Krađa ideja

 Tezu sastavlja i piše već drugu godinu, i još će bar jednu, sve to nakon tri godine doktorskih studija. Drugim rečima i parafrazirajući feministkinje: i lično i politički je zainteresovan za celu tu gužvu oko „Megatrend“ doktorata ministra policije Nebojše Stefanovića. I rečeno vokabularom blažim od povetarca u praskozorje: i lično i politički je frustriran. S druge strane, čini (mu) se da ispravno ustreptala javnost ne razume do kraja i baš sasvim u čemu je problem sa tvrdnjama koje su i taksativno i korektno i hrabro izneli docent Uglješa Grujić, vanredni profesor Branislav Radeljić i doktorand Slobodan Tomić na sajtu Peščanika. Za eventualno neobaveštene, Stefanovićev doktorat se dovodi u pitanje na dva fronta: prvo, da je značajan deo doktorata plagijat i, drugo, da je doktorat po sebi sadržajno nezadovoljavajući. I obe tvrdnje su u akademskom svetu krupne poput bureka u svemiru.

Prvo, plagijarizam, jer oko toga ima najviše zabune. Jednostavno rečeno, plagijarizam u nauci znači prenošenje ili parafraziranje tuđih reči bez navođenja izvora ili reference. Pri čemu je ključna i neobično ogromna stvar ova iz drugog dela definicije – bez navođenja reference. Kako je detaljno demonstrirano u tekstu zbog kojeg je Peščanik bio zaposednut i spopadnut misterioznim hakerskim napadima, ne radi se o tome da je sporni doktorat naprosto napisao neko drugi, a kandidat je preškrabao ime pravog autora i dodao svoje. Ne, doktorat po svemu sudeći predstavlja jednu „rusku salatu“ u kojoj se (sa kozmetičkim promenama) pozajmljuje gomiletina rečenica mnogih drugih autora. Ključna stvar je, međutim, što se ti autori ne navode. U pitanju je nešto perfidnija akademska prevara od proste prepisivačine od koje, uzgred, boluju mnogi naučni radovi u zemlji i svetu i posvud. Ali nimalo manje problematična ili dramatična. Kao i u svakoj drugoj kreativnoj delatnosti, od novinarstva do tamburanja u rokenrol bendu, ključno je navesti izvor. Uostalom, zamislimo samo nekog muzikanta koji će uzeti i melodiju i reči songa „Yesterday“, i objaviti je na svom albumu bez navođenja jedne „muzika i tekst: Lenon/Makartni“? Bilo bi to komično i ismejano. Ili ne bi?

Među „pozajmljenim“, odnosno ukradenim pesmama toliko neosnovano hvaljenog „jugoslovenskog roka“ nalaze se i „Usne vrele višnje“ od Azre (Joan Baez, „The Lily of the West“), „Zadnji voz za Čačak“ Riblje čorbe („Last Train to Clarksville“, The Monkees), „Zenica Blues“ Zabranjenog pušenja („San Quentin“, Johnny Cash), „Bejbe ti nisi tu“ Električnog orgazma („Out of Time“; The Rolling Stones), „Blues za moju bivšu dragu“ Bijelog dugmeta („Since I've Been Loving You“, Led Zeppelin), „Nađi me“ Oktobra 1864 („Reach Out I'll Be There“, The Four Tops), „Neka ljubi se“ Plavog orkestra („California Dreaming“, Mamas & Papas) itd., kao samo delić ili deličak jugoslovenskog muzičkog nasleđa isuviše zagledanog u tuđinu. Međutim, velika razlika između „obrade“ i „plagijata“, odnosno između lopovluka i poštenja, upravo je u spomenutoj ključnoj stvari: da li je naveden izvor. Da li na pločama piše od koga je preuzeta melodija ili ne? U nauci važi isti princip: da li je navedena referenca. S tim što je plagijarizam u nauci mnogo teže provaliti, jer se dotična masovno ne sluša na radio-stanicama i po Jutjubovima.

Drugo, sadržina doktorske teze najnovijeg policijskog ministra. Ovo je klizaviji teren za dokazivanje, ali mnoge iznesene činjenice ipak onespokojavaju. Na primer, doktorat iz društveno-humanističkih nauka koji ima samo 41 „fusnotu“ (autori teksta su najverovatnije mislili na reference; istinskih fusnota uopšte ne mora da bude) u startu bi morao biti sumnjiv. Ili kao izuzetno traljavo urađen domaći zadatak ili kao suštastvena genijalnost koja nema na koga da se pozove jer iz temelja menja poimanje kosmosa. Ili bar menadžmenta. Ironično, teza bi bila poštenija u kontekstu plagijarizma, a rad ispunjeniji referencama – da je ministar adekvatno citirao svoje navode. Zatim, tvrdnje prema kojima se u radu primenjuje „deduktivni, induktivni, komparativni, sintetički i analitički metod“ morale bi duboko da uznemire svakog ko nije sedeo na ušima na času bilo kakve metodologije na osnovnim fakultetskim studijama. Isto bi trebalo da važi i za premijera koji ne preza od toga da u javnost iznosi kakav je bio student.

Zašto je sve ovo toliko važno, a jeste? Jedan deo javnosti se pravedno ili pravednički uznemirio zato što u liku i delu Nebojše Stefanovića vide jednu iritabilnu pojavu prenapučenog ega, oskudne karijere i hroničnog poltronstva. Ali je izuzetno važno shvatiti da u slučaju napada na „Nisam doktor, ali mogu da pogledam“ ministra nije u pitanju ni antipatičnost, kao ni akademsko cepidlačenje ili teranje atoma na konac (strunu). U nauci – a Stefanović doktoratom kupuje ulaznicu za legitimno nazivanje naučnikom – nema ništa važnije od tog prokletog citiranja. U pitanju su elementarne stvari, odnosno bazični problemi zbog kojih se kandidatima ne dopušta da pristupe odbrani ni diplomskog ili master rada (dođavola, čak ni seminarskog rada). Ili pak greške zbog kojeg studenti ovog kolumniste padaju na ispitu iz predmeta Pisanje naučnog rada, kao i na svim sličnim predmetima od Aljaske do Kamčatke, dužim putem.

Naime, nauka odavno ne funkcioniše po principu usamljenih genijalaca kategorije Njutna ili Galileja, koji sede u svojim radionicama, laboratorijama ili kulama od slonovače, nešto mućkaju, kotrljaju niz padinu i dumaju, pa im se pali genijalna lampica uz „Eureka“ uzdahe i krike. I koji zatim pišu „nauku“ iz srca i prepona, originalno poput poezije ili drame, sa više ili manje stila. Nauka je odavno postala kolektivni poduhvat ogromnog broja individua koje se međusobno čitaju, citiraju i parafraziraju, iako se međusobno ne poznaju. I na ovaj način, u sveopštoj kumulativnosti i uzajamnom rastu naučnog saznanja koje je nezapamćeno u dosadašnjoj ljudskoj istoriji, postižu neverovatne rezultate. U tako postavljenom sistemu, adekvatno citiranje nije samo važno – već i najvažnije.

Drugim rečima, u pitanju je odavanje intelektualnog duga svojim prethodnicima i savremenicima. Koji tada postaju naši saveznici u globalnoj naučnoj potrazi za istinom o tome kako svet izgleda. Nije nimalo sporno preuzeti, pozajmiti, parafrazirati ili navesti tuđu ideju, ali je i te kako problematično ne spomenuti da je preuzeta. I nekako specijalno bljutavo. Jer naučniku čije smo istraživanje iskoristili, ideju preuzeli ili rečenicu parafrazirali za svoj naučni rad ne možemo, ali i ne moramo uplatiti 100 evra na račun ili ga častiti pivom u kafani. Ali ono što i možemo i moramo je – citirati ga. Referenca je istovremeno i minimum i maksimum našeg poštenja prema drugom ljudskom biću, odnosno njegovom trudu i naporu. Dok je prisvojiti tu ideju kao svoju, posebno kada je to izuzetno lako uraditi, tada epski besramno i bezobzirno. Jer naučnici najčešće nisu bogati ljudi. I sve što imaju su njihove ideje i njihov rad u nekakvim opskurnim časopisima i prašnjavim knjigama. U koje su najčešće uložili ne samo karijere, već i živote. I zato je krađa tih ideja mnogo veći moralni prestup od krađe vekne hleba ili sredstava sa računa državnog preduzeća. Otud ostavke kao moralni činovi ostalih belosvetskih političara kada su bili uhvaćeni u plagijarizmu – čak i kada im ti doktorati nisu ništa značili za političku funkciju koju obavljaju. U tome je i kvaka i važna poenta šatro cepidlačke opaske „nije navedena literatura“ ili „nema citiranja izvora“ na koju se mršte i studenti prve godine. A doktorandi bi morali da znaju bolje. Nauka je krhki sistem koji u mnogome počiva na međusobnom poverenju i intelektualnom poštenju. A ako ne možemo verovati Stefanoviću kao naučniku, kako mu verovati kao ministru policije?