Društveni centar

U tom međuvremenu, nesuđeni skvoteri su držali radionice, tribine, filmske i muzičke programe, te se bavili i sportom i performansima. Dok uniformisani šumar iz onog vica nije došao i rasterao sve te mlade i one koji bi voleli da se tako osećaju – pesnike, vegane, glumce, neohipike, aktiviste, plesače, zdraviste, radioničare, studente, recitatore, heklače, edukatore, sporadične anarhiste i čudake.

Ironično je da su sami ljudi koji su zaposeli kasarnu zapravo bili prilično benigni i apolitični, odnosno nimalo subverzivni i gotovo bezopasni. Odnosno, da su se najverovatnije dogovorili da budu upravo takvi. Od gomile prostorija u kompleksu kasarne, Društveni centar se naselio samo u dve najneuglednije. Između ostalog, proterali su konzumiranje alkohola u okvirima „Društvenog centra“ da im se ne bi prišila etiketa pijane i drogirane omladine. Zatim, izbegavali su kontakt sa vlastima da ih ne bi povezivali sa politikom. Pa je politika počela da izbegava njih.

Naime, nešto se pokušavalo i sistemski i institucionalno, zvaničnim dopisima i molbama za ustupanje kasarne dok se dotičnoj ne reši imovinski status, pa se, gle čuda, ostajalo bez odgovora. Druga je tema da je sve to moglo i, verovatno, trebalo mnogo radikalnije, aktivnije i ne-nenasilnije, jer pozitivna energija jednostavno neće promeniti svet. Međutim, pristojnost i vaspitanje nalažu da se čovek stavi u odbranu slabijih. Radoznao kakvim ga je evolucija prirodnom selekcijom dala, i autor ovih redova je par dana pre iznenadnog zatvaranja posetio novoosnovani Društveni centar u novosadskoj „maršalki“. I, očekivano, tamo sreo dosta svojih prijatelja i nešto svojih studenata.

Ceo slučaj sa Društvenim centrom je, naravno, bio i trening odnosa između legalnog i legitimnog, u kojem je svaka razumna simpatija na strani legitimnosti, dok legalitet vrišti od izgovora za faktički korov i zaparloženost. Ništa neobično. Uostalom, vojska počiva na legalnoj praksi obuke za ubijanje drugih ljudi, a o legitimnosti ove prakse bi se moglo progovoriti svašta. Stara slika cveća guranog u cevi puške se periodično pojavljuje i obnavlja, da bi bila iznova gušena vojničkom čizmom uz blagonaklonost države. Mik Džeger je to još 1969. godine sažeo u opasku „Deca cveća su zapravo bila samo gomila starog sranja, zar ne?“ u razgovoru sa Kitom Ričardsom.

Dakle, bilo je tu previše umetnosti i „umetnosti“ za ukus ovog kolumniste, no u ukusu ovog kolumniste uopšte nije poenta. Da, bilo je i crtanja, recitovanja, plesanja, logorovanja, bacanja frizbija, te nenasilja, tolerancije, menjanja stvarnosti i uzdizanja svesti savršeno nameštenih na penal cinizma, ali i to je druga priča. Kao i činjenica da su se na celu tu stvar, naravno, prikačili i dežurni NVO lešinari, kulturni pregaoci i beskorisni paraziti u svojevrsnom amalgamu mladih lidera i netalentovanih umetnika.

Međutim, koliko god svi ti samozvano otkačeni, ludi i drugačiji kulturni poslenici, profesionalni hobisti i žongleri optimisti skaču po ganglijama realnosti, oni su ipak imali dovoljno volje da uzmu metlu u ruke. Da donesu razglas i sprovedu struju. Zatim, da izmontiraju filmiće za YouTube. I skuvaju nešto vegetarijansko za sve koji su se tamo našli. I većina dotičnih je zaista bila nepovezana i neopterećena krupnijim društvenim i političkim pitanjima, već prosto žive neke svoje živote na koje moraju imati pravo. I zapravo sasvim skromno i nenametljivo traže prostora za to. Konačno, zar i oni nisu samo „naša deca“, ili kako se to već tepalo desničarskim huliganima i opasnoj kaši po njihovim lobanjama?

U Srbiji, napuštenih prostora poput „maršalke“ od žute cigle u Futoškoj ulici ima i dosta i previše. Stvarni problem ovog društva nije taj, već činjenica da ima premalo ljudi koji bi sa takvim prostorima hteli i znali nešto da urade. Odsustvo jednog resursa od protoplazme generiše prisustvo drugog resursa od maltera i cigle. Neverovatno, ali istinito: napuštenost je posledica odsustva ljudi. U Novom Sadu se gotovo niotkuda pojavila nekakva kritična masa sa srcem na dobrom mestu. I samo zbog toga bi bilo dobro da ih u sudaru sa mrskom realnošću ne poraze sopstvena naivnost i utopizam. I da bar neko od njih akustičnu gitaru i voštane bojice zameni pajserom.

Naravno, svet bi verovatno bio mnogo tužnije mesto za život ukoliko bi ljudi mogli nesmetano da upadaju u tuđe prostore za rad i život. Ali nije nimalo manje tužan ako se iz napuštenih prostora isteruju ljudi koji bi da ih počiste i reorganizuju na korist svih.