Internet ventilacija

Zaradio je 3 miliona dolara u bioskopima, dve nagrade na Filmskom festivalu u Kanu, jednu na Sandensu i – karijeru. U doba snimanja „Prodavaca“, Smit nije završio školu, niti poznavao nekoga u Holivudu, a u filmu su glumili on i njegovi prijatelji. I bio je to (i ostao) genijalan film u kojem dva momka prosto razgovaraju o pop-kulturi, emotivnim vezama, seksu, smislu života. Bila je to i svojevrsna pobeda jednog običnog momka iz kvarta, ali i pobeda nezavisnog i sirovog Smitovog talenta, uprkos svemu što o filmskoj industriji navodno znamo.

S druge strane, Smit je pomalo i razmaženi kreten. Naime, on se oduvek prepirao sa svojim i/ili filmskim kritičarima, ali je to poslednjih godina poprimilo razmere ličnog krstaškog rata („Bog mrzi projekcije za novinare“ je samo jedan od transparenata koje je, glupirajući se, umeo da nosi). Nakon negativnih kritika koje je dobio za jedan svoj (loš) film, Smit je odlučio da u potpunosti prekine saradnju sa filmskom kritikom i projekcijama za kritičare, da ne daje nikakva obaveštenja u štampu, te da svoje filmove sam distribuira i prikazuje samo svojim fanovima. I koliko god ga autor ovih redova cenio – Smit se zaista ponaša kao derište, dok džiberski neukusno kuka kako ga niko ne razume. A prokleto je lako nemati nikakve negativne komentare ako svoj film prikazujemo samo onima koji nas u startu vole, zar ne?

Zašto je ovo važno? Jer se iznova udarilo u polemiku o (anonimnim) komentarima na različitim internet portalima i internet izdanjima novina. Gužvu je zakuhao informativni portal Danas.hr, koji je uz iznenađujuće oštar ton („Dosta je gadosti“) ukinuo opciju komentarisanja tekstova na svojim stranicama. Razlog su, kažu, „poremećeni, bolesni i zadrti stavovi jednog dela čitalaca“. Dotični na ovaj način „iskazuju frustracije“, kako veli ta psihoanaliza za siromašne. I mnogi su ovdašnji novinari ubrzo istakli da „bezobrazne“ komentare čitalaca treba zabraniti zakonom (nazivajući ih „velikim zlom“), dok se i mnogi ugledni kolumnista takođe pridružio hajkačima. I u tom smislu oni nalikuju Kevinu Smitu, koji prostor kritike ostavlja samo za po-sopstvenom-ukusu izabrane. A takve su stvari oduvek opasne, koliko i zapanjujuće bizarne jer novinari čitaocima preporučuju – cenzuru.

Internet je zaista olakšao i demokratizovao javnu raspravu do granica koje su bile nezapamćene samo nekoliko decenija pre. Istovremeno, mnogi od nas još uvek dobro pamte eru cvrčanja dial-up interneta i doba kada je osećaj zbog slanja, dobijanja i čitanja imejla verovatno bio ravan osećaju kosmonauta koji ulazi u spejs-šatl. Bilo je to vreme kada je internet još bio skupa igračka nešto pismenijeg sveta. Međutim, takvog interneta više nema, a svetska mreža je postala istinski masovna. Ova je činjenica revolucionisala internet sadržaje – od Vikipedije preko Jutjuba do vaskolike piraterije. Istine radi, na tim smo internetima shvatili i da naše šatro mračne pornografske fetiše zapravo dele milioni. Otkriveno nam je i na hiljade i hiljade beskrajno zanimljivih sadržaja i ljudi na koje inače nikada ne bismo naišli, a za koje nam sada nedostaje vremena u jednom životu ili par. Ili zbog kojih nam nedostaje sna. Ali je ista sjajna činjenica kao nuspojavu imala toplovodno otkriće da među nama postoje i armije neukih, zatucanih i agresivnih ljudi koji, neverovatno, takođe umeju da klikću miševima i tapkaju po tastaturi. Uostalom, komentari ispod videa po Jutjubu su argumentovano najniža forma komunikacije od kada komunikacija postoji.

Da, ali pa šta? Taj svet neće nestati, opismeniti se ili upristojiti ako mu oduzmemo priliku da internetski trabunja. Zahtevi za ukidanjem komentarisanja vesti izraz su palanačke logike prema kojoj je važno samo da se nešto ne vidi. A to da li ono postoji – a postoji – ostavlja se za ponedeljak ili za posle praznika. Ali palanke su upravo zbog brkanja „izgledati“ i „biti“ toliko socijalno nezdrave sredine. Međutim, šta je sa tvrdnjom da se na ovakav način, na javnom internetskom prostoru, osnažuje nekakvo zlo koje bi inače kunjalo u opskurnosti doma svojega? Instruktivan primer nudi upravo – internet pornografija. Uprkos obrnutim slutnjama dežurnih moralista, istraživanja pokazuju da porastom dostupnosti internet pornografije zapravo opada broj silovanja (10 odsto više interneta – 7.3 odsto manje silovanja). Korelacija ne znači kauzalnost, niti internet misteriozno leči neke od najgorih ljudskih poriva već, prosto, malo je teže silovati ženu na ulici ako ste u sobi pred računarom spuštenih pantalona. Mnogo je lakše fantazirati o silovanju uz ponešto internet stimulacije, a zatim zadovoljno leći u krevet, nego noću kružiti kvartom u belom kombiju. Slično tome, mnogo je lakše samozadovoljno „braniti Kosovo“ i „klati pedere“ po internetima nego otići u Prizren ili u gej klub i tamo dokazivati svoje erektivno srpstvo. Jednostavno, internet je sjajan ventil – ili ventilacija – za sve najbolje i sve najgore ljudske strasti. I takav treba i da ostane.

I zato bismo nametanjem te higijeničarske cenzure po sopstvenom nahođenju moralne čistoće mnogo više izgubili nego dobili. Konačno, komentari na mnogim internet sajtovima ponekad su uzbudljiviji, informativniji i duhovitiji od tekstova koje komentarišu. A neretko i ispravljaju greške autora ili pozivaju na dalje istraživanje i dublje upoznavanje. Ali nije reč samo o tome, čak i da uporno nema nijednog suvislog komentara nigde i nikad. Naime, po mnogo čemu, internet je turbo-demokratski prostor u kojem svako može da učestvuje sa beskrajnom lakoćom i, tako je, sa anonimnošću kao zaštitom. Dakle, bez porekla, pedigrea, rase ili identiteta, samo sa snagom argumenta ili oštricom duhovite opaske. „Jer, šta je u imenu?“, pitao se onaj ludi Englez, kroz usta još luđeg mlađanog Italijana. Sve ovo nije bilo moguće na grčkim agorama, rimskim forumima ili po francuskim salonima. Jer su privilegovani uvek drsko čuvali svoje privilegije u vidu vlasništva nad sredstvima za duhovnu proizvodnju. Sa jeftinim internetom na skoro svakom ćošku i u svačijem džepu, ovo sjajno postaje vraški teško.

I u doba dok je Gutenberg reklamirao svoju presu bilo je preplašenih nad činjenicom da će sada svaka ništarija i anonimni Petar Petrović (sa uplatnice, ne Njegoš) moći da štampa knjige. Umesto da ih oni odabrani krasnopisom bogougodno prepisuju pod svetlom samostanske sveće. Dođavola, verovatno su gunđali i stariji pećinski ljudi kada je omladina nabavila nekakvu jeftiniju, a kvalitetniju kredu za svoje pećinske grafite. I, ironično, bili su u pravu – među koricama se zaista pojavljivala i pojavljuje se gomiletina đubreta zbog kojeg mnoga šuma i zeleni aktivista plaču. Međutim, najkvalitetniji pisani zapisi, često anonimni i jedva skrpljeni, ostajali su trajno i gurali društva unapred. Ostali su zaboravljani. Isto je i sa internetom kao najnovijim olakšanjem za armiju onih koji bi da nešto kažu, priprete ili podviknu. Uzgred, i ispod ovih kolumni je bilo mnogih negativnih i uvredljivih komentara. Izlaziti na kraj sa njima je moguće na više načina. Prvo, ne čitati ih. Drugo, pročitati ih i odbaciti. Treće, pročitati, zamisliti se i bolje doterati neke sledeće tekstove u skladu sa komentarom. Autor ovih redova je primenjivao sve tri taktike. Ali nikada nije priželjkivao da se uguši komentarisanje uopšte, niti je unaokolo kukao jer ga komentatori ne kapiraju. Slobodno, samo uđite, ne morate se izuvati.