavisi od ličnih ili partijskih susreta sa donosiocima odluka. U suprotnom, negujemo jedan patrimonijalni, plemenski, caristički, parafeudalni ili tako upadljivo „balkanski“ sistem sačinjen od vođe i podanika, i pratećih lično-političko-srodničkih veza za posao i privilegije na lokalu. Od rođaka ili zeme koji zato ne mora da čeka na red u opštini ili u katastru, do unesrećenih ljudi koji mole predsednika države za grlo stoke sitnog zuba. Pa onda kao Balašević u „Odlazi cirkus“, moramo da se zapitamo da li je to sve bilo samo „fol“ i „jeftin trik“, dok drugi cirkus ne dođe u naš grad. Jer ostaju nam samo „okrugli trag na mestu šatre“, baš kao i maske koje kriju bol.