Naime, ovo je čuveno značenje koje je u „Poetici“ ponudio još Aristotel pre 2300 godina, dok se do tada o katarzi govorilo jedino kao o izbacivanju menstrualne krvi i sličnih telesnih izlučevina. I sad, po analogiji sa ovakvim telesnim „pročišćenjem“, Aristotel je tvrdio da i publika u pozorištu doživljava nešto slično kada je reč o njihovoj duši. Kada prisustvuje tragediji, čovek se suočava sa strahom, nepravdom, nasiljem i bolom drugih na sceni, zbog čega napušta pozorište „pročišćen“ od ovih negativnih osećanja, što zauzvrat ima pozitivno dejstvo na njegovo telo i duh ili um. Između ostalog, čovek na ovaj način „čisti“ i svoje misli, te vidi bolje i zaključuje jasnije. I sad, iako postoje suvisle debate oko toga šta je to Aristotel tačno želeo da kaže, ovakvo razumevanje se pokazalo uticajnim u estetici, psihoanalizi, i raznim teorijama umetnosti i kulture. Zato se tvrdi da „Hamlet“, „Gernika“ ili neki horor film (a možda i fudbalska utakmica ili boks meč), takođe mogu imati katarzično i blagotvorno dejstvo na posmatrača. Naprosto, imitiranjem ili prikazivanjem nasilja, nepravde ili tragedije u umetnosti i popularnoj kulturi, kod publike se postiže efekat saosećanja, jednog „štelovanja“ moralnog kompasa, te približavanja istini i pomirenju sa sobom i drugima.

Sve ovo je zasigurno dobro znao i Slobodan Praljak – ratni zločinac i ratni profiter, inženjer, filozof i sociolog, dramaturg i režiser (tim redom) – a koji je posve dramatično i pred kamerama ispio čašicu cijanida u sudnici Tribunala u Hagu. Na Dan Republike, odnosno na praznik zemlje koju su on i njemu slični rasparčali i rastvorili u otrovu i krvi. Praljak je, poput majstora političko-sudske drame, u svom poslednjem filmu od 14 sekundi, „ukrao šou“ ostalim zločincima koje je bila stigla duga ruka pravde. A čak i ukoliko nije naročito izučavao Aristotela, morao je znati za Sokrata i njegovo ispijanje otrova nakon presude da „izmišlja nove bogove“ i „kvari omladinu“. Pri čemu tu postoji jedna značajna razlika: Sokrat je (stoički) mirno prihvatio kaznu atinskih sudija – danas bismo rekli da je poštovao institucije – a Praljak je „s prezirom“ odbacio presudu. Verovatno zaista poverovavši u to da su Bošnjaci sami sebe ubijali, silovali i progonili, i da se Stari most u Mostaru srušio sam od sebe. U tom smislu i slučaju, od istorije filozofije mnogo je instruktivnija spomenuta psihoanaliza. To jest, odbrambeni mehanizam prema kojem i sami poverujete u utešnu laž prema kojoj ste heroj, a ne ratni zločinac.

Međutim, Praljak je zaboravio da nema uspešne pozorišne predstave bez – katarze. Kako je to na nedavnom i izuzetnom gostujućem predavanju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu preneo profesor dramaturgije iz Zagreba Goran Pavlić, nema teatra bez politike. Ali, suština katarze u tragedijama od antike do danas nije bila u tome da se profesionalni konzumenti pozorišta u svojim bundama, ‘ladnim trajnama i lažnim lisicama oko vrata „oplemene“ i „nadahnu“ kulturom i umetnošću – već da uzdrmaju poredak i status kvo. Da prozovu, povrede i uvrede dominantne političke, ideološke i moralne narative. A Slobodan Praljak nije uzdrmao ama baš ništa, već je samo nastavio sa istim izanđalim, kičolikim, nacionalističkim i lažno grandioznim matricama o svojoj zemlji i samome sebi (u, naravno, trećem licu). Samo što je u tom mizanscenu prikazao malo više autodestruktivnog ponašanja, za razliku od Ratka Mladića koji je sličnim povodom samo nešto vikao i bogoradio, pa ga je udaljilo iz sudnice. I zato smo u poslednjoj drami koju je priredio Praljak, umesto katarzičnih osećanja kajanja i stida, a koja bi možda i bila čin vredan poštovanja, prisustvovali nadriherojskom šmiranju i podilaženju publici. I, po oprobanom cijanid-receptu svojih ideoloških mentora, Hajnriha Himlera i Hermana Geringa, poneo se kukavički, infantilno i groteskno. Otuda je reakcija mnogih internetskih šaljivdžija povodom tog poslednjeg čina bila posprdna, a Praljak je sveden na viralni, ali i banalni, internet „mim“. Linija između tragedije i komedije nekada je upadljivo tanka.

Ali, ne radi se tu toliko o Praljku i sličnima, koliko o nama. Odsustvo društvene katarze bolno je očigledno nakon svake presude za ratni zločin. Pa se Tribunal u Hagu, po potrebi o(t)pisuje kao pravedan ili nepravedan, antisrpski ili antihrvatski, nepristrasan ili politički – pri čemu (kao da) niko ne uviđa nonsens i apsolutni apsurd takve percepcije stvarnosti, krivice i pravde. Istovremeno, jedino su balkanski političari (uz sufliranje Rusa) ti koji poručuju da su individualizovane krivične presude u Hagu zapravo presude čitavim narodima, iako to ne govore ni taj Hag ni međunarodna zajednica. Ali, ako ovim političarima oduzmete tu zlatnu koku nacionalizma, „naše“ i „njihove“ zločince, čime će zamajavati svoje bedne i ponižene građane, i prikrivati svoju prostotu? U tom smislu, ironično je da su katarzično pomirenje između sebe dostigli jedino – ratni zločinci. Koji, u svojim ćelijama i ne bendajući etničke granice, posve miroljubivo igraju šah, lopte i „ne ljuti se čoveče“. A mi? Drugim rečima, do katarze u balkanskoj tragediji ne dolazi zato što je svaka presuda za ratni zločin (ili odsustvo iste) intepretirana kao povod za novi čin zakopavanja u etnonacionalističke rovove. Koji onda trajno prete da postanu i realni rovovi sačinjeni od krvi i tla. S tim u vezi, valja podsetiti da je od rata u Bosni i Hercegovini prošlo 22 godine, i da deca rođena 1995. godine danas završavaju fakultete. Dok su samo šest godina nakon Drugog svetskog rata, krvavo zaraćene Francuska i Nemačka ušle u Evropsku zajednicu za ugalj i čelik, kako bi međusobno kontrolisale sirovine za proizvodnju naoružanja. A balkanske državice se narajcano i trčeće naoružavaju, paradiraju i salutiraju, kao da im nije bilo dosta. Možda ili biće da nije, ko zna?

Dakle, celoj drami u Hagu nedostaje katarza. I nije to greh niti u opisu posla Haškog tribunala, čak i ako je dotični to preambiciozno i kratkovido stavio u opis svog posla. Katarza je duboko intimni čin, proces lične transformacije, a koji moraju da potpomognu politika, a zatim i šire društvo i kultura. Nama upadljivo nedostaje katarza postjugoslovenskih naroda i narodnosti, kao naglo i transformativno skapiravanje da ono što smo jedni drugima (u)radili naprosto – nije valjalo. A posebno ono što smo mi uradili drugima. Da smo pogrešili kada smo bacali cveće na tenkove na putu za Vukovar, kada smo sa divljenjem posmatrali pijane granatere i snajperske ubice dece Sarajeva, kada smo simpatisali „opasnog momka“ Arkana i vlažno sanjali o Ceci, kada smo videli „šiptarske teroriste“ u kolonama žena, dece i staraca koje smo progonili preko Prokletija, kada smo popaljeno dizali tri prsta kao da nam se diže disfunkcionalna muškost u gaćama, i radije jebali majke „ustašama“, „balijama“ i „šiptarima“ umesto svoje žene i devojke. I da grešimo kada ove činjenice danas relativizujemo, razvodnjavamo ili negiramo jednim „a šta su oni nama radili?“ i belosvetskim zaverama, paralelno bistreći reč „genocid“ do besmisla. I nazovimo to „suočavanjem sa prošlošću“, „istinom i pomirenjem“, „tranzicionom pravdom“, ili sličnim nemuštim konceptima iz NVO-vokabulara ako baš moramo, ali radi se o nečem mnogo dubljem i starogrčki starijem. Radi se o katarzi. O ličnom pročišćenju nakon tragedije etničkog čišćenja. Očistimo svoju dušu razumevanjem da nije trebalo, da nije bilo dobro, i da su naši heroji u balkanskoj drami obične kukavice koje, kada ne pljačkaju belu tehniku, dečacima vezuju ruke žicom pre metka u potiljak. Jer, u suprotnom, sve ovo što preživljavamo je samo primirje, tek prvi čin, bez konačnog raspleta.